Uroš Petrović:
Kreativnost počinje tamo gde prestaje strah od greške

Prvog septembra nekoliko stotina hiljada dece ponovo ulazi u učionice. Kada biste mogli da im poželite samo jednu stvar za ovu školsku godinu, šta bi to bilo?

Poželeo bih im da sačuvaju nešto što već imaju, ali u istoj meri kao i na početku godine: maštu. radoznalost i duh.

Ne bih im poželeo da budu najbolji đaci. Ne bih im poželeo ni da sve petice dobiju bez greške. Poželeo bih im da tokom godine pronađu bar jednu stvar zbog koje će zaboraviti na školu. To može biti knjiga. Neko dete iz susedne klupe. Neobična biljka iza škole. Matematički problem ih namuči. Pesma. Crtež. Neko pitanje na koje ni učitelj ni roditelji ne znaju odgovor.

Škola bi trebalo da bude mesto na kojem dete otkriva koliko toga još ne zna, ali na način koji ga raduje.

I još nešto: poželeo bih im da se ne plaše da kažu: “Ne znam, ali želim da znam.“ To je jedna od najpoštenijih i najpoželjnijih rečenica koje čovek može da izgovori. Često tek posle nje počinje pravo učenje. Ako dete prvog septembra uđe u školu sa deset pitanja, a poslednjeg dana ih ima sto, meni je to bila uspešna školska godina.

Evo još nekoliko saveta, koje smatram prilično primerenim: Najvažnije je da ne prestaneš da se čudiš. Kome je zanimljiv život bez čuda? Važno je da sačuvaš dete u sebi, da budeš dobar prema ljudima i da svakog dana naučiš nešto novo.

Neka te uvek zanima šta se krije iza ćoška! Kad izgubiš radoznalost, to je kao da si zatvorio najveći prozor kroz koji ulazi svetlost. Razbijaj mrak kad god možeš!

Primeti ono što je dobro i lepo. Ako naučiš da se raduješ malim stvarima, bićeš bogatiji od mnogih koji imaju sve. To nije duboka filozofija, već prosta matematika!

Dete kada krene u školu uglavnom je radoznalo, postavlja pitanja, izmišlja, pokušava i ne stidi se mnogo toga. Šta mu se onda dogodi putem? Gde počinjemo da gubimo to dete?

Najčešće ga ne izgubimo na jednom mestu. Izgubimo ga pomalo u nekoliko zamki.

Jednom mu kažemo: “Nemoj sad da zapitkuješ.“
Drugi put: “To se tako ne radi.“
Treći put se nasmejemo njegovom odgovoru.
Četvrti put mu kažemo da je nešto sasvim netačno – napuniću uskoro šesdeset godina, a još nisam sreo ništa što je sasvim nešto!
Peti put dobije lošu ocenu zato što je rešilo problem na način koji nije predviđen u rešenju – da, i to se događa!

I dete polako napravi veoma opasan zaključak: Bezbednije je ne pitati. Sigurnije je bez talasa. I biće u pravu, jeste sigurnije bez talasa, samo što je bez talasa sve samo beskrajna ravan na kojoj se ništa ne menja…

A dete koje ne pita možda i dalje deluje poslušno, mirno i uspešno, samo što je u njegovoj glavi počeo da se gasi jedan veoma važan prekidač.

Deca nisu prazne posude koje treba napuniti znanjem. Ona su više nalik malim istraživačima koji stalno pokušavaju da shvate teren na kojem su se našli. Problem nastaje kada istraživaču zadamo mapu sa strogo naznačenom, utabanom stazom.

Tako može da pronađe samo ono što smo mi unapred očekivali i zacrtali, i ništa više od toga.

Jednom ste rekli da će radoznalo dete stići dalje od pametnog deteta. Zašto? I kako smo onda napravili sistem koji mnogo lakše meri pametno nego radoznalo?

Radoznalost tera čoveka da krene. Pamet mu pomaže da stigne.

A ako bih morao da biram izglednijeg pobednika između deteta koje trenutno zna mnogo i deteta koje očajnički želi da sazna nešto što ne zna, kladio bih se na ovo drugo.
Važnost specifičnih znanja se menja. Ono što danas smatramo važnim za deset godina možda će biti samo sporedna fusnota u nekoj knjizi.

Radoznalost i želja za novim znanjem kao vrlina ne zastareva.

