Aleksandar Berić:
U Srbiji se danas razvijaju čipovi za najzahtevnije sisteme sveta

Za početak, hajde da te smestimo u kontekst: ko je Aleksandar Berić danas i čime se konkretno baviš u NextSilicon?

Ja sam inženjer po formaciji i neko ko se danas bavi izgradnjom sistema – i tehnoloških i ljudskih. U NextSilicon-u Srbija sam zadužen za osnivanje i razvoj R&D centra kompanije u Srbiji.

Ideja od početka nije bila da se ovde otvori klasična razvojna kancelarija, već tim koji ima stvarnu i vidljivu ulogu u razvoju ključne tehnologije kompanije. Danas taj tim iz Srbije učestvuje u razvoju potupno nove arhitekture za high-performance computing i veštačku inteligenciju.

Moj posao je spoj tehničkog vođstva, strateškog razmišljanja i rada sa ljudima – stvaranje okruženja u kome vrhunski inženjeri mogu da rade na problemima koji su na samoj ivici savremene tehnologije.

Kada pogledaš unazad, koji su ključni profesionalni momenti i odluke koje su te realno kvalifikovale za poziciju VP of R&D danas?

Kada gledam unazad, osnova je postavljena vrlo rano. Još u osnovnoj školi bilo je jasno da me matematika, fizika i programiranje iskreno zanimaju i da mi te oblasti dolaze prirodno. To je bio temelj na kome se sve kasnije gradilo.

Prva velika profesionalna prekretnica desila se nakon studija, odlaskom u Holandiju na doktorat. Sam doktorat ovde nije ključan, već tema kojom sam se bavio – hardware/software co-design, odnosno razumevanje sistema kao celine, a ne kao odvojenih slojeva. To je način razmišljanja koji je direktno povezan sa onim što danas radimo u NextSilicon-u.

Istraživanje je vrlo brzo izašlo iz akademskog okvira i prešlo u startap koji se bavio reconfigurable computingom. Tu sam prvi put radio na izgradnji proizvoda i timova, uključujući i pokretanje razvojnog centra u Beogradu.

Ubrzo nakon toga usledila je akvizicija tog startapa od strane Intela, što mi je donelo dragoceno iskustvo najpre prolaska kroz akviziciju jednog high-tech startup-a a zatim rada u velikom, visoko strukturisanom tehnološkom sistemu. Kada se sve sabere, upravo ta kombinacija – jak tehnički temelj, startap iskustvo i rad u korporaciji – prirodno me je dovela do današnje uloge VP of R&D Serbia.

Radio si u različitim, ali vrlo zahtevnim inženjerskim okruženjima. Šta si iz tog sveta poneo kao najvažniju lekciju – ne tehničku, nego profesionalnu?

Radio sam i u startapima i u velikim korporativnim sistemima, sa osnivačima, direktorima i VP-evima koji vode timove od nekoliko desetina do preko hiljadu ljudi. Iz tog okruženja se ne uče samo procesi, već i obrasci ponašanja.

Najvažnija profesionalna lekcija koju sam poneo jeste da dobro liderstvo nema veze sa veličinom sistema, već sa jasnoćom – jasnom vizijom, prioritetima i odgovornostima. Najbolji lideri koje sam sreo znali su da definišu pravac, ali i da ljudima daju prostor da preuzmu „vlasništvo“ nad poslom.

Takođe sam naučio da strategija i egzekucija moraju ići zajedno. Jedno bez drugog ne daje rezultate, a dugoročno kvalitet rada sa ljudima određuje i kvalitet proizvoda i organizacije.

Povratak u Srbiju posle dve decenije rada u inostranstvu nije mala odluka. Šta je presudilo da se vratiš i prihvatiš ovu ulogu baš ovde?

Presudna je bila kombinacija dve stvari. Sa jedne strane, NextSilicon je ponudio izuzetno atraktivnu i obećavajuću tehnologiju, sa ambicijom da pomera granice u oblasti high-performance computinga i veštačke inteligencije. To je bio profesionalni izazov koji se ne pojavljuje često, bez obzira na geografiju.

