Zar nikada nećeš odrasti, mali veseljače?

U životu postoje trenuci kad prelazimo iz jedne u drugu fazu. Trenuci kad pravila koja su nas do tada vodila postaju nebitna, kad sve što smo znali više nije dovoljno. Ti prelazi su retko prijatni. Uvek žuljaju, a često i bole. Ali su nužni, jer bez njih nema napretka. Da biste stigli do sledećeg nivoa, morate ostaviti staru verziju sebe negde iza.

Problem je što nas niko ne pripremi na to. Ono što nas je dovelo dotle gde jesmo – na poslu, u životu, u bilo kojoj oblasti – iznenada prestaje da bude dovoljno. Kao kad dete koje je u svom dvorištu „kralj fudbala“ izađe na teren sa ekipom iz celog grada i shvati da možda nije ni među prvih deset. Ili kad onaj ko je briljirao na lokalnom školskom takmičenju shvati da postoji ceo svet talentovanih ljudi, možda i mnogo boljih. To ume da zaboli.

Ali, znate šta? Taj bol je lekovit.

Kad govorimo o prirodnim naukama ili sportu, stvari su jasne – pravila su egzaktna, razlike merljive. Ako si sporiji, sporiji si. Ako nisi pogodio metu, nisi pogodio. Ali, u oblastima poput umetnosti, dizajna ili kulinarstva, pravila nisu tako jasna. Sve prelazi u subjektivnu ravan. Ko može reći da je Van Gog bio bolji slikar od Sezana? Ili da je jedan kolač lepši od drugog? Ipak, čak i u tim oblastima, postoji prećutno razumevanje – ono što je nekad bilo dovoljno, u sledećem kontekstu više nije.

To važi i za biznis. Velike priče počinje sa snom – nečijom izuzetnom idejom, vizijom koja ima smisla samo osobi koja ju je zamislila. Ti počeci su često emotivni, intuitivni, vođeni verom i energijom. Ljudi koji se tada okupljaju oko ideje nisu tu zbog plata, bonusa ili titula. Oni su tu jer veruju u nešto veće – u tu ideju, u osobu koja je nosi, ili u zajedničku misiju.

I znate šta? To je divno. Ali je i teško održivo.

Male firme često podsećaju na porodicu. Ne na onu toksičnu balkansku verziju, gde svi mrze jedni druge i jedva čekaju da se posvađaju za imovinu – to je rezervisano za ono kada velike firme kažu da su kao porodica. Male imaju šansu da liče na nešto drugo, na porodicu kakva bi trebalo da bude. Ljudi se brinu jedni za druge, podržavaju se i zajedno guraju napred. U takvim timovima ima prostora za različitosti, za prilagođavanje. Ima i prostora za greške, što je neophodno ako želite nešto novo da stvorite.

Ali, mali timovi nose i veliki teret. Poslovi se dele, često bez pravila i striktnih uloga. Ako nešto mora da se uradi, a nema ko, moraš ti. Bez obzira na to što možda nije tvoj posao. Ljudi tu uče jedni o drugima na načine na koje to u velikim sistemima nije moguće. Ali, u isto vreme, uče i o sebi. O svojim granicama, snovima, slabostima.

To je ono što male timove čini posebnim. Ali, i izuzetno izazovnim za vođenje.

Jedan od mojih omiljenih citata iz Malog princa glasi:

Ono što pustinju čini lepom je saznanje da se u njoj negde krije izvor.

Upravo to je suština onog alhemijskog u preduzetništvu. Ljudi kreću u nepoznato, često bez ikakvih garancija. Traže taj izvor – smisao za sebe, a vrednost za druge.

Mnogi biznisi su samo dobro proračunate ideje – planovi koji imaju jasne ciljeve i jasnu publiku. I to je u redu. Ali, oni koji stvarno menjaju svet obično dolaze iz ruku ljudi koje drugi doživljavaju kao „lude“. Onaj tip ljudi koji ignoriše pravila igre i stvara svoja.

Tu negde leži čarolija.

Ali, treba biti iskren – većina velikih potraga u životu završi se neuspehom. Oni koji se upuštaju u takve avanture često plate visoku cenu.

Ipak, s vremena na vreme, neki od tih „ludaka“ uspeju. I menjaju svet.

Pre 28 godina, Apple je lansirao slogan koji je obeležio jednu eru – Think Different.

Pratila ga je kampanja koja je slavila „ludake, buntovnike i vizionare“. Ljude koji se ne uklapaju. Ljude koji pomeraju granice.

Here’s to the crazy ones, the misfits, the rebels, the troublemakers, the round pegs in the square holes… the ones who see things differently — they’re not fond of rules… You can quote them, disagree with them, glorify or vilify them, but the only thing you can’t do is ignore them because they change things… they push the human race forward, and while some may see them as the crazy ones, we see genius, because the ones who are crazy enough to think that they can change the world, are the ones who do.

Zašto ovo pominjem? Zato što su upravo ti „ludaci“ oni koji nas inspirišu. I zato što, bez obzira na sve, verujem da u svakom od nas postoji bar malo tog duha.

Na kraju krajeva, šta je alternativa? Igrati po pravilima koja je neko drugi postavio? Pravila su tu da ih preispitujemo. Da ih savijamo. A ponekad, da ih potpuno srušimo.

Stiv Džobs bi za nekoliko nedelja napunio 70 godina. Nije sa nama već punih 14. Mnogi koji su imali prilike da sarađuju sa njim reći će vam da je bio izuzetno težak čovek. Reći će vam to dok kuckaju po tastaturi svog savršenog Apple računara ili telefona, ili dok prelistavaju notifikacije na Apple Watch-u koji se nikada ne bi desili da on nije bio tako malo… udaren.

Zato dižem čašu za čudake.

Za one koji, čak i kad ne uspeju, menjaju svet svojim pokušajima. Za one koji se usuđuju da misle drugačije.

I za vas, ako ste među njima.