Kako da napravimo školu koja će praviti takvu decu? Kako da napravimo test koji meri koliko je dete spremno da istražuje nešto što mu niko nije zadao? Potrebni su nam najbolji ljudi.
Lako je postavljati reproduktivna pitanja.

Ta pitanja proveravaju koliko se neko potrudio, možda malo i kapacitet nečije memorije. Nama su u školi potrebna pitanja koja otvaraju dečji um kao što se otvara prozor.

Koliko škola danas, u stvari, nagrađuje dobar odgovor, a koliko dobro pitanje? A šta je od ta dva važnije za život koji dete čeka?

Škola uglavnom bolje nagrađuje dobar odgovor. Život, međutim, veoma često nagradi dobro pitanje.

Ako se pitaš: „Kako da ovo uradim?“, postoji šansa da to na kraju i uradiš. Jedno pitanje ponekad potpuno promeni igru.

Zamislite dete koje dobije zadatak da napravi što viši toranj od deset papira. Jedno dete se pita: „Kako da napravim najviši toranj?“ Drugo se pita: „Zašto toranj mora da bude od papira?“ Treće se pita: „Da li toranj uopšte mora da ide u vis, samo da bi se tako zvao?“

E, treće dete možda dobije jedinicu. A možda jednog dana bude novi Ilon Mask.

Naravno, ne treba od svakog pitanja praviti filozofski događaj, ali moramo da napravimo prostor u kojem dete sme da pita nešto što odrasloj osobi zvuči potpuno besmisleno.

Ponekad je naoko besmisleno pitanje samo pitanje koje još nismo razumeli.
Možda su i ovi moji odgovori naoko besmisleni.
A možda i ne samo naoko.

Pričali ste o učiteljici koja vam nije branila da crtate po sveskama, nego je te sveske čak sačuvala. Kako odrasla osoba prepoznaje da nešto što na prvi pogled izgleda kao neposlušnost, rasejanost ili čudno ponašanje možda krije nešto veoma vredno?

Ne može uvek da prepozna. I to je sasvim ljudski. Ono što može je da bude oprezna pre nego što izrekne presudu. Ako dete stalno crta po svesci, možda zaista ne prati čas. A možda istovremeno razvija nešto što još nema ime.

Moja učiteljica je uradila jednu veliku stvar – nije me sputavala.

Sačuvala je te sveske. To je divno. Ipak, mislim da je ona previše pametna da bi rizikovala sa jednim detetom. Kladim se da je čuvala sve sveske, pa kod kog đaka se posreći, eto nje vidovite! Carica! I danas se čujemo i dopisujemo. Zove se Stanomirka Kovačević, i još uvek ima razigran um.

Naravno, ne treba romantizovati svaku neposlušnost. Ako dete udara drugu decu, to nije skriveni genijalni talenat za borilačke veštine. Ako ne radi ništa što ga ne zanima, ni to ne treba proglasiti hirom nesputane kreativnosti.

No, između tvrdnji da je neko nevaljao i da je neko genije postoji ogroman prostor. U tom prostoru je pedagogija.

Šta radi dobar učitelj sa detetom koje razmišlja drugačije? A šta radi loš, možda čak i iz najbolje namere?

Ako dete dođe do tačnog rezultata drugačijim putem, dobar nastavnik će želeti da čuje taj put. Ako dete postavi pitanje koje nije u planu časa, možda će reći: „Odlično pitanje. Ne znam odgovor. Hajde da vidimo možemo li zajedno da ga pronađemo.“

To je ogromna lekcija.

Loš učitelj, čak i kada ima najbolju nameru, može da uradi suprotno: da detetu objasni da je njegovo razmišljanje problem koji treba otkloniti. A onda dete nauči da skriva ono što jeste da bi pokazalo ono što se od njega očekuje. To je mnogo skuplja greška od loše ocene, jer lošu ocenu možeš popraviti. Ako dete nauči da se stidi sopstvene originalnosti, popravka traje mnogo duže i njen rezultat je neizvestan.

Koliko jedan dobar nastavnik može da popravi loš sistem? Može li dete da ima dobro obrazovanje čak i kada obrazovni sistem nije naročito dobar?

Jedan dobar nastavnik može da uradi baš mnogo. Ponekad je dovoljan jedan čovek da dete prvi put pomisli: „Možda i ja, ipak, mogu da uradim mnogo.“

Ta mu rečenica može promeniti čitav život. Ipak, ne treba od nastavnika praviti superheroje koji će sami popravljati sistem. To nije pošteno prema njima. Dobrom nastavniku treba dati slobodu, novac, vreme i podršku. Tim redom.