Sa druge strane, povratak u Srbiju imao je i ličnu dimenziju. Posle dve decenije rada u inostranstvu, to je bio povratak kući, ali i povratak sebi. Osetio sam da je došao trenutak da iskustvo i znanje stečeno u svetu pokušam da uložim ovde – da se iz ove sredine prave stvari koje su globalno relevantne.

Ta kombinacija vrhunske tehnologije i prilike da se nešto vrati zemlji i zajednici iz koje potičem bila je presudna da ovu odluku donesem bez mnogo dileme.

Za one koji prvi put čuju za NextSilicon – kako bi u nekoliko minuta objasnio šta kompanija radi i koji problem rešava?

NextSilicon se bavi razvojem vrhunske hardverske tehnologije za super-računare i data centre, sa fokusom na naučne proračune i veštačku inteligenciju. Naš cilj je da omogućimo da se izuzetno složeni i zahtevni računski problemi rešavaju znatno brže nego do sada.

Jednostavno rečeno, mi drastično ubrzavamo naučne i AI proračune, ali to ne radimo po cenu ogromne potrošnje resursa. Naprotiv – jedan od ključnih problema koje rešavamo jeste energetska efikasnost. Isporuka veće računarske snage uz značajno manju potrošnju električne energije postaje presudna u svetu u kome data centri rastu brže nego ikada.

Naime, u NextSilicon-u smo u porteklih 8 godina uspeli da razvijemo Intelligent Compute Architecture (ICA), prvu na svetu arhitekturu koja omogućava hardveru da se u realnom vremenu prilagodi aplikaciji koju je korisnik pokrenuo na našem čipu, konkretno akceleratoru Maverick-2. Dakle, napravili smo adaptibilnu i skalabilnu arhitekturu, koja korisnika ne uslovaljava i ne “zaključava” u ekosistem proizvođača čipova, kao što je to situacija sa najmodernijim GPU’s i CPU’s vodećih komapnija, poput NVIDIA.

Upravo u toj kombinaciji performansi i efikasnosti leži suština onoga što NextSilicon pokušava da promeni u svetu superkompjutinga i savremene računske infrastrukture.

Koja je tvoja uloga u toj priči – gde se završava tvoja odgovornost, a gde počinje odgovornost tima?

Moja osnovna uloga je da obezbedim da R&D centar u Srbiji funkcioniše sa što većim stepenom „korisnog dejstva“, da se izrazim inženjerskim rečnikom – da posao teče, da nema nepotrebnih zastoja i da ljudi mogu da se fokusiraju na suštinu svog rada.

Na strateškom nivou, moja odgovornost obuhvata pravac razvoja centra: koje tehnologije razvijamo i preuzimamo, kako gradimo timove, gde i kako pronalazimo talenat, kao i kako postavljamo organizaciju, procese i radnu disciplinu koji omogućavaju dugoročni rast.

Odgovornost tima počinje tamo gde se strategija pretvara u konkretnu realizaciju. Inženjeri i tim lideri imaju autonomiju nad tehničkim rešenjima, egzekucijom i svakodnevnim odlukama. Moj zadatak je da postavim okvir i uklonim prepreke – a njihova snaga je u tome da taj okvir ispune vrhunskim inženjerskim radom.

NextSilicon u Srbiji danas broji više od 80 ljudi. Zašto je taj tim strateški važan za celu kompaniju, a ne samo “remote” podrška?

R&D centar u Srbiji je strateški važan pre svega zbog svoje stvarne težine u okviru kompanije. Danas veliki deo u pravom smislu reči deep-tech inovacije, kao i istraživanja i razvoja NextSilicon-a dešava se upravo u Srbiji, što ga po obimu i uticaju svrstava među ključne centre, a ne u pomoćnu strukturu.

Još važniji je način na koji radimo. Mi nismo outsourcing tim koji dobija gotove zadatke i izvršava ih po instrukcijama. Radimo rame uz rame sa kolegama iz drugih R&D centara i zajedno razvijamo i hardver i softver – od arhitekture do konkretnih implementacija.

