Vukan Damnjanović:
Kako od lične priče nastaje autentičan brend garderobe

Ko je Vukan Damnjanović?

Najpre, kreativac, koji voli slobodu. Potom sam preduzetnik, koji živi za to da radi ono što voli i da uživa u stvaranju.

Da li ste, u osnovi, skejter?

Volim sve ekstremne sportove koji vam izazivaju adrenalin, a u isto vreme daju slobodu. Tako da, trenutno bih pre bio motorista i kajter nego skejter, ali skejterski su mi počeci.

Vi ste rođeni Jagodinac. Koliko je taj grad bio značajan za formiranje vas kao osobe koja ste danas?

Rekao bih da je puno uticao, pogotovo što Jagodina jeste mala sredina, ali je nekako i u toj maloj sredini bilo te kulture koju smo mi voleli, odnosno u kojoj smo odrasli. Nije bilo toga puno, naravno, kao u Beogradu, ali imao je već starije crtače grafita od nas i te grafite koje smo mi gledali po gradu odmalena.

Sa druge strane, doprinelo je i to što je Jagodina u Srbiji imala i prvi skejt park. Tako da, za naše odrastanje i razvoj svega toga bilo je izuzetno značajno, jer smo imali gde da crtamo i gde da vozimo. Tu se skupljala ta ekipa i ti entuzijasti koji su sve to voleli.

Dakle, imao si šta da gledaš i u šta da se usmeravaš. To nam je obuzimalo pažnju.

A šta je to što vas je privuklo i grafitima i skejt kulturi?

U suštini, i brat i ja odmalena smo voleli da crtamo. Kad smo krenuli u osnovnu školu i počeli da učimo azbuku, odmah smo smišljali neki novi font, da ulepšamo ta slova. To se tada zvalo krasnopis, od koga smo mi pravili grafite.

To nas je najviše privlačilo. Svako dete, u prinicipu, ima fazu da crta, ali se to kod nas zadržalo duže. Isti slučaj je bio i sa skejtom, rolerima, BMX biciklom, itd.

Obično se skejt kultura i grafiti vezuju za neku vrstu bunta. Da li je to bio slučaj i kod vas?

Rekao bih da je to spoj svega. Da, to jeste bila neka vrsta tog bunta, da iskažeš to šta hoćeš i šta crtaš. Jer, grafiti to i jesu. Međutim, meni je akcenat bio na stvaralaštvu. Grafitom ti nešto stvoriš i ostaviš trag. Posle to neko vidi i isprati tu tvoj poruku.

Dakle, iza toga stoji tvoje lično stvaranje i iskazivanje svoje autentičnosti. To je ono glavno.

Koliko je porodica to podržavala?

Hvala Bogu, imao sam takve roditelje da sam imao podršku za ovo čime se danas bavim. Kako je njima bilo branjeno da se iskažu, oni nisu želeli da nas vaspitaju u istom maniru. Uvek bi nam poručili da radimo to što volimo i da samo guramo dalje.

Iako smo počeli da crtamo grafite još u četvrtom razredu osnovne škole, dok smo još bili kod učitelja, ipak su postajale određene granice. Nismo smeli da idemo i da žrvljamo gde god stignemo.

Tako da, imao sam podršku od njih konstantno za sve te stvari koje sam voleo. A svi ti klinački snovi koje sam ja tada imao su, u međuvremenu, prerasli u biznis. Nije bilo ni na odmet što sam odrastao u porodici preduzetnika.

Da li se sećate svog prvog grafita?

Kako da ne. Nas trojica drugara uzeli smo početna slova od svakog imena. Tako da je pisalo VIT: Vukan, Ilija, Todor. To je bio prvi grafit, koji i dan-danas postoji, tj. deo njega se nadzire, iako je prošlo 19 godina od tada.

Kako je onda došlo do prelaska od grafita, od te neograničene kreativnosti, do formiranja sopstvenog biznisa gde, koliko god da je neko kreativan, ipak mora da uđe u neke okvire?

To je bio zanimljiv proces. U suštini, kako sam ja odrastao, tako je i brend rastao. Ja ga nisam pravio kao biznis, niti sam tačno znao šta radim, koja je ciljna grupa, itd.

Brend sam pokrenuo sa 19 godina, kada sam upisao studije grafičkog dizajna. Kad smo u prvom semestru počeli da učimo Photoshop i Illustrator, odmah su usledili prvi dizajni. Tako sam, jednog dana, došao kući i ispričao mojima ideju koja se krčkala dosta dugo.

