Agelast Production:
Pravimo onakav sadržaj kakav bismo voleli da gledamo

Vaš studio svi znamo po tome što se u njemu snima Agelast podkast. Na čemu trenutno radite i koji su vam planovi u narednom periodu?

Sandra: Agelast podkast je svakako ono što nam je primarna preokupacija. Međutim, pored toga radimo i kao produkcija. Konkretno, tu su dva podkasta gde smo u ulozi izvršne produkcije, masterclass Stefana Milenkovića i još nekoliko manjih stvari. Biramo da produciramo stvari koje su nam gotivne, iako od njih ne živimo.

Takođe, produciramo dva autorska projekta za koje smo izbacili dve pilot epizode, a svakako sporadično objavljujemo i music sessione jer još nemamo sponzore koji bi pokrili njihovo kreiranje po sezoni ili na godišnjem nivou. Upravo zato smo u potrazi za partnerima koji će podržati ovakve sadržaje na duže staze.

O kakvim se tačno autorskim projektima radi?

Sandra: Pilot epizoda projekta “New Balkan Cuisine” koju smo izbacili prati Banju, Blanku i Vanju, osnivače NBC koncepta. U pitanju je dokumentaristički, road trip, cooking, fine dining show koji, zapravo, pokriva teritoriju bivše Jugoslavije, sa idejom da se kasnije obuhvate i neke druge zemlje.

U taj projekat smo ušli partnerski sa Vanjom Puškarom. Mi smo ga osmislili i produciramo ga. I to je pilot projekat za koji nismo ni tražili sponzore, već smo ušli u snimanje polusezone koja će, od septembra 2023, ići jednom mesečno. Dobro je što se neki potencijalni sami javljaju, jer ne stižemo tome još uvek da se posvetimo.

Drugi projekat je “Tamo daleko”, koji se bavi ljudima sa naših prostora koji žive u inostranstvu i donosi njihove priče. Pilot epizodu smo snimili u Laponiji i za nju smo imali sponzore.

Istovremeno smo izbacili i dva nova sessionea. Ono što je dobro jeste to što ljudi baš lepo reaguju na ove projekte, dobijamo baš puno pozitivnih poruka, a javljaju nam se i ljudi sa televizije koji nam kažu da radimo baš lepe stvari koje bi trebalo da odu i dalje od našeg Youtube kanala.

Zašto ste odabrali baš Laponiju za pilot epizodu “Tamo daleko”?

Galeb: Skup je dokumentarizam. Zato sam želeo da pronađem model koji će biti što jeftiniji, a da se, pri tom, ne pravi kompromis u priči, a to je značilo da moramo čekati pravi trenutak.

Sa Saletom Haskijem, glavnim junakom pilot epizode, upoznao sam se u Beogradu i iskoristio priliku da snimimo epizodu za Agelast. Njemu se dopalo kako je to ispalo, sprijateljili smo se i bio je otvoren da nam pomogne sa svime što bi smo, u suprotnom, morali da platimo. Za početak, on nam je bio i fikser i vodič, pomagao u istraživačkom radu, savetnik za opremu… Pomogao nam je logistički oko puno stvari koje tamo ne bismo mogli da obavimo u onim vremenskim uslovima, budući da se oprema ne ponaša isto na velikom minusu i da je bilo neophodno znati kako je potrebno da se čovek opremi kada je daleko od bilo kakve civilizacije, naučiti kako se upravlja sankama koje vuku psi…

I, naravno, uputio nas je i u to koliko će čitava stvar koštati. Prvobitna ideja bila je da se ide u svojevrsnu ekspediciju. Međutim, to je otpalo u samom početku kada smo shvatili koliko je to teško. Zapravo, tek kada smo otišli tamo ukapirali smo koliko smo imali sreće. Sada još više cenim dokumentarne serijale iz drugih velikih produkcija, jer sam shvatio koliki su im budžeti potrebni kako bi snimili materijal. Jedna snežna oluja i možeš se pozdravi ti sa svim danima snimanja. Jedan pas se razboli, ništa od snimanja… Mnogo je toga što je potrebno da se poklopi kako bi se odradilo nekoliko dana snimanja.