To je ključno zato što ljudi ovde ne rade „tuđe“ projekte. Maverick čipovi su i njihovi čipovi – i to se vidi u načinu na koji razmišljaju, predlažu rešenja i preuzimaju odgovornost. Taj osećaj pripadnosti i stvarnog uticaja čini srpski tim integralnim delom cele priče, a ne udaljenom podrškom sa strane.

2025. je za vas bila velika godina: rast tima, selidba u nove kancelarije, lansiranje Maverick-2 čipa. Šta ti je iz te godine lično ostalo kao najvažniji momenat?

Bilo je mnogo važnih i lepih momenata, i sve što si naveo jesu prekretnice koje će se pamtiti. Ipak, kada bih morao da izdvojim ono što mi je lično ostalo najvažnije, pomenuo bih dve stvari koje možda nisu toliko vidljive spolja.

Prva je tehnička – trenutak kada čip zaživi u praksi. Chip bring-up, validacija i rad na performansama su faze u kojima se vidi da li su godine rada, odluka i kompromisa imale smisla. To je onaj tihi, inženjerski momenat kada sistem počne da radi kako treba i kada postane jasno da ste napravili nešto stvarno.

Druga je ljudska. Tokom te godine uspeli smo da privučemo nekoliko vrhunskih inženjera iz inostranstva da se vrate i rade u Srbiji. Ti povratci imaju posebnu težinu – ne samo zbog znanja koje ti ljudi donose, već zbog poruke da je moguće graditi globalno relevantnu tehnologiju i ovde. Za mene su ta dva momenta – tehnički uspeh i povratak ljudi kući – najjači pečat 2025. godine.

Zašto su danas čipovi nove generacije nužnost, a ne samo sledeći evolutivni korak u industriji?

Danas govorimo o čipovima koji na sebi imaju milijarde tranzistora i troše ogromne količine energije. Samo da bismo to stavili u kontekst – naš Maverick-2 u dual-die konfiguraciji ima maksimalnu potrošnju od oko 750 vati. To je energija vrlo bliska grejalici kojom zagrevate prostor, samo što se u ovom slučaju ta toplota generiše na izuzetno maloj površini i mora da se efikasno odvede.

Tu dolazimo do fundamentalnih ograničenja tehnologije. Fizički smo veoma blizu granica koliko čip može da bude velik, koliko tranzistora može da sadrži i koliko toplote možemo da kontrolišemo. U okviru klasične poluprovodničke tehnologije, više nemamo mnogo prostora za linearno povećavanje performansi prostim dodavanjem novih tranzistora ili daljom miniaturizacijom.

Zato čipovi nove generacije nisu samo evolutivni korak, već nužnost. Jedini ekonomski i tehnološki održiv put jeste inovacija u arhitekturi – način na koji se postojeći tranzistori organizuju, kako se podaci kreću kroz čip i kako se postiže veća efikasnost uz istu ili manju potrošnju energije.

Međutim, tu se pojavljuje još jedan veliki problem sa kojim se najzahtevnije kompanije suočavaju već godinama. Prelazak na novu arhitekturu najčešće znači da je potrebno prilagoditi ili čak potpuno prepisati sav softver koji se na toj arhitekturi izvršava. A to obično nije mali ili jednostavan softver, već sistemi na kojima su inženjeri i naučnici radili godinama, ponekad i decenijama. Takva tranzicija zahteva ogromno vreme, resurse i spremnost da se privremeno žrtvuju performanse ili stabilnost – što je za mnoge korisnike jednostavno neprihvatljivo.

Upravo tu dolazi do izražaja pristup koji smo razvijali u NextSilicon-u. Iako je naša arhitektura suštinski drugačija od tradicionalnih, u startu je dizajnirana tako da izvršava postojeći kod bez potrebe da se on menja. Korisnici ne moraju da napuštaju svoje postojeće razvojno okruženje niti da prolaze kroz višegodišnje prilagođavanje.