Tražio sam na zajam 200€ kako to bilo odštampano na nekoliko majici i isfotkao ih za prvu kolekciju, a onda se, nadalje, sve izrađivalo po porudžbini. I tako je krenulo, bez ikakve naznake biznisa. Ja sam samo želeo da nastavim da iskazujem svoju kreativnost kroz grafički dizajn.

Kako su godine prolazile, kako je išla kolekcija po kolekcija, tako sam upoznavao publiku, odnosno video šta se prodaje, šta se ne prodaje, na šta ljudi reaguju, itd. I onda, u nekom trenutku, stan mi se pretvorio u magacin. Bio mi je potreban novi prostor, sa kojim su došli i veći troškovi i novi ljudi, koje je trebalo predvoditi, iako nisam tačno znao šta bi sve trebalo da radim. Ali, čitao sam, učio, probao različite stvari… I tako sklapao kockicu po kockicu.

Kako ste došli do naziva brenda?

Naziv je nastao igrom slučaja, što se na kraju ispostavilo kao pravi potez.

Kao klinci, družili smo se sa starijom ekipom koja je studirala u Beogradu i uveliko crtala grafite. Jednom smo se spremali za neku žurku, i drugar je opisivao drugog kao LKLDKL. Kad smo upitali šta to znači, objasnio nam je to skraćenica za „lep ko lutka, dobar ko leba“. Svi su prasnuli u smeh i to nam se urezalo u pamćenje.

Kad je Instagram počeo da postaje popularan, uvideli smo da više ne moraš da stavljaš svoje ime i prezime, već možeš da staviš kakav hoćeš nadimak. I meni je sinulo: „Vukan LKLDKL.“ Drugarima iz škole, a potom svima iz Jagodine je to bilo smešno, pogotovo što nikako nisu uspevali da izgovore iz cuga, ali svejedno su zapamtili.

I onda, kada sam došao na ideju da pravim brend, uopšte nije bilo pitanja kako će se isti zvati, jer su me svi odavno znali po tome. I, kao što rekoh, to se ispostavilo kao izvrstan potez, osobito na početku. Imao je specifično ime koje je privlačilo pažnju, pa se u moru drugih brendova, bio je krajnje autentičan.

Danas, sa ovim znanjem, i te kako bih razmišljao o tome da li ima smisla, da li se lako čita, šta ako se izlazi na strano tržište, itd. Znači, ima tu hiljadu i jedno pitanje koje gledaš kada daješ ime firmi ili brendu. Međutim, ja tada uopšte nisam imao svest o tome. Hteo sam da radim to što volim.

Nakon stadijuma razvoja, i individualnog i poslovnog, shvatate da je potrebno da se usavršavate.

Iskreno, jedva sam čekao da završim faks i posvetim se u potpunosti brendu.

Kada sam se posvetio brendu, shvatio sam da mi nedostaje znanja po pitanju upravljanja ljudima, ali i samim biznisom, te da sam prerastao preduzetničke savete koje su mi roditelji davali.

Onda je bilo pitanje koji master upisati. Master za dizajn mi nije bio potreban, jer sam već imao svoj brend. Master za marketing nije mi se dopao, a i, generalno, nije mi se vraćalo klasičnim studijama. Istovremeno, master u inostranstvu nije dolazio u obzir, jer nisam mogao da napustim brend.

Nakon godinu-dve većanja i vaganja odlučio sam se Mokrogorsku školu. Za nju sam čuo još ranije, ali čim bi neko pomenuo menadžment, meni bi se javila odbojnost. No, poslušao sam gostovanje Srđana Janićijevića u jednom podkastu, prepoznao sam se u njegovim vrednostima i uvideo da je to ono što mi treba.

Prijavio sam se za intervju sa svega 23-24 godine. Bio sam okružen ozbiljnim, odraslim ljudima, sa etabliranim biznisima, ali dobro sam se pokazao na razgovoru. Dopala im se moja ambicija, entuzijazam, kao i samo ime brenda – LKLDKL. I bio sam primljen.

Bio sam među najmlađima, kako po pitanju starosti, tako i po pitanju staža biznisa. Na prvom modulu, osnove menadžmenta, video sam da sam neke stvari već naučio kroz posao, ali i da o gro stvari nemam blage predstave.