Međutim, pokazalo se da postoji publika za te stvari. Ideja sa pilot projektom bila je da ga snimimo i objavimo jer, u razgovorima sa ljudima, svima se ideja načelno sviđa, ali “na lepe oči” niko neće ništa da ti da. Ali, kada vide reakcije ljudi, otvara se prostor za pregovaranje.

Sandra: Za NBC nismo imali sponzore za snimanje pilota, ali imamo jasan plan šta dalje. A za “Tamo daleko” nemamo. Međutim, bez obzira na to što nemamo strategiju za snimanja za naredni period, već imamo potvrđena snimanja jedne epizode u Čileu, o čemu ne možemo da pričamo više, i u planu je druga, odlazak u ekspediciju potrage za kitovima sa jednom okeanografkinjom. Za to je potrebno mnogo sredstava i sreće da bismo videli kita i potrebno je provesti puno vremena na mestu gde će se možda pojaviti, a kada si na otvorenom moru, jedan dan sa lošim vremenom može da napravi strahovit problem.

Druga stvar je, ono čime se ta žena bavi trenutno, a to je zaštita životne sredine i priča o tome na koje načine zagađujemo život u okeanima i morima – od zagađenja bukom do mikroplastike. Opet i to iziskuje planiranje i određene resurse koje pokušavamo da prikupimo jer su to projekti u koje verujemo i mislimo da postoje publika i tržište za to, ali i da je takve stvari neophodno ispričati. Puno je nepoznatih u jednačini, ali se nadamo da će se desiti i da će to prepoznati još neko osim nas.

S druge strane, Agelast Session je nešto što ste pokrenuli relativno brzo nakon što je startovao sam podkast.

Galeb: Sve je počelo slučajno. Sandra i ja, uslovno govoreći, dolazimo iz sveta muzike, tako smo se i upoznali. U to vreme su bili veoma popularni online sessioni, kao što je KXP, NPR, Pitchfork i gomila nekih drugih. Ono što se desilo jeste da su ti projekti eksplodirali kada je lockdown počeo.

Sandra: Pre toga smo bili kod MKDSL i Dušana Strajnića Dukata snimili par pesama i bili u fazonu zašto ne bismo radili to kada već imamo prostor i neku opremu, i pomognemo. I sve je počelo da dobija veliki broj pregleda. Onda su počeli da se dešavaju veći bendovi, nastale su veće potrebe i počeli smo da sarađujemo sa Production Pool-om kako bismo mogli produkcijski to da ispratimo na većem nivou. Galeb je smišljao koncept, mi smo pruducirali, a oni su nam pomagali sa opremom i ljudstvom. A onda smo od KOIKOI benda počeli da samostalno radimo ove sessione na visokom nivou.

Galeb: MKDSL je bio prvi sa kojim smo počeli. Otišli smo kod njega u Bigz i to se sve izrodilo iz čiste zezancije, ali su ljudi veoma lepo reagovali na to. MKDSL je imao pesmu “Fasovao koronu”. Fora je bila u tome što je kasnije ta sintagma postala popularna i ljudi su počeli da koriste na internetu tu njegovu sekvencu kada ponavlja “fasovao koronu”.

Nakon toga smo bili kod Dukata i super je, što je naš tonac Marko, kod njega svirao u bendu, tako da smo napravili priču koja je odlično prošla. Tada se, zapravo, rodila ideja da sessione možemo raditi kao odvojenu stvar, budući da su svi koncerti i događaji bili ukinuti, a online sessioni postali baš popularni, dok je muzičarima sve to bilo baš potrebno jer je muzika nestala iz medijskog ekosistema.