Dete može da dobije dobre komade obrazovanja i van sistema: kod kuće, u biblioteci, u prirodi, kroz sport, muziku, razgovore, eksperimente, knjige, greške, prijateljstva.

Obrazovanje je mnogo šire od škole. Škola je važan niz obaveznih stanica, ali bilo bi opasno da pomislimo da je cela pruga.

Škola decu vrlo brzo nauči da postoji tačan odgovor i da je greška nešto zbog čega dobijete minus. A vi deci govorite da moraju da naprave deset grešaka da bi nešto naučila kako treba. Kako da vratimo grešci njeno pravo mesto?

Tako što ćemo prestati da je tretiramo kao moralni prestup. Greška je podatak.

Ako pokušavate da naučite da vozite bicikl i padnete, ne kažete: „Kakav sam ja loš čovek.“
Kažete: „Dobro, ovo nije uspelo. Nešto nisam uradio kako treba.“
Pa, pokušate drugačije. Pa, opet. Pa, na kraju, ipak se provozate.
Problem je što škola često kaže: „Pogrešio si“, a dete čuje: „Ti nisi dovoljno dobar u ovome.“
To nisu iste rečenice.

Ja volim da kažem da je greška lekcija koji plaćamo za iskustvo. Naravno, postoje skupe greške. Ako pogrešite pri sletanju aviona, nije naročito utešno reći pilotu da je iz toga mnogo naučio.

Ali, u bezbednom prostoru za učenje moramo napraviti mesta za pokušaj, promašaj i novi pokušaj. Detetu ne treba ni govoriti: „Greši slobodno, nije važno.“

Važno je. Ipak, potrebno je jasno naglasiti: “Nemoj da dozvoliš da te greška ubedi da bi trebalo prestaneš sa pokušajima.“

Puno sam puta pričao deci da su autori igre “Engri brds” uspeli da igru koju bi neko i igrao tek u pedeset prvom pokušaju. Džoana Roling, engleska učiteljica krhkog statusa, našla je izdavača koji bi izdao pustolovine Harija Poter tek iz trinaestog pokušaja. Koliko li se njih predalo samo korak pre uspeha? Nikada nećemo saznati.

Te priče bi trebalo uvrstiti u školski program.

Kako razlikujemo zdrav izazov od nepotrebnog pritiska? Vi često kažete da, ako ti nije teško, verovatno više ne napreduješ – ali danas imamo i decu koja su pod ogromnim pritiskom da stalno budu odlična. Gde je prava mera?

Težina nije isto što i pritisak. Postoji veoma važna razlika.

Ako dete rešava težak matematički problem i kaže: „Ovo je teško, ali hoću da probam još jednom“, to je zdrav napor. Vredi se truditi da se deci usadi sklonost ka njemu.

Ako kaže: „Ako ne dobijem peticu, razočaraću mamu i tatu i onda nisam dovoljno vredan“, to više nije učenje. To je borba sa emocionalnim teretom.

Detetu treba izazov, ali ne i stalni osećaj da polaže prijemni za sopstvenu vrednost.

Dobro je da dete vežba stvari koje mu ne idu odmah. Neka bude poslednje u nekoj igri. Neka izgubi. Neka ne zna. Neka mu knjiga bude preteška. Ali, neka dobro zna da ga roditelji neće manje voleti zbog toga. To je možda najvažniji zaštitni zid koji dete može da ima.

Nije cilj da dete nikada ne doživi neuspeh. Cilj je da neuspeh ne doživi kao dokaz da nikada neće doživeti uspeh.

Šta radimo sa decom kojoj je škola previše laka? Da li sistem možda posebno loše prolazi sa veoma darovitom decom zato što ih nauči da ne moraju mnogo da se trude?

Darovito dete može imati jedan veoma neobičan problem: Može da dobije mnogo pohvala za nešto što mu ne predstavlja nikakav napor. Sve klizi! I onda se jednog dana pojavi zadatak koji je zaista težak.

Dete prvi put ne uspe. I pomisli: „Možda ja nisam ono što su svi mislili da jesam.“ A zapravo je samo prvi put naišlo na nešto što nije moglo da uradi iz prve. Zato je dobro da i veoma sposobna deca imaju dostojne izazove.

Tako bismo im omogućili da otkriju vrednost truda.