Počeo sam da upoznajem ljude sa istim interesovanjima i problemima. Svako je imao svoj biznis i svako je krenuo na sličan način. I u tome se prepoznaš. Nakon sat-dva, razumeš ih, pričate istim jezikom.

Tako da, ta škola je meni dala strukturu za kojom sam žarko žudeo.

Da li ste kroz tu školu uvideli greške koje ste pravili u biznisu?

Škola mi je otvorila oči, a posebno kolege koje su pričale o svojim greškama. Zahvaljujući njima saznao sam gde bih mogao da se sapletem i, moram da priznam, to me je spasilo mnogo muka i uštedelo mi i vremena i živaca.

U poslednje vreme sve više pričam o tome koliko volim preduzetništvo. Ono traži žrtvovanje, ali volim ga zato što je stvar koja te vrati sebi. Kada bi svako na taj način gledao svet, čak i ne mora da se bavi preduzetništvom, ali kada bi se okrenuo sebi i svojim greškama, mnogo bi nam bolje društvo bilo.

I, kad praviš neke greške u preduzetništvu, brzo vidiš te greške. Preduzetništvo ti to brzo vrati, i to na sve moguće načine: bilo kroz finansije, upravljanje ljudima ili nešto treće. A, pritom, ne možeš nikog drugog da kriviš: ni državu, ni saradnike, ni zaposlene; nego moraš da se okreneš sebi.

Na početku preduzetničkog puta vi biste napravili nešto za fakultet, a zatim od toga pravili proizvod. Da li nešto od tih radova i danas koristite?

Tako je. Još od vremena grafita, bilo mi je bitno da ostavim neki legacy, tj. trag, da stvorim nešto i da to i dalje stoji na zidu nakon izvesnog vremena. Imaš gomilu skica, ali one koje nisu završile na zidu – njih se realno ni ne sećaš, kao da nisu ni postojale.

Tako je i sa dizajnom. Ako dizajn nije poprimio fizički oblik, ja ga se uopšte ne sećam. Kao da nije ni postojao. No, dizajni koji su dobili neki oblik, bilo kroz garderobu, neku neon reklamu, to je davalo na težini.

Primera radi, neka pakovanja su dizajnirana 2017. godine. I te kutije su i dan-danas takve. Sad će biti deset godina, a one su i dalje iste. Dobile su drugi print, drugi dizajn, ali je rasklop kutije ostao isti. I to je urađeno za potrebe ispita dizajna pakovanja.

A kako se taj proces dalje razvijao? Kako ste, sa vremenom i iskustvom, od pojedinačnih dizajna došli do toga da razvijate čitave kolekcije koje imaju svoju priču?

Isprva, dizajni su uglavnom bili, u osnovi, tipografije. Piše ceo natpis, skraćeno, i ti napraviš varijaciju na temu. Smisliš ih na stotine, ali onda dođe trenutak za grandioznijom idejom.

Tada smo već imali studio i dvojicu kolega dizajnera. I postavilo se pitanje za koju je to publiku, čemu služi, šta ta publika hoće i šta će kupiti. Onda pokušavaš da spojiš sve to. Tako je došlo do toga da radimo za brend u tom smeru. Svako od nas trojice je uzeo da radi svoj dizajn. Naravno, svako u svom stilu.

U samom radu smo shvatili da je ovo umetnost – ti kroz primenjenu umetnost, odnosno grafički dizajn, dolaziš do komercijalnog proizvoda, duksa ili majice.

Naposletku, kad smo završili dizajne i stavili ih zajedno, shvatili smo da postoji priča iza cele kolekcije. Svako od nas je u tom periodu prolazio kroz nešto i to je nekako oslikao kroz svoj dizajn.

Kada smo to videli, odlučili smo da kolekciju nazovemo „Proces“.

Kako je to konkretno izgledalo?

Kolega Veljko je izdizajnirao cvet koji vrši fotosintezu. Taj dizajn se zvao „Fotosinteza“. S obzirom na to da se on malo kasnije priključio našem timu, on je negde našao svoje mesto pod suncem sa nama u studiju i to je krenulo da cveta. Savršena metafora, zar ne?