Sandra: Uvek snimamo na drugom mestu i imamo tu ideju da uklopimo vizuelno sa audio iskustvom. Zato se ozbiljno bavimo traženjem tih lokacija i sa bendovima smišljamo koncept. Mislim da je taj proizvod zaista dobar i trudimo se da živi i podržavamo ga i kada nema sponzora jer verujemo da mora da postoji uvek iako, bez sponzora, ne može da postoji kao redovan sadržaj.

Galeb: Tako je dok neko ne prepozna važnost toga. Ovde nije pitanje samo komercijalne vrednosti. I kada se nađe sponzor za individualne sessione, oni se uglavnom vezuju za zvučno ime pre nego li za muziku. Nije im toliko muzika važna koliko aktuelnost samog izvođača u tom trenutku. A nije svaka muzika dobra i važna isključivo ukoliko je mainstream. Važno je mnogo toga u svetu muzike, muzičke kulture i subkulture i potreban nam je partner koji, na sličan način, prepoznaje važnost svega toga.

Sandra: To je jedini projekat koji ćemo održavati dokle god mi postojimo bez obzira na isplativost. I sada kada pronađemo sponzore, ne uračunavamo tu naše dnevnice, a sav novac od pregleda ide direktno bendovima.

Galeb: Ono što nam je važno jeste da su u ovom projektu izmešani poznati i manje poznati izvođači, tako da su oni poznatiji pruže kao neku odskočnu dasku za ostale kojima želimo da, na ovaj način, pružimo platformu koja će im pomoći da izgrade dalju karijeru.

Nekoliko bendova sa kojima smo radili session su u međuvremenu prestali da postoje, ali sam siguran da bi, da su postojale okolnosti koje bi im tržišno omogućile da rade, da se to ne bi dogodilo. Mnogi odlaze “trbuhom za kruhom” jer od muzike ne može da se živi.

Kojim kriterijumom se vodite kada birate muzičare?

Sandra: Nas dvoje imamo prilično različit muzički ukus i bitno nam je da pokrijemo sve muzičke žanrove i bendove za koje smatramo da su kvalitetni, bez obzira na to da li mi to slušamo ili ne.

Galeb: I mi tu izlazimo iz zone komfora. Sa dobrom umetnošću je uvek to stvar – ona te izaziva i potrebno je da se nađete na pola puta. Postojali su projekti koji su meni bili izazovni da ih razumem, ali zato što sam investirao trud da ih razumem, danas sam bogatiji za iskustvo i čitav jedan svet u kome ranije nisam postojao. Recimo, sada se, prvi put u životu, usuđujem da pričam o džezu, orkestriranju, kamernoj muzici… što je za mene bila potpuna nepoznanica i izgledalo zastrašujuće ukoliko nemaš odgovarajuće formalno obrazovanje i muzičko iskustvo već svemu pristupaš sa aspekta ljubitelja muzike.

Svega onoga čime ste se bavili u prethodnom periodu ne bi bilo da nije Agelast podkasta koji ima veliku podršku publike. Kako uklapate svoje obaveze sa time da nova epizoda mora da izađe svake nedelje?

Sandra: Jako teško. Međutim, sve ovo se dešava sa namerom da budemo digitalna platforma za sve stvari koje volimo.

Galeb: Ja sam tu tokom pripremne faze i u finalnoj fazi pravljenja sadržaja koji nije podkast, ali nisam u samom procesu rada. Ideja je da se ti procesi polako prepuštaju drugima.

Sandra: Našli smo rediteljku, scenaristu, ja sam ostala kao producentkinja, ali znam da kasnije neću moći da se bavim svim tim stvarima, a paralelno, Galeb snima epizode podkasta u studiju. Sada obučavamo nove ljude sa kojima želimo da radimo, koji će rasti sa nama i preuzimati neke poslove na sebe.