Dete koje je naviklo da bude najbolje mora jednom da iskusi situaciju u kojoj je početnik. To je zdravo. Zato volim da smišljam i postavljam zahtevne zagonetke. One ne haju za to koliko si petica nanizao, nego te pitaju: “Dobro, a šta ćeš sada?!“

Ovog leta ste mnogo vremena proveli sa decom na kampovima, kroz NTC, sa Ršumom i drugima. Šta vidite kod deteta posle nekoliko dana igre, prirode, zagonetki i druženja što se možda nikada ne vidi kada sedi 45 minuta u klupi?

Pa, ja se vratim sa tih kampova dva puta bolji, a kamoli dete!

Ponekad odvedeš i neko nesnađeno dete u prirodu i odjednom se sve menja. Vidiš kako pada na nizbrdici, kako se snalazi u grupi, kako gubi u sportu, kako pomaže drugome, kako se snalazi kada nema Wi-Fi, kako reaguje kada mu se plan raspadne. Zato su ti kampovi dragoceni.

To su sve važne životne veštine.

Kada deci postavite zagonetku na koju ne mogu odmah da odgovore, šta se tada događa? Šta treniramo osim sposobnosti da reše baš tu zagonetku?

Treniramo toleranciju na neizvesnost. To je mnogo važnije nego što zvuči.

Život je prepun situacija u kojima ne znaš odmah kako da reaguješ. Ne znaš da li će te neko voleti. Ne znaš hoćeš li uspeti. Ne znaš kako će izgledati posao koji ćeš raditi za deset godina. Ne znaš kakav će svet biti.

Zagonetka je mala, bezbedna verzija velikog problema. Dete pogleda, pogreši, promeni pretpostavku, vrati se, pokuša ponovo. I onda – klik!

To klik nije samo rešena zagonetka. To je zvuk iskustva da mozak može da pronađe izlaz čak i kada ga trenutno ne vidi.

To iskustvo ostaje.

Da li smo možda previše opsednuti time šta dete treba da zna, a premalo time šta treba da ume da uradi sa onim što zna?

Da. Važno je imati znanje, ali nije dovoljno. Možete znati šta znači „kritičko mišljenje“, a ipak poverovati u prvu glupost koju pročitate na internetu.

Zato bih obrazovanje usmerio na oba pitanja: I šta znaš, i šta umeš da uradiš sa tim što znaš? Tako počinje obrazovanje koje ima posledice u stvarnom svetu.

Koliko je dosada važna? Mi danas čim detetu postane dosadno dajemo mu sadržaj, ekran, aktivnost, trening. Da li mu time oduzimamo upravo prostor u kome nastaju igra i mašta?

Dosada je pomalo kao prazan papir, pa je i dragocena koliko i prazan papir. Sama po sebi ne vredi mnogo, ali bez nje ne bi nastala mnoga čuda.

Naravno, ne treba dete ostaviti samo usred pustinje i očekivati da izmisli civilizaciju. Ali, ne moramo svaki prazan minut popuniti, jer kada nema gotovog sadržaja, dete mora da proizvede sopstveni.

Ćebe postane tvrđava. Kutija postane svemirski brod. Sobna biljka postane džungla. A onda se dogodi nešto važno: dete više nije potrošač mašte nego njen proizvođač. To je velika razlika.

Danas deca imaju pristup neverovatnoj količini tuđih svetova. Moramo im ostaviti makar malo mogućnosti da naprave svoj.

Generacije pre nas imale su nekoliko igračaka, pa su oko njih pravile čitave svetove. Današnje dete ima praktično neograničenu količinu sadržaja. Da li višak stimulacije na kraju proizvodi manje imaginacije?

Mnogo volim da razmišljam o rečenici “Tamo gde je sve, tamo je ništa.” Bojim se da mašta kod novih generacija lagano kopni. Ne zato što su savremena deca manje maštovita. Naprotiv, deca su deca.

Ipak, ako našim naslednicima stalno serviramo gotov svet, ona imaju manje razloga da ga sama osmišljavaju. Ako mu damo igračku koja svetli, govori, kreće se i peva, proizvođač igračaka je već uradio najzanimljviji deo posla.

Ponekad je najbolja igračka ona koja je dovoljno nesavršena da dete mora da je usavrši. Ne možemo detetu dati beskonačno mnogo gotovih proizvoda, a onda se čuditi što nema volje, ideje i vremena da napravi makar i jedan sopstveni.