Kolega Todor je tada radio dva posla. Išao je na posao pre podne, a ostatak vremena provodio u studiju. Imao je fazu u kojoj je crtao floru i faunu. Tu su se pokazale vrednosti za koje se zalažemo: ako si ceo dan zauzet, moraš da budeš disciplinovan, posvećen, vredan… I tako je izdizajnirao „Vredan pas, marljiv mrav“, odnosno svoje vrednosti je pretočio u dizajn.

A onda je treći dizajn bio, pošto sam ja jako dugo, i dan-danas, posvećen još jednom biznisu – neonima i svetlećim reklamama – pa sam uradio jednu svetleću reklamu i onda mi je sinulo da uradim dizajn te reklame na majici. Specifično je to što je ona pretvorena u nešto što se sklapa, kao oni IKEA rasklopi koji postoje kada vam pokažu uputstvo.

Taj dizajn je nastao u periodu kada sam krenuo u biznis školu i počeo konstantno da upoznajem gomilu ljudi. Ja bih samo došao u studio i rekao da su mi složile neke kockice. U suštini, desio bi se bljesak. Otuda i taj dizajn – kada je sklopiš i gurneš u struju, desi se bljesak.

Da li su se naredne kolekcije nadovezivale na „Proces“?

Apsolutno. Posle toga je došla kolekcija „Ravnoteža“, a potom kolekcija „Slojevi“. Koncept je ostao isti: svako od nas uradi jedan dizajn, svaki dizajn se nadovezuje na prethodni, a svaka kolekcija se nadovezuje na onu prethodnu.

Kolekcija „Ravnoteža“ je opisivala kad radiš, kad odmaraš, koliko su ti bitni temelji, da li ti je bitan unutrašnji mir. Spoljna buka je svuda oko nas, a ti treba da čuješ sebe: šta želiš iznutra da radiš, u kom pravcu da ideš i tako dalje.

Kolekcija „Slojevi“ je govorila o tome da svaki čovek, u suštini, ima tri lica. To je izvučeno iz japanske poslovice: kako te drugi ljudi vide spolja, kako se ti predstavljaš ljudima i ko si ti, zapravo, iznutra. Čovek je slojevito biće, u suštini, a sve su to vrednosti koje naš brend pruža.

I onda je došla četvrta kolekcija, odnosno tema ličnog razvoja koja se tako prirodno iskristalisala jer smo mi kroz to prolazili. To je bila „Vizija“, koja se bavila time čime se ti baviš i šta ćeš ti da radiš. Tu je bio opisan efekat leptira i neka vrsta nadahnuća, a sa druge strane i to da treba da pratiš intuiciju i svoje „šesto čulo“.

Dolazi se do toga da doživiš slobodu, tj. uzlet. Stoga, na poslednjem dizajnu prikazana je ptica kako uzleće. U suštini, kada pratiš sve to, dolaziš do toga da doživiš neki uzlet i da počneš da živiš neku slobodu.

Dakle, svoje životne situacije, dileme i promišljanja, u stvari, provlačite kroz posao.

Tačno tako, i upravo tako se vraća kroz umetnost.

Ti kada si preduzetnik, u suštini živiš svoj posao. Ne mora da znači da si u preduzetništvo ušao trbuhom za kruhom ili sticajem različitih životnih okolnosti – ljudi ulaze u preduzetništvo ili privatni biznis na najrazličitije načine.

No, kada ti ovako pratiš svoje snove, onda to preraste u neki komercijalan proizvod. A potom ga ti udaljavaš od istog. Jer, naposletku, ako ti je hladno, ti ćeš otići i kupiti jeftin duks da ti reši taj problem.

LKLDKL, u suštini, ne prodaje to. Ne prodajemo puki duks. Mi pružamo vrednosti, identitet i stvari koje neko prati, prepoznaje i voli.
Zato i kažem, ako u preduzetništvo uđeš na taj način, kroz neku strast i kroz ono što voliš, onda ga svakodnevno i živiš.

Međutim, vaše kolekcije nisu samo namenjene odraslima, zar ne?

Nipošto. Organski je došla i dečja kolekcija, tj. family. Kad smo je pripremili, kolega Veljko je osvežio naš logo, koji je oduvek smiley, tako da izgleda kao da je ponikao iz cveta koji nalikuje na sunce. I onda je odjednom, potpuno neplanirano, nastala i family kolekcija.

Tata je nosio smiley majicu, mama srce, obe oversize, sa velikim printom na leđima. Tako smo, pored, „Lep k’o lutka, dobar k’o leb“, imali i „Tatino sunce“ ili „Mamin cvet“.