Pored toga, sam čip je dizajniran tako da se tokom izvršavanja prilagođava problemu koji rešava. Kroz iteracije čip instrukcije izvršava sve efikasnije, koristeći prednosti arhitekture bez toga da teret te kompleksnosti prebacuje na korisnika.

Na taj način pokušavamo da pomerimo granice performansi tamo gde fizička ograničenja više ne dozvoljavaju klasičan pristup – ali bez toga da korisnike primoramo na bolan i rizičan skok u nepoznato.

Šta se “polomilo” u tradicionalnom pristupu projektovanju procesora – zašto on više ne daje zadovoljavajuće rezultate?

U suštini, više ne možemo da skaliramo postojeća rešenja na način na koji smo to radili decenijama. Tradicionalne arhitekture došle su veoma blizu svojih fizičkih i energetskih granica – jednostavno smo „blizu zida“.

Dalje povećavanje performansi istim pristupom više ne daje proporcionalne rezultate, a cena u vidu potrošnje energije, zagrevanja i složenosti postaje previsoka. Problem je u tome što stari modeli skaliranja više ne funkcionišu.

Zbog toga je promena arhitekture postala nužnost, a ne stvar izbora.

NextSilicon se godinama pripremao za ovaj trenutak sa idejom kreiranja tehnologije koja se prilagođava potrebama korisnika, a ne da ga sputava i zaključava u svom ekosistemu. Šta vas je navelo na taj put mnogo pre nego što je tržište to jasno tražilo?

Presudna je bila vizija CEO-a i leadership tima i sposobnost da se tržište posmatra nekoliko koraka unapred. Odluke koje su tada donošene nisu bile odgovor na trenutnu potražnju, već na ono što će korisnicima realno biti potrebno u budućnosti.

U trenutku kada su te odluke donošene, pre osam godina, bilo je znatno lakše i sigurnije graditi zatvorene, kontrolisane ekosisteme. Ići suprotnim putem značilo je preuzeti rizik i verovati sopstvenim podacima i iskustvu.

Zato ovaj pristup nije rezultat slučajnosti, već svesnog strateškog izbora – da se tehnologija razvija tako da se prilagođava korisnicima, a ne da ih vezuje i ograničava.

Odabrali ste data-flow arhitekturu, a ne klasični von Neumann model. Kako bi to objasnio nekome ko nije inženjer, ali razume biznis?

Hajde da to pokušamo da pojasnimo kroz industrijski primer, klasični von Neumann model je kao fabrika sa jednom centralnom linijom: podaci i instrukcije stalno čekaju red da bi prošli kroz isti uski prolaz. Taj model je decenijama radio dobro, ali danas postaje usko grlo, naročito kod složenih proračuna kakvi su HPC i AI.

Data-flow pristup polazi od potpuno drugačije logike. Umesto da se sve vrti oko jedne centralne tačke, posao se organizuje oko samog toka podataka – čim su podaci spremni, obrada počinje.

To je kao da imate mrežu timova koji rade paralelno, bez čekanja na centralnu dozvolu, što omogućava znatno veću efikasnost.

Ono što je ključno u našem slučaju jeste da današnje mašine i softverski alati – posebno kompajleri – konačno imaju snagu da iz ovakve arhitekture izvuku pun potencijal. Uz to, naša arhitektura može da se rekonfiguriše u realnom vremenu, tako da se sam hardver prilagođava problemu koji rešava, a ne obrnuto.

Upravo ta kombinacija – data-flow pristup primenjen na konkretne probleme HPC-a i veštačke inteligencije, uz mogućnost dinamičke rekonfiguracije hardvera – čini ovaj model ne samo drugačijim, već suštinski inovativnim u kontekstu savremenog računarstva.

Kako u praksi izgleda proces kreiranja jednog čipa – od ideje do gotovog proizvoda?

Proces kreiranja jednog čipa je dug, složen i zahteva izuzetno visok nivo koordinacije. Sve počinje definisanjem problema koji čip treba da reši i arhitekture sistema – faze u kojoj se balansiraju performanse, potrošnja energije i troškovi. U tom trenutku donose se odluke koje kasnije nije lako promeniti.

