Jedan korak manje

Ako se iko još uvek seća interneta s kraja devedesetih, taj se sigurno seća i vizuelnog haosa koji je tada vladao ekranima. 

Početne stranice Yahoo-a ili MSN-a podsećale su na prepune police provincijskih gvožđara. Treperili su baneri sa svih strana. Iskakale su reklame. Sa jedne strane vremenska prognoza, sa druge dnevni horoskop, negde anketa, negde najnovije vesti. Sve je pokušavalo da ugrabi bar nekoliko sekundi naše pažnje. 

Estetika onog vremena, vođena filozofijom “svega mi daj, dabogda mi preselo” se preselila na internet. Bilo je to zlatno doba digitalnog baroka. I mi smo ga obožavali.

U takvom okruženju pojavio se jedan gotovo radikalan kontrast. 

Dok su drugi portali pokušavali da budu sve u isto vreme, dvojica studenata sa Stanforda, Leri Pejdž i Sergej Brin, uradili su nešto što je u tom trenutku delovalo nekako pogrešno. Napravili su početnu stranicu koja je bila prazna. Na sredini ekrana stajalo je samo jedno polje za pretragu i logo kompanije Google.

Legenda kaže da su prvi korisnici zbunjeno sedeli ispred ekrana i čekali da se ostatak stranice učita. Izgledalo je kao da nešto nedostaje.

U trenutku kada je internet pokušavao da bude sve odjednom, Google je uklonio sve. Ta odluka nije bila samo dizajnerski minimalizam, bila je to strateška odluka. 

I to poprilično dobra jer je danas Google sinonim za internet pretragu.

Svet vrhunskog ugostiteljstva ima nepisano pravilo: kvalitet restorana obrnuto je proporcionalan dužini njegovog jelovnika. Tamo gde je meni sveden na desetak jela, ništa nije prepušteno slučaju. Svaki sastojak je tu s razlogom, svaka tehnika je dovedena do perfekcije.

U logici ovaj princip poznajemo kao Okamovu oštricu (eng. Occam’s Razor). Vilijam Okam nas uči da je među ponuđenim rešenjima najjednostavnije obično ono pravo.

Poslovnim rečnikom bismo to mogli prevesti ovako: ako postoji kraći put da se završi posao, taj put je sigurno bolji. 

Međutim, često radimo suprotno. Čim se pojavi problem, uvodimo novo pravilo. Čim nešto zapne, dodajemo proceduru. Rezultat? Firma prestaje da bude živ organizam i postaje birokratski lavirint u kojem zaposleni lutaju bez mape, zatrpani formularima i procedurama koji služe sami sebi.

Slična stvar se dešava i u komunikaciji.

Postoji duboko ukorenjena zabluda da ozbiljan posao mora da zvuči teško. Mnogi „stručnjaci“ koriste komplikovanu terminologiju kao štit za sopstvenu nesigurnost. Istina je dijametralno suprotna: jednostavnost je vrhunac sofisticiranosti i rezultat najdubljeg razumevanja materije.

Ako niste u stanju da objasnite detetu od deset godina čime se vaša firma bavi, velika je šansa da ni sami ne razumete suštinu sopstvenog posla. Upali ste u zamku komplikovanja.

Postoji jasna granica između kompleksnosti (koja je u modernom poslovanju često neizbežna) i komplikovanja (koje je stvar izbora i nedostatka fokusa).

Najuspešnije kompanije današnjice su zapravo majstori uprošćavanja. Velike inovacije ne dolaze uvek dodavanjem novih funkcija. Često dolaze tako što neko hrabro ukloni jedan korak koji je svima drugima izgledao „neizbežan“. Ili ostavi skoro praznu stranicu, poput Google-a.

Inovacija, nije uvek komplikacija. Ponekad je upravo suprotno, inovacija je pojednostavljenje. 

Dobar primer za to su i lične navike nekih poznatih uspešnih preduzetnika.

Setite se Stiva Džobsa ili Marka Cukerberga. Godinama su nosili identičnu garderobu. To nije bio nedostatak stila, već vrlo praktična strategija. Oni su odlučili da eliminišu nebitno kako bi sačuvali fokus za ono što je zaista važno. Svaka trivijalna odluka, poput one šta obući, troši našu mentalnu energiju, a mentalna energija je ograničen resurs.

Drugim rečima, pojednostavljenje oslobađa kapacitet za ono što je bitno. 

Istina, ideja o nošenju iste sive majice svakog dana je asketski ekstrem koji (makar nama ženama), oduzima onaj specifičan trenutak životne radosti dok stojimo pred ogledalom i u glavi slažemo savršen outfit. Ipak, suština koju su Džobs i Cukerberg želeli da postignu je dragocena.

Pojednostavljenje nam oslobađa prostor za rast.

Kako je to Antoan de Sent Egziperi briljantno definisao:

Savršenstvo se ne postiže onda kada nema više šta da se doda, već onda kada nema više šta da se oduzme.

Najbolje ideje često nisu one koje imaju najviše slojeva, već one koje su ogoljene do suštine. Najbolji sistemi nisu oni koji imaju najviše pravila, već oni koji imaju najjednostavnije procedure.

Kao ona bela stranica Googla koja je delovala gotovo prazno, a u svojoj jednostavnosti krila jednu od najmoćnijih ideja digitalnog doba. Delovala je kao da joj nešto nedostaje, ali imala je sve ono što joj je potrebno.