Sada, kada smo pravili otvaranje lokala, bilo je dvadesetak klinaca koji su jurili po lokalu, što nas je neizmerno usrećilo.

Kolaboracije su nešto na čemu insistirate. Recite nam više o tome.

To je još jedna stvar koja je prirodno došla iz kulture koju smo gradili. Tu su se ulila i moja interesovanja i radoznalost, i to je bilo neminovno. Kada živiš ovakav brend, onda privatno i poslovno nisu mnogo odvojeni u domenu stvaralaštva.

A kada imaš raznolika interesovanja, onda upoznaješ najrazličitije ljude i privlačiš sebi slične. Privučeš ljude koji su možda totalno u drugoj industriji, u nečemu što nema veze sa tim što ti radiš, ali delite iste vrednosti. Dele ih i vaši brendovi. I, tebi kao stvaraocu, zanimljivo je da spojiš nešto što je naizgled nespojivo.

Na primer, kraft pivo. To je biznis koji deli iste vrednosti, ali i probleme. Pa, napraviš kolaboraciju sa kraft pivarom i napraviš proizvod koji može da spoji te dve stvari. Vi komunicirate iste vrednosti, naša ciljna grupa čuje za njihov brend, njihova ciljna grupa čuje za naš. To je dobitna kombinacija.

Isto tako sa zanatskim sladoledom kroz saradnju sa Crnom ovcom. Kada pogledaš zašto svi vole Crnu ovcu – to više nije onaj industrijski, neukusan sladoled, nego sladoled koji ima određen ukus, koji se pravi na svoj način i gde se obraća pažnja na sve. Dakle, opet delimo iste vrednosti, samo smo u potpuno drugoj industriji.

Takođe, imali smo i saradnju sa jednom proizvodnjom nameštaja. Radili smo određeni komad nameštaja, gde su oni hteli da uđu u naš premium segment. Oni su pokrivali ciljne grupe koje su više basic i svrsishodne, ali kada se taj nameštaj izdizajnira i iscrta, onda on više nije samo puki komad nameštaja u ćošku prostorije. On postaje centralna figura u prostoru, ulazi već u domen dizajnerskog proizvoda, gde će svi videti, komunicirajući novu poruku.

Naravno, bilo je i humanitarnih kolaboracija, koje samo dodatno utemeljuju tvoje vrednosti. I, kada napraviš takve spojeve, neočekivane i naizgled nespojive, to bude apsolutno genijalno. Uz to, ti ostavljaš trag iza sebe, jer sve to negde ostaje urađeno i zapisano.

Iz svega izrečenog čini se da vam je život i te kako ispunjen. Kako, u stvari, izgleda jedan vaš prosečan dan?

Svaki dan se, u suštini, umnogome razlikuje od prethodnog, iako naoko deluje isto. Jako je dinamično i nikad nije dosadno. Svodi se na to da radiš ceo dan, što je neminovno, ali kada radiš to što voliš, uopšte ti ne pada teško.

U isti mah, kada si preduzetnik, milion stvari ti iskrsne. Nema standardne strukture: odeš na posao, imaš taskove koje odradiš i odeš kući. To uopšte ne izgleda tako, pogotovo u razvojnom periodu kroz koji i dalje prolazimo.

Imaš hiljadu stvari istovremeno: nešto iskoči, pa ideš u proizvodnju; dizajniraš kolekciju, pa stigne isporuka; baviš se finansijama, a onda izleti hitan sastanak. Sve je fleksibilno, non-stop ima iskakanja i uskakanja, a ti pokušavaš sve to da upakuješ. A tu je, naravno, i privatan život.

Primera radi, nedavno smo Todor i ja imali snimanje. Završili smo to i onda je trebalo da se vratimo redovnim stvarima, koje treba da se urade, koje su prioritetne. Kad smo to priveli kraju, izašli smo u grad da se ispričamo. Pričali smo o poslu, ali i životu, o njegovoj selidbi, itd. Hoću da kažem, sve je isprepletano i prožeto kroz planove, brend, privatne stvari… Sve je živo i povezano.

Naravno, postoje periodi kada je sezona i kada radiš od jutra do mraka. Svaki dan je dinamičan i svaki posao je drugačiji, ali dan ti je takav da kreneš da radiš ujutro i odeš kući samo da prespavaš. Sutradan sve iznova. I to te odvede u ekstrem.