Nakon toga slede RTL dizajn i verifikacija, faze u kojima se proverava da li se sve ono što je zamišljeno na arhitektonskom nivou zaista ponaša ispravno u praksi. Greške otkrivene kasnije u procesu mogu imati ozbiljne posledice po ceo projekat.

Kada je dizajn stabilan, prelazi se na fizičku implementaciju i pripremu za proizvodnju u fabrici čipova. Sam proces proizvodnje silicijuma u naprednim tehnološkim čvorovima je izuzetno skup i kompleksan – ukupan trošak razvoja savremenog čipa lako može da pređe stotine miliona dolara. Nakon povratka čipa iz fabrike sledi testiranje i tzv. bring-up faza, gde se proverava da li sve funkcioniše kako je zamišljeno i gde se rade završna podešavanja.

U NextSilicon-u je taj proces dodatno složen jer su hardver i softver tesno povezani. Paralelno sa razvojem čipa razvijaju se i kompajleri i runtime okruženje, kako bi se iz arhitekture izvukao maksimum performansi.

U praksi, ceo ciklus – od prve ideje do funkcionalnog proizvoda – zahteva da svi timovi rade kao jedan. I upravo to je ključna stvar: svaka faza tog procesa je kritična, jer greška ili prečica u bilo kom koraku neminovno se kasnije vrati – najčešće uz mnogo veću cenu.

Kada radiš na nečemu što je tehnološki „cutting edge“, kako se nosiš sa rizikom da nešto jednostavno – ne proradi kako je planirano?

Kada radiš na granici tehnologije, rizik da nešto neće raditi kako je zamišljeno nije izuzetak, već polazna pretpostavka. U takvim projektima ne postoji iluzija potpune sigurnosti – postoji samo upravljanje neizvesnošću.

Najvažnije je da se rizik ne ignoriše, već da se razbije na manje, razumljive delove. To znači jasno definisane hipoteze, fazni pristup razvoju i vrlo rigoroznu verifikaciju u svakoj etapi. Greške su neizbežne, ali je ključno da se pojave rano, dok su još jeftine i popravljive.

Drugi deo je kultura tima. U okruženju gde se ljudi plaše greške, inovacija brzo stane. Kod nas je važno da se problemi otvaraju na vreme i transparentno, bez traženja krivca. Fokus nije na tome ko je pogrešio, već šta možemo da naučimo i kako da idemo dalje.

Na kraju, iskustvo igra veliku ulogu. Posle određenog broja ciklusa razvoja naučiš da prepoznaš gde treba biti hrabar, a gde konzervativan. „Cutting edge“ ne znači nepromišljenost – znači svesno balansiranje između ambicije i discipline.

U Srbiji radite sa ljudima koji imaju doktorate, neki od lidera imaju i bogato industrijsko iskustvo, ali u timu imate i mlade, izuzetno perspektivne inženjere. Kako se gradi tim u kojem te razlike postaju prednost?

Ključ je u tome da se razlike ne brišu, već da se svesno koriste. Iskusni ljudi donose širinu, kontekst i sposobnost da prepoznaju obrasce, dok mlađi inženjeri često donose svežinu, energiju i spremnost da preispitaju ustaljena rešenja.

Takav tim se ne gradi hijerarhijom znanja, već jasnom podelom odgovornosti i međusobnim poštovanjem. Nije poenta da neko „zna više“, već da svako zna za šta je odgovoran i gde može da doprinese najviše. Kada su ciljevi jasni, razlike u iskustvu postaju komplementarne, a ne konfliktne.

Važan deo je i mentorstvo, ali ne jednosmerno. Stariji inženjeri prenose iskustvo i inženjersku disciplinu, dok mlađi često utiču na brzinu, alate i način razmišljanja. Najbolji timovi su oni u kojima svi uče jedni od drugih, bez obzira na godine ili titule.