Svaka dečja soba danas ima igračaka koliko i solidno opremljena igraonica. Tu čarolija sve ređe stanuje.

Telefon je istovremeno mašina za beskonačno skrolovanje i filmski studio koji dete nosi u džepu. Kako da tehnologiju pretvorimo iz nečega što troši radoznalost u alat kojim se radoznalost razvija?

Oduvek se trudim da decu pomeram iz ugla pukog potrošača u ugao potencijalnog autora. Telefon kojim dete šest sati skroluje je grozan problem. No, isti telefon može biti kamera, diktafon, montažni studio, foto-aparat, mapa, alat za istraživanje, muzički instrument, teleskop prema svetu.

Šta dete radi na telefonu? To je važno pitanje.

Ako snima kratki film, piše priču, istražuje zašto Mesec ima faze, uči da montira ili pravi muziku – to je drugačiji oblik korišćenja tehnologije nego beskonačno prevlačenje prsta preko ekrana.

Naravno, aplikacije su napravljene da zadrže pažnju. Ekran je veliki zavodnik. Dete je često korisnik proizvoda koji su dizajnirali ozbiljni, odrasli ljudi veoma zainteresovani za njegovo vreme.

Iskreno, uopšte nije lako ispuniti bilo koji od ovih saveta. Ja sam protiv toga da se bilo koja tehnologija proglašava ni za đavola ni za spasitelja.

Čekić može da napravi kuću, a može i da razbije prozor. Nije problem u čekiću. Problem je kada dete dobije veoma moćan alat, a nikada ne nauči čemu sve može da služi.

Meni je fascinantno kada mi dete kaže: „Napravio sam film.“
Pitam: „Kako?“
„Telefonom.“
„Ko je smislio priču?“
„Ja.“

E, to je već druga priča.

Ako dete postane autor, tehnologija mu širi mogućnosti. Ako postane samo gledalac, tehnologija može samo da mu ukrade vreme i pažnju. Trebalo bi da učimo decu da razlikuju ta dva položaja.

A onda dolazi veštačka inteligencija. Ako dete vrlo rano dobije alat koji mu može napisati sastav, rešiti zadatak, sažeti knjigu i ponuditi ideju, koje sposobnosti ćemo morati namerno da treniramo da ne bi atrofirale?

Pre svega, sposobnost da samo postavi dobro pitanje. Paradoks je što će veštačka inteligencija biti sve bolja u davanju odgovora, pa će ljudska vrednost sve više zavisiti od toga šta pitamo.

Drugo, moramo razvijati manir proveravanja. Ako vam neko ponudi savršeno sročen odgovor, to ne znači da je odgovor tačan ili makar najbolji mogući.

Treće, moramo čuvati sopstveno mišljenje. Ako AI napiše deset mogućih ideja, dete mora da ima stav, da bira i procenjuje.

Uzalud je da učimo decu da pokušavaju budu brža, sposobnija ili načitanija od mašina, jer to više nikada neće biti. Trebalo bi da ih učimo onome u čemu čovek ima nezamenljivu ulogu: radoznalosti, proceni, odgovornosti, empatiji, humoru, imaginaciji, iskustvu.

I možda najvažnije, da ne zaborave da i sami dobro promisle pre nego što pitaju mašinu šta ona misli.

Govorili ste o budućim „teretanama za mozak“. Šta bi danas bio jedan dobar trening za mozak deteta od deset godina, a šta za njegovog roditelja od četrdeset? Njegova bojazan da tehnologija preuzme deo kognitivnog napora već je bila jedna od centralnih tema prethodnog razgovora.

Za dete od deset godina? Čitaj nešto što nije obavezno. Reši zagonetku. Igraj igru u kojoj ne možeš da pobediš odmah. Idi u šumu. Nacrtaj strip. Napravi nešto rukama. Objasni mlađem detetu nešto što znaš. Izmisli nešto što još ne postoji.

Za roditelja je trening možda malo teži. Trebalo bi da uradi nešto u čemu nije dobar. To je odlična vežba i za mozak i za ego. Naučite novu igru. Uradite nešto nedominatnom rukom. Naučite nekoliko rečenica stranog jezika koji vam nikada neće zatrebati. Probajte da rešite zahtevnu zagonetku sa detetom i nemojte krišom tražiti odgovor.

Savestan roditelj se ne trudi samo da mu dete napreduje, već da napreduje i on sam.