Stoga, potreban je balans. Ali, ne u smislu da ti je samo potreban odmor. Toliko intenzivnih stvari se desilo da, u stvari, želiš da odeš negde i sve to sagledaš iz treće perspektive, da posložiš u glavi sve te stvari koje su se dešavale.

Tako da ti odeš na odmor, ali u suštini ti i dalje radiš. Ne možeš ništa da ostaviš po strani, kao što bi to učinio neki zaposleni u nekoj firmi kad je na godišnjem odmoru. Tebi posao ne prestaje da postoji.

Ti odeš na odmor u taj ekstrem da promeniš okruženje, da ne radiš operativno, nego da slažeš stvari, praviš planove i imaš vremena da smisliš neke druge stvari za koje u ovom operativnom delu konstantno nemaš vremena. Kad posložiš sve na svoje mesto, onda se vratiš.

Ko i šta je imalo najviše uticaja tokom vaše karijere?

U 20-im, dok je brend LKLDKL bio u povoju, knjige su imale ogroman doprinos.

Ti studiraš ono što voliš, pokrenuo si brend i radiš nešto što tvoje okruženje baš i ne razume najbolje. Tome si potpuno posvećen, pa čak i smanjih socijalni aspekt, a istovremeno tražiš gomilu nekih odgovora.

Tako da su meni tada razne knjige o ličnom razvoju dosta pomogle. Kroz njih sam pokušavao da postavim strukturu tim svojim vrednostima, da pronađem svoje razloge zašto nešto radim i da budem istrajan u tome. Pogotovo kada stvaraš nešto od nule. Ne vidiš rezultate odmah, nego treba da budeš vrlo uporan i to godinama, pa tek kada se okreneš nakon nekog dužeg perioda, vidiš da to počinje da se vraća.

Dodatno, imao sam podršku roditelja, koji su me savetovali kroz ono kroz šta su oni prošli, kao i partnerski odnosi ili odsustvo istih. Kasnije je ta podrška došla i u vidu Mokrogorske škole. Mogu da kažem da su mi i ljudi koji su tamo bili mnogo značili, jer smo svi težili ka istim stvarima i međusobno smo jedni drugima bili velika podrška. Nije bilo ni na odmet što nas je Srđan gledao kao na „svoju“ decu. To je bio jak vetar u leđa za mene sa 24-25 godina.

Iz današnje vizure smatram da su mentori ključ razvitka svakog preduzetnika. Motivacija ima svoje oscilacije, kao i sam posao. Ti u preduzetništvu praviš gomilu neuspeha. Zapravo, više je tu neuspeha nego uspeha. I u svim tim neuspesima treba da budeš istrajan, da ih prevaziđeš.

A kada imaš tu fazu u kojoj se konstantno daješ, to će mnogo lakše proći sa mentorom, koji će te usmeravati i neće dozvoliti da sebe ubijaš u pojam preispitujući da li sve to ima smisla ili ne.

Kada biste mogli da razgovarate sa sobom kada ste imali dvadeset godina, šta biste mu poručili?

Ovo možda zvuči paradoksalno, a postalo je i kliše: Manje stresa i nerviranja.

Ja sam uvek imao veru u sebe. Kada si klinac, pogotovo na početku, saradnici te često gledaju neozbiljno. A onda neko vidi tu tvoju ideju i poveruje u nju. To je najbitnije – da ti preneseš tu veru i da ljudi poveruju u ono što radiš.

Na koncu, definicija brenda je upravo poverenje. Ti ćeš da kupiš neki brend ako mu veruješ. Ako mu ne veruješ, onda to nije brend. To je robna marka, koja služi svojoj svrsi i ništa više od toga.

Znam da, kad uđeš u preduzetništvo mlad, sve ti je bitno i na prvom mestu. No, svejedno, moj savet je isti i neće se promeniti ni za 10-20 godina: Nemoj previše da brineš, sve će kad-tad doći na svoje.

U isti mah, strpljenje je izuzetno važno. Mislim da se ljudi uče strpljenju celog života. Tek sa iskustvom dolaze i drugi prioriteti, pa ti neke stvari postanu manje bitne ili neprioritetne, i onda se nekako naučiš strpljenju.

Na šta ste najponosniji?

Najponosniji sam na ljude koje sam okupio oko sebe, sa kojima radim. Naposletku, to je najbitnije, a ujedno i najteže.