Imate i kancelariju u Nišu, kao i kolege koje rade iz Novog Sada. Kako danas izgleda balans između fizičkog prisustva i fleksibilnog rada u ovako kompleksnom R&D okruženju?

U NextSilicon-u cenimo i podstičemo fizičko prisustvo u kancelariji, posebno u R&D okruženju koje je po prirodi kompleksno i interdisciplinarno. Trudimo se da ljudima objasnimo zašto je to važno – ne samo za kvalitet posla, već i za njih same.

Postoje stvari koje nijedan video-poziv ne može da zameni. Razgovori pored table, žustre tehničke diskusije, brzo razjašnjavanje dilema i spontanost u razmeni ideja igraju ogromnu ulogu u razvoju složenih sistema. Takve interakcije značajno ubrzavaju donošenje odluka i smanjuju nesporazume.

Istovremeno, primetili smo koliko ljudima znači i neformalni deo zajedničkog rada – da sednu sa kolegama, ručaju zajedno, popiju kafu ili pivo posle posla. Kroz te trenutke ljudi se bolje upoznaju, razumeju stil komunikacije i način razmišljanja svojih kolega, što je posebno važno u vremenu kada se sarađuje i sa timovima koji nisu u istom gradu ili kancelariji.

Iskreno, ne verujem da je udaljenost i izolacija koju je donelo pandemijsko vreme dugoročno donela korist ljudima ili timovima. U ovako zahtevnom R&D okruženju, bliskost i svakodnevna interakcija i dalje prave ključnu razliku.

High-performance computing je oblast u kojoj se danas rade stvari koje su pre desetak godina bile nezamislive, a Maverick 2 koji ste nedavno predstavili je baš pravljen za takve stvari. Kakve vrste projekata su u pitanju?

Maltene sve što je numerički i računski izuzetno intenzivno. To obuhvata širok spektar oblasti – od genetike i istraživanja lekova, gde se obrađuju ogromne količine podataka i simuliraju složeni biološki procesi, preko industrije i potrage za naftom i gasom, do aerodinamike, termodinamike i meteorologije.

U praksi, to su problemi koji se ne mogu rešavati analitički, već zahtevaju masovne simulacije i modele visoke preciznosti. Tu spadaju i gotovo svi oblici digitalnih blizanaca, gde se stvarni sistemi – od industrijskih postrojenja do složenih fizičkih procesa – modeluju i testiraju/validiraju kroz simulaciju.

S jedne strane imamo vrhunske naučnike i superkompjutere, a s druge strane generativni AI koji je prvi put dostupan najširoj populaciji. Kako ti vidiš taj raskorak – i tu povezanost?

U veoma kratkom vremenu desio se ogroman tehnološki skok. Alati koji su do skoro bili dostupni isključivo vrhunskim istraživačkim centrima i velikim sistemima danas su, kroz generativni AI, postali deo svakodnevice najšire populacije. Društva se još uvek prilagođavaju toj brzini promene.

Tu ne vidim toliko raskorak koliko različite nivoe iste priče. Iza generativnog AI-ja koji danas koriste milioni ljudi stoje upravo superkompjuteri, napredni čipovi i infrastruktura kakvu razvijamo u ovoj industriji. Ono što je novo jeste brzina kojom se rezultati tog rada spuštaju „na krajnjeg korisnika“.

To predstavlja veliki izazov za svako društvo – kako u obrazovnom, tako i u etičkom i ekonomskom smislu. Tehnologija se razvija brže nego što se menjaju navike, regulativa i sistemi vrednosti. Upravo zato je važno razumeti da masovna dostupnost AI-ja nije suprotstavljena vrhunskom inženjerstvu, već je njegova direktna posledica.

Iako ti generativni AI nije uža specijalnost, ti si na poziciji sa koje se vidi šira slika. Koja je po tebi njegova najdublja promena – ne tehnička, nego društvena i poslovna?

Ovo jeste klizav teren, jer generativni AI sa sobom nosi očigledne benefite, ali i ozbiljna etička, društvena i poslovna pitanja. Njegova najdublja promena, po mom mišljenju, nije u samoj tehnologiji, već u brzini i obimu uticaja koji ima na svakodnevni život, rad i donošenje odluka.