Roditelji uglavnom žele da detetu olakšaju život. Ali, koliko mu time ponekad odmažu? Koje stvari dete mora samo da uradi, pogreši, izgubi, polomi, zaboravi ili reši da bi zaista odraslo?

Dete mora da ima iskustvo posledice.

Ako zaboravi patike, ne treba roditelj da ih svaki put donese. Jedna utakmica gledana sa klupe može da ostavi jači utisak nego hiljadu donešenih patika.

Ako zaboravi domaći, ne treba roditelj da objašnjava nastavniku zašto. Nek mu objasni dete.

Ako napravi loš izbor u bezbednoj situaciji, neka vidi rezultat tog izbora.

Naravno, postoje granice. Ne puštamo dete da “samo nauči” tako što će se rvati sa medvedima. Ali, u ogromnom broju svakodnevnih situacija roditelji intervenišu prebrzo.

Dete pokušava da zakopča dugme.
„Daj, ja ću.“

Pokušava da složi nešto.
„Pomeri se.“

Ne zna odgovor.
„Evo, reći ću ti.“

I tako iz ljubavi postajemo veoma efikasna prepreka njegovom razvoju. Nekada je najbolja pomoć upravo ona pomoć koju nismo pružili. Ne zato što nas nije briga, nego zato što nam je dovoljno stalo da dete jednog dana može bez nas.

To je naoko tužna definicija dobrog roditeljstva, ali je tačna.

Šta bismo morali da prestanemo da radimo deci iz najbolje namere? Koje su one rečenice odraslih, roditelja ili nastavnika, koje najbrže ubijaju radoznalost i hrabrost?

„Zato što ja tako kažem.“
„To je glupo.“
„Šta će drugi misliti?“
„Nemoj da se brukaš.“
„To nije za tebe.“
„Ti nisi za matematiku.“
„Pogledaj njega! On je bolji od tebe.“
„Šta ti uopšte znaš?“
I jedna posebno opasna:
„To se tako ne radi.“

Jer možda se ne radi tako kako mi znamo, a dete možda upravo pokušava da pronađe način koji još ne znamo.

Naravno, postoje pravila koja imaju smisla. Ne može dete da odlučuje da li se prelazi crveno svetlo, ali u stvarima koje nisu pitanje bezbednosti, moramo ostaviti prostor za drugačiji put.

Najgore je kada odrasli sopstveno iskustvo pretvore u univerzalni zakon.
„Ja se nisam dobro proveo u tome, zato nemoj ni ti pokušavati.“

To zvuči kao briga, a ponekad je samo zarazna frustracija.

A šta roditelj realno može da uradi već danas? Bez posebnog programa, bez skupih aktivnosti i bez toga da postane profesionalni pedagog, koje tri ili četiri male stvari u kući prave veliku razliku?

Evo nekoliko lepih ideja:

Ne pitajte ih samo: „Kako je bilo u školi?“
To pitanje skoro da je napravljeno da se dobije odgovor: „Dobro.“

Pitajte: „Šta ti je danas bilo najčudnije?“
„Da možeš da promeniš jedno pravilo u školi, koje bi promenio?“
„Šta misliš, zašto ljudi sanjaju?“

Drugo: čitajte pred decom. Ne samo da njima čitate. Neka vide vas sa knjigom.

Treće: nemojte odmah rešavati njihove probleme.
Pitajte: “Šta si do sada pokušao?“

Četvrto: pravite stvari zajedno. Ne mora to biti ništa spektakularno. Napravite zmaja od papira. Osmislite čudovište, potom i efikasno oružje protiv tog čudovišta. Nacrtajte mapu izmišljene zemlje. Postavite zagonetku jedni drugima.

I postoji još jedna veoma važna stvar:
Ponekad ugasite sve i razgovarajte.
Bez ekrana u pozadini. Samo čovek i čovek. To je danas skoro egzotična slika.

Čovek može da završi školu, fakultet, napravi karijeru i usput postane strašno ozbiljan. Kako odrasla osoba ponovo nauči da se igra, postavlja neobična pitanja, pogreši pred drugima i napravi nešto samo zato što joj je zanimljivo?

Tako što odrasla osoba prizna da je zagubila veliku dragocenost, a to je dete u sebi. To je možda najveća prepreka odraslom čoveku.