Kada biznis nastane – bilo da uđeš u njega trbuhom za kruhom, zato što se ukazala neka prilika ili zato što imaš dobar proizvod i dobar si u nečemu – isti može da se razvije na najrazličitije načine. U osnovi, dovoljno je zaposliš ljude i spreman si za rad.

Ja sam išao korak po korak na malo drugačiji način. Cilj mi je bio da prenesem veru saradnicima, da veruju u ideju koliko i ja. To rađa odnos u kojem ti nije teško da ideš na posao, da nemaš nikoga ko te nervira ili sa kim ne možeš da funkcionišeš.

To je, u suštini, jedna od najtežih stvari za izgraditi u biznisu. A kada uspeš da napraviš takvo okruženje u svom timu, da imaš dobre saradnike sa kojima radiš, da se razumeš sa njima i da oni razumeju ono što ti radiš – to je ogromna stvar.

U ovom poslu je to vrlo specifično. Moj saradnik mora da razume šta mi radimo, jer je nama svaki detalj je bitan. Ti ne prodaješ samo duks, kao što već rekoh, nego sve ono što stoji iza njega. A potrebno je da i druga osoba ima sluha za to. Prošao sam kroz mnogo situacija sa ljudima koji nisu imali sluha za to. Bilo je bolno i stresno.

I to nije palo sa neba. U to sam uložio najviše vremena i mogu da kažem da me je najviše koštalo – i živaca i energije. Ali, upravo zato sam na to i najponosniji.

Šta biste poručili čitaocima portala Naša mreža?

Tokom odrastanja sretao sam ljude koji bi mi govorili: „Blago tebi, ti znaš šta voliš, šta hoćeš i čime ćeš da se baviš! Ja ne znam!“ Mislim da svako to ima u sebi. Nekome se probudi odmalena, nekome kasnije, ali mislim da ta potraga treba konstantno da postoji i da ljudi treba da prate sebe.

Jer kada to pratiš, onda možeš da živiš u skladu sa sobom i svojim vrednostima. A kada tako živiš, onda si dobar i svojoj bližoj i široj okolini, svojoj porodici i drugim ljudima. Možeš da inspirišeš druge, možda da nešto vratiš zajednici i da na taj način društvo bude bolje.

Meni je, dok sam bio mlađi, bilo jako teško da shvatim kako neko ne zna šta želi. Mislio sam: „Dobro, kako ti to ne znaš, a ja znam?“ Kasnije, kada odrasteš, shvatiš da su ljudi odrastali na najrazličitije načine i da svako ima svoj put.

To je, u suštini, i moja poruka kroz ceo ovaj razgovor. Ako znaš šta želiš, pronađi to i prati. Kada neko kaže „Ma, ovo je teško“ – jeste, teško je. Ali, ako pratiš sebe, onda drugačije gledaš i na cenu koju plaćaš, na težinu i na stres.

Ne pričam uopšte o tome da svako treba da bude preduzetnik. Ne moraš. Možeš da radiš u nekoj firmi ili da se baviš bilo čim drugim, ali je bitno da pronađeš to u sebi – tu želju i motivaciju. Iste možeš da preneseš i na sve ostalo i mislim da bi nam zbog toga društvo bilo bolje.

Spominjali smo knjige i moje rane dvadesete. Tada sam u nekim knjigama pročitao upravo o tome da pronađeš svoje „zašto“: zašto ujutro ustaješ, zašto si se probudio i šta je tvoj cilj za taj dan. Jedna od knjiga koja mi je ostala u sećanju jeste „Zašto se niste ubili?“ Viktora Frankla. On je bio austrijski psihoterapeut koji je završio u Aušvicu. Kada pročitaš kroz šta je sve čovek spreman da prođe i šta je sve sposoban da preživi, pa i kako čovek može da pronađe motivaciju da preživi logor, gladovanje i sve što je tamo doživljavao, to je neverovatno. To pokazuje šta je ljudsko biće spremno da preživi kada ima razlog da nastavi.

I mislim da se upravo takve stvari pronalaze dubinski u sebi. Ne mora to svako da pronađe kroz preduzetništvo. Možeš kroz stvaranje, kroz posao koji radiš, kroz porodicu, kroz bilo šta što ti daje razlog da ujutro ustaneš i kažeš: „Zbog ovoga danas ustajem!“

U suštini, pronašao si svoju svrhu života, šta god ona bila.