Biznis u oblandama

Ako ovo čita neki Vojvođanin, da, “oblatne” su verovatno pravilniji oblik. Asimilovani sam dođoš – ostatke oblandi i akcenata vučem u pomoravskim pantalonama. Ionako je to sve u duhu jezika, zar ne?

Da umota, urola, otkorlja, doda, oduzme… Neki glas, slovo, značenje. Jezik je živa stvar, kaže ona dobra stara pomirljiva izjava.

Gledam maločas i ja živahno u spisak zadataka za ovu nedelju. Treba da rešim možda petnaesti sitni komunikacijski incident ovog meseca – što sa svoje strane, što kod klijenata, što između njih i zaposlenih, što između njih i njihovih klijenata…

Svi se ti sitni incidenti svedu uglavnom na oblande.

• Poštovani, možda smo propustili vaš odgovor-uplatu-zahtev… Možete li da proverite? Pisali smo vam tri mejla u protekle dve nedelje, ali možda je otišlo u neželjenu poštu…

• Radim sve sama i pregorevam, ali hoću da se dokažem, pa sam to nešto izokola da mi treba više vremena i zamisli, još više posla, a ni traga od pomoći.

• Nisam hteo da se cimam i objašnjavam, brže i bolje mi je da uradim kako traže, pa sam samo rekao može, i opet im nešto ne valja.

Jednostavne poruke urolane u neke kore.

A posao stoji, iako se ljudi u načelu veoma dobro razumeju – i ne razumeju.

Pade mi na pamet primer jednog malog tima od pre nekoliko godina za koji sam pisao sajt. Anonimizovano i u oblandi, naravno.

Nikako da razmenimo sve materijale i počnemo. Traje. Uvek je lopta kod nekog koji nešto (re)definiše. Zadam im usputni kreativni zadatak:

Da vaša firma ima životinju, predmet ili voće kao simbol, šta bi to bilo?

Tišina jedno mesec dana. Prvi sastanak je krenuo od zadate teme. Tokom trećeg se vodila debata da li su sova ili švajcarski nož. 

Obavili su peti sastanak. Šalju mejl u kom piše “limun, bez ikakvog razloga, jer neko je morao da preseče”. U prilogu mejla bili su i svi drugi potrebni materijali za rad koje sam čekao dva meseca.

Nisam ni ja imun. Recimo, pre nekog vremena sam umotao tako jednostavnu istinu u tri kore floskula – hvala na strpljenju, radim na premoćnoj ideji, treba mi više vremena, ne volim da šaljem nacrte…

• Ma samo pošalji nešto, pa ćemo popravljati…
• Ali, znate, kreativci to tako…
• Ali, znaš, KPI i Q4…
• Razumem, ali proces iziskuje vremena…
• Naravno, ali urađeno bolje nego savršeno…

Dok nisam izgoreo kao licna od umora, prespavao dan i zanemario sve notifikacije pod milim bogom.

Kažu da postoji panaceja za ovakve situacije. Zvanični recept je da treba dodati dve kašike kompromisa, šolju asertivnosti i prstohvat empatije. Sve to umiksati i poslužiti toplo. Dosta je to efikasno.

Kompromis, jer nešto daš, nešto dobiješ.

Asertivnost, jer valja se zauzeti za sebe.

Empatija, jer to su ljudi sa druge strane.

Doduše, narodni recept ima jedan odokativni dodatak – “Ej…”.

A ako nemaš sve zvanične sastojke (što je često slučaj u manjim domaćinstvima), taj dodatak ispadne nekad i glavno merilo ukusa. Mene to podseti na pradedu koji je imao taj odokativni potez kad god bi pravio riblju čorbu za celu familiju.

Svi se skupimo. Nikad baš ista. A uvek baš dobra. I ako ti se ne jede čorba, on uglavnom počne od “Ej…”.

Kaže Kris Vos (nekadašnji pregovarač FBI u talačkim krizama) u svojoj knjizi “Ne pristaj na manje” (Never Split the Difference) da su kompromisi ponekad očajno rešenje, jer ako bih danas birao između žutih i plavih čarapa, pa napravio kompromis – nosio bih jednu žutu, jednu plavu.

Ja trenutno nosim dečje narandžaste čarape sa jarkozelenim kaktusima, jer kompromisno sam pristao da uključim sušilicu sinoć. Samo što niko u kući da se dogovori ko će izvaditi veš iz veš mašine i staviti ga tamo.

Gledam seriju, hajde posle. Imam i ja valjda prava… Znaš ti kad sam ja… Ti nikad ovo… Ti uvek ono…

Oblande, kažem ja. Ili oblatne.