Postoji jedna poznata izreka – da Amerika inovira, Evropa standardizuje i usaglašava. Iako u tome ima istine, verujem da je za zemlje poput Srbije važno da budu deo inovacija, a ne samo njihovi posmatrači ili komentatori. Dugoročno je uvek bolje učestvovati u promeni nego reagovati na nju sa strane.

Istovremeno, to ne znači da treba zanemariti posledice. Naprotiv – ceo svet, pa i mi ovde, mora ozbiljno da se bavi razumevanjem efekata koje AI ima na društvo, tržište rada i odnose među ljudima. Tehnologija sama po sebi nije ni dobra ni loša; način na koji je integrišemo u društvo biće ono što će napraviti razliku.

Kada gledaš narednih 5–10 godina, šta će po tvom mišljenju najviše promeniti industriju čipova i računarstva uopšte?

U narednih pet do deset godina industriju neće promeniti jedna stvar, već više paralelnih pravaca razvoja. Jedan od njih je ono na čemu radi NextSilicon – inovacija u arhitekturi i načinima na koje se postojeći hardver koristi efikasnije, umesto da se oslanja isključivo na dalje skaliranje istih modela.

Paralelno s tim, vidimo pokušaje poput wafer-scale rešenja, gde se prave izuzetno veliki čipovi na jednom komadu silicijuma. To otvara ogromne mogućnosti, ali i niz tehničkih i proizvodnih izazova koje još treba rešiti. Zatim je tu i sve veći potencijal optike – zamena bakra optičkim vezama, koje omogućavaju bržu komunikaciju uz znatno manju potrošnju energije.

Na kraju, tu su i kvantni računari, sa više različitih pristupa i specijalizovanih primena. Iako su i dalje daleko od široke primene, dugoročno mogu značajno promeniti način na koji se rešavaju određene klase problema.

Važno je reći da nijedan od ovih pravaca sam po sebi verovatno neće biti „ultimativno rešenje“. Većina njih još nije zrela, a nekima će trebati godine, možda i decenije da dostignu puni potencijal. Verujem da je budućnost u hibridnom pristupu – kombinaciji različitih tehnologija i arhitektura, u zavisnosti od problema koji se rešava. To će, po mom mišljenju, najviše oblikovati industriju u godinama koje dolaze.

I za kraj – šta bi voleo da ljudi iz Srbije, koji nisu inženjeri, razumeju o tome šta danas ovde gradite i zašto je to važno za ekosistem i društvo u celini?

Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, voleo bih da dodam da je, pored Maverick akceleratora, NextSilicon nedavno predstavio i RISC-V test čip. Želim da naglasim da, iako danas mnoge firme govore o RISC-V rešenjima, u praksi se to najčešće svodi na IP (intellectual property). Za razliku od toga, NextSilicon je jedna od retkih kompanija koja je napravila pravi RISC-V čip.

Voleo bih da ljudi razumeju da se u Srbiji danas ne rade samo „tehnički poslovi za druge“, već da se ovde grade tehnologije koje su deo samog vrha svetske industrije. Kompanije poput NextSilicon kroz svoje R&D centre pozicioniraju Srbiju na globalnoj mapi najmoćnijih tehnoloških centara, tamo gde se ne prate trendovi, već se oni stvaraju.

To je važno ne samo zbog prestiža, već zbog znanja, veština i iskustva koje takvi timovi razvijaju. Kada inženjeri rade na velikim, kompleksnim inovacijama, to znanje ostaje ovde, prenosi se dalje i podiže ceo ekosistem – od obrazovanja, preko drugih kompanija, do načina na koji razmišljamo o tehnologiji i sopstvenim mogućnostima.

Na duže staze, to znači da Srbija ne mora da bude samo mesto gde se tehnologija koristi ili prilagođava, već mesto gde se ona osmišljava. A to je važna razlika – i za društvo, i za buduće generacije.