Šta su vrednosti, ali stvarno?
Svi znamo za vrednosti, znamo i šta bi one trebalo da označavaju, samo je pitanje — znamo li šta ovaj termin stvarno znači i šta on sve obuhvata.
Svi znamo za vrednosti, znamo i šta bi one trebalo da označavaju, samo je pitanje — znamo li šta ovaj termin stvarno znači i šta on sve obuhvata.
Bio je petak, kasno popodne. Zazvonio mi je telefon u trenutku dok sam nešto čitala. Nepoznat broj.
Vremena kada je jedini mogući način funkcionisanja u organizacijama bio onaj koji je podrazumevao princip „Ćuti i radi šta ti se kaže” polako odlaze u istoriju.
Danas se, hvala svim silama kosmosa, o mentalnom zdravlju priča više nego ikada ranije. Pre samo nekoliko godina, a kamoli decenija, to nije baš bilo tako, sigurno se sećaš.
Sigurno smo svi čuli za to da život uopšte nije toliko težak ni komplikovan koliko smo mi, ljudi, skloni da ga kao takvog vidimo.
Reč „kreativnost” već dugo se kotira prilično visoko u rečniku fensi fraza koje se koriste kad se priča o biznisu, preduzetništvu, liderstvu, a o marketingu da i ne govorim.
Recimo da imaš tim od desetak ljudi koji vodiš. Svaki član tima zna šta mu je posao, a tvoj zadatak je da vodiš tim i staraš se da sve teče kako treba.
Jedna od najboljih stvari u vezi sa vremenenom u kojem živimo jeste to što postaje sve normalnije da pričamo o stvarima o kojima se do juče samo stidljivo ćućorilo.
Pre nekoliko dana sam na Redditu pročitala mejl u kom je jedan čovek, nakon što je bio na intervjuu za posao, toj kompaniji poslao odbijenicu.
Verovatno ne postoji veći „red flag” od rečenice iz naslova. Izgovaraju je šefovi i menadžeri koji žele da podstaknu osećaj pripadnosti kod svojih zaposlenih, što samo za sebe uopšte nije loša stvar.
Možeš li da zamisliš kako vikendom odlaziš u neki tržni centar i tamo kupuješ nekoliko stvari? Kad dođeš na kasu, saznaš da imaš deset posto popusta — super.
Nema sile božje da ti je termin „emocionalna inteligencija” nepoznat, pa ću te poštedeti suvoparnih definicija i objašnjavanja očiglednog.
„Poštovani, ovim putem želimo da Vas obavestimo o statusu Vašeg zahteva”, „Najljubaznije bismo Vas zamolili za strpljenje”, „Hvala na razumevanju”, „Stojim na raspolaganju”.
Kao ono kad smo bili mali, pa smo hteli da izazovemo nečije sažaljenje rečenicom „Pa i ja sam nečije dete”. Ili kad hoćemo da humanizujemo nekog probisveta, pa kažemo da je i on, eto, nečije dete.