Na primer, dok se odrasli čovek prenemaže i govori da ne ume da crta, dete za to vreme bez problema nacrta dinosaurusa koji liči na krompir i nazove ga Krompirosaurus, na čistom latinskom. I da taj dinosaurus jede isključivo fotelje.

Odrasli u toj utakmici već gubi sa 2:0, zar ne? Ipak, poznato je da je to najopasniji rezultat. I ovde se to baš zgodno uklapa, kako god shvatili ovo rečenicu.

Vi ste napisali više od 30 knjiga za decu i mlade i one su stigle do stotina hiljada čitalaca. Posle toliko susreta sa decom, šta vam ona danas govore o svojoj generaciji što mi odrasli očigledno ne primećujemo?

Govore mi da deca nisu toliko drugačija koliko smo skloni da mislimo. Menjaju se igračke, tehnologija, odeća, način komunikacije, ali dete i dalje želi da bude prihvaćeno.

Želi da ga neko vidi.
Želi da bude važno.
Želi avanturu.
Želi tajnu.
Želi da otkrije nešto pre odraslih.

Mislim da često potcenjujemo koliko su deca sposobna da razumeju ozbiljne stvari ako im ih objasnimo. Deca osećaju kada im govorimo kao malim ljudima.

A posebno dobro osećaju kada ih lažemo. Možemo da im kažemo da je sve u redu, iako dete često vidi da nije. Zato mislim da deci ne treba nuditi svet bez problema.

Treba im ponuditi svet u kojem postoje problemi i u kojem čovek može nešto da uradi povodom njih. To je mnogo realnija i mnogo za život korisnija slika.

Ako stvarno želimo da Srbija za dvadeset godina bude pametnije, kreativnije, hrabrije i pristojnije društvo, šta moramo da promenimo ovog 1. septembra? Ne za dvadeset godina. Sada.

Prvo i osnovno, društvo se temeljno menja samo preko najmlađih! To je jedini, pravi način.

Dakle, sve raspoložive resurse, i finansijske i ljudske, usmeriti ka vrtićima i osnovnim školama. Prvih godina bi bilo bolno. Rezultati se ne bi videli brzo. Mnogi bi se žalili, vršili pritisak da se odustane i vrati na staro. Trpeli bi svi. Program bi bio izložen masovnim salvama kritika, od umnih stručnjaka do polupismenih komentatora na društvenim mrežama.

Ako bismo izdržali sve to, konačno bismo bili na pravom putu da imamo ono pametnije, kreativnije, hrabrije i pristojnije društvo iz upitne rečenice iznad.

Ako želimo pametnije društvo, moramo da odgajamo ljude koji umeju da misle. Ako želimo kreativnije društvo, moramo da podnesemo decu koja ponekad rade stvari na način koji nama nije poznat.

Ako želimo hrabrije društvo, moramo da dozvolimo deci da pogreše, bez trunke poniženja. Ako želimo pristojnije društvo, moramo da im stalno pokazujemo pristojnost, a ne samo da je zahtevamo.

Dete je mali čovek koji tek počinje da otkriva šta sve može da bude.

Zato bih ovog prvog septembra poželeo nešto i roditeljima, i nastavnicima, ne samo deci.

Znam da ste strpljivi i hrabri. Ipak, imajte još malo više strpljenja i još malo više hrabrosti, i malo manje potrebe da sve odmah popravi.

Dete koje danas postavi pitanje koje nam zvuči sasvim nelogično možda je sutra čovek koji će rešiti problem koji niko od nas nije ni umeo da predvidi, možda će postati inovativni kuvar, stolar, lekar, muzičar, učitelj, baštovan ili nešto za šta danas još nemamo ime.

I to je u redu. Naš posao nije da odlučimo šta će dete da postane. Naš posao je da mu obezbedimo dovoljno svetla da samo može da vidi šta bi moglo da postane.

I zato, ako bih baš morao da svedem sve na jednu želju za ovu školsku godinu, ona bi bila vrlo jednostavna:

Deco, nemojte se plašiti!
Pitajte.
Pokušajte.
Promašite.
Nasmejte se.
Pokušajte ponovo.
I kada vam neko kaže da nešto ne može, nemojte mu poverovati – upravo tada počinje jedna mnogo zanimljivija lekcija.

Škola počinje prvog septembra.

Draga deco, možda je to jedina pouzdano tačna informacija koju možemo da vam damo. Sve ostalo je na vama!

– – –

Foto izvor: Ana Grigorjev i privatna arhiva Uroša Petrovića