Ko čini ekipu koja je sa vama od početka?

Sandra: Pored nas dvoje, tu su Marko Ignjatović i Miloš Korać. Oni su ta core ekipa koja je tu bila od prvog dana. Korać je montažer i ranije je radio u Vice-u sa Galebom. Marko je muzičar i radio je kao novinar u Vice-u, a sada je tonac i snimatelj u studiju. On je Galebu doneo prvi mikrofon za podkast, koji mu je poklonio za rođendan.

Galeb: Sa Koraćem sam u Vice-u ostvario najbolju konekciju jer je kod montažera jako važno da se sa njim poklapate ne samo po karakteru, već i po interesovanjima i načinu razmišljanja. Velika je privilegija kada možeš da daš materijal montažeru i da ga ostaviš da radi sam umesto da sa njim prolaziš kroz svaki kadar. I samom montažeru je onda lakše jer može da radi svojim tempom.

Potrebe za montažom su se povećale danas u odnosu na početak, tako da nam se pridružio i Vuk Palavestra sa kojim sam, takođe, radio u Vice-u, a onda su se potrebe ponovo povećale pa nam je došla i Đurđa, njegova devojka koja je, takođe, montažer.

Ekipa sa kojom radite danas broji više članova.

Sandra: Tu je Ana koja je došla kao pomoć u produkciji, ali uči i druge stvari i stalno je tu. Pored nje sa nama je naš DP na terenu, Nenad Veljović, koji nije sa nama u kancelariji jer ima mnogo drugog posla i živi u Rumi, ali je, takođe, sad već deo core ekipe.

Ima dosta ljudi koji su leteći, možda postanu i stalni, poput Džimija, Nede, Ukija, Bogoja, Serđa i ostalih. Oni su tu po potrebi, ali ih smatramo delom tima.

Kako je izgledao sam početak Agelasta?

Galeb: Kada sam počinjao, bio sam u fazonu: “Ja nemam pojma šta radim.” Marko je na to rekao: “Ne znam ni ja, ali hajde da probamo.” Sećam se da sam od prijatelja pozajmio dva foto-aparata. Jedan je snimao gosta, drugi mene, tako da nismo bili nikada oboje u kadru i izgledalo je kao da stvarno nismo zajedno. Posebna priča je bila sa rasvetom, koju nisam znao kako da namestim, pa je snimak znao da bude blurovan. Na sve to, aparati su mogli da snimaju oko 30 minuta materijala, pa sam morao da prekidam sagovornike i da nameštam snimanje iznova kada istekne vreme.

E, nakon što epizoda bude snimljena, materijal sam nosio Koraću, montažeru i, pošto je bila korona, u rukavicama mu ostavljao sve na hoklici ispred njegovih ulaznih vrata da bi on to dezinfikovao i zatim montirao epizodu.

A Marko je lik kog ništa ne mrzi da uradi. Pošto ništa nismo znali, on je taj koji je seo i istraživao na forumima o mikrofonima, napravio listu opcija i uradio sve ono što ja jednostavno nisam u stanju da uradim.

S druge strane, počeo sam da istražujem o tome kako izgleda produkcija podkasta koje sam inače pratio. Neverovatno je da za veliki broj tih najvećih podkasta zaista postoje sve informacije o tome šta koriste kao setup i na koji način. Sve to sam prosleđivao Marku, koji je opet istraživao gde stvari možemo nabaviti po najboljoj ceni.

Ono što je zanimljio jeste da većina tih podkasta ima samo jednu osobu koja snima i radi ton tako da nam je ideja bila da imamo mali tim jer ga je lakše koordinisati.

Sandra: Onda se desilo nekoliko snimanja, snimatelj tadašnji je otišao na more i bili smo u problemu jer nismo mogli više da pomeramo epizode. Onda je Marko sedeo nekoliko dana i noći, gledao tutorijale i vežbao sa kamerama da bi došao i rekao: “Mogu ja i da snimam”. I, eto, od tada je on osoba iza kamere u studiju.

Vremenom čitav vaš posao je poprilično narastao. Kakve su se promene nastale zbog toga?

Galeb: Super je momenat kada rast počne da prevazilazi naše ležerno zezanje. Ono što smo mi spontano radili, pa izmontiramo kad izmontiramo, izađe kad izađe, u jednom trenutku zbog odgovornosti prema sponzorima, ugovorima, prema publici i očekivanjima koja smo izgradili više nije moglo da funkcioniše tako. Dođe trenutak da to i to mora da se desi baš sada, da izgleda baš ovako, da bude snimljeno tada… I da svi ljudi koji su u tom nizu reaguju na isti način i da cela ekipa ode za jedan nivo gore, pa na sledeći nivo i da se zajedno krećemo kroz te nivoe. To je veoma dobar osećaj.

Sandra: Isto tako se trudimo da svuda, kada god je to moguće, svi idemo zajedno kao tim kako bismo radili na projektu. Važno je da ljudi sa kojima radiš imaju osećaj da su ravnopravni deo ekipe. Galeb i ja smo započeli čitavu priču kako bismo radili u okruženju koje mi želimo. Da jedva čekamo da dođemo u kancelariju, budemo tu čitav dan, zezamo se, družimo i, po potrebi, sastančimo.

Galebe, vi ste imali prethodno iskustvo sa dokumentarizmom kroz ono što ste radili na Vice-u i u njihovoj produkciji, čija se vizura možda nije uklapala u ono što ste vi imali kao zamisao. Šta je vaša ideja kada su dokumentarni formati u pitanju i kako zamišljate idealno partnerstvo?

Galeb: Dve su stvari koje su meni bile najbolnije u tom tzv. dokumentarizmu koji je rađen to vreme.

S jedne strane, to je bilo uklapanje u unapred određeni format, što je podrazumevalo vrlo često i određenu minutažu, posebno ukoliko ide na televiziju: 24-48 minuta zbog, jelte, 24 minuta na pola sata zbog 6 minuta reklama, 48 minuta na sat vremena zbog 12 minuta reklama za sat.

S druge strane, tu je potreba da se, jelte, navuku klikovi na webu, jer onda moraš da razmišljaš “klikabilno”, a ne nužno tako da imaš šta je to što je u najboljem interesu samog sadržaja i poruke koju želiš da preneseš.

Dakle, pravili su se kompromisi sa tim stvarima što mislim da nije dobra stvar. A imao sam iskustvo sa pojedinim sadržajima gde sam dobijao otvorene komentare tipa: „Hej, nije ovo History channel. Mi hoćemo da napravimo nešto što je zabavno. Izbaci sve ovo napolje, neka bude samo zezanje, smejanje i to je to.“

Ali, ono gde sam ja najviše, zapravo, počeo da osećam rastući jaz između takve vrste sadržaja, i onoga što ja radim, jeste prevashodno to što sam ja bio lica toga. Onda publiku koja gleda ne zanima ko je to radio. Oni vide tebe i, što se njih tiče, ti si meta.

I onda, pored toga kako osećaš i načina na koji vidiš i radiš stvari, počneš da osećaš neku vrstu dodatnog pritiska koji te gura u tom smeru, ali opet s druge strane razmišljaš, s obzirom na ekosistem medijski u tom trenutku, ono što je Vice tada radio je bilo revolucionarno, novo i drugačije u odnosu na sve drugo. Sjajne prilike su se pružale, koje se, nažalost, nisu nikada ostvarile i to jeste bilo mesto mogućnosti, mesto gde da se čovek usavrši i nauči.

Imao sam sreću da sam radio u okruženju i sa ljudima koji su zaista bili otvoreni i tolerantni pre svega i prema mojim manama, nedostacima i neiskustvu, te dozvolili su mi prostor da rastem i da napredujem. Ali, ono gde su, zapravo, trenja bila jeste u komunikaciji sa tzv. globalom. Tu su, zapravo, svi problemi nastajali. Ideja je bila sa Agelastom da izbegnemo to.

Druga stvar je bila činjenica da sam ja, kao rani milenijalac, zapravo, veći deo svog života odrastao konzumirajući sadržaje na engleskom jeziku. Jer sve ono što mene zanima, od globalnih trendova, nauke, kulture, muzike, bilo čega… U suštini je velika većina toga bila isključivo na stranim jezicima.

Domaći medijski ekosistem je meni odavno prestao da se obraća. Sada se malo stvar promenila, sa filmskim i serijskim programom, ali u suštini i filmove i serije, u velikoj meri smo konzumirali sve strano.

I oduvek mi je bila želja, i razmišljao sam koliko bi bilo divno da možemo taj sadržaj da konzumiramo na našim jezicima i koliko bi to značilo klincima koji odrastaju ovde da im pruži neko utemeljenje i potvrdu u sopstvenom kulturnom identitetu, u sopstvenom jeziku, u sopstvenoj kulturi i da im da jednu dozu samopouzdanja i verovanja u to da, bez obzira što si odavde, možeš ravnopravno da postojiš “rame uz rame” sa bilo kime iz sveta.

Taj sistem vrednosti je urušen na više frontova. Kroz sistem obrazovanja, kroz zdravstveni sistem, kroz sistem socijalne zaštite, kroz brojne institucije u državi, i isto tako i kroz medijski ekosistem, koji se raspao načisto i koji se pretvorio samo u jurenje klikova.

I ta “trka pacova” nas je dovela do takvog oskudnog i katastrofnog sadržaja. I onda je treća stvar koja je tu bila jasna jeste da poslovni model mora da bude radikalno drugačiji.

Dakle, pored ove dve prethodne stavke, škole naučene iz Vice, načinom na koji se kulturološki identifikujemo sa sadržajima na našim jezicima, treća je stvar da poslovni model mora da bude takav da je okrenut prema publici i prema kvalitetu sadržaja.

Sa te dve stvari nema kompromisa. Oko svega ostalog možemo da pregovaramo, ali ukoliko te dve stvari ne mogu da se ispoštuju, onda nema o čemu da razgovaramo i zbog toga smo veliki deo potencijalnih sponzorstava i odbili između ostalog. Jednostavno, nisu imali sluha za način na koji želimo da radimo.

Sandra: Imamo svoju politiku poslovanja i čitav spisak stvari koje ne mogu da se rade. Ima onih kojima to ne odgovara i to je ok. Ali, zato su ona partnerstva koja smo ostvarili baš lepa. Imamo dvosmernu komunikaciju i često se dešava da radimo zajednički i neke nove projekte sa strane sa svojim partnerima.

Galeb: Dugoročno posmatrano, onda oni vide određenu vrstu benefita koju, u klasičnim sponzorstvima, nikada nisu videli. Nažalost, takvi partneri ne dolaze preko noći.

Koja su to pravila kojih se držite?

Sandra: Recimo, nema nametanja tema, uplitanja u sadržaj, biranja epizoda, autorizacije sadržaja i slično. Zapravo, partneri ne znaju ništa dok ne bude puštena sama epizoda i ne znaju čak ni ko će biti gost u njoj, već je potrebno da nam, kao brendu, veruju. Kada na sve to pristanu i kada krene sve, često se dešava da postanemo mnogo više od partnera u poslu. Postanemo prijatelji i dešavaju se veoma lepe nove saradnje.

Meni je najveći problem to što većina nema nikakvu dugoročniju strategiju, da vide šta sve može kasnije da se izrodi iz te saradnje. Da li će Galeb voditi neki super događaj, da li ćemo zajedno napraviti neki session ili koncert ili platformu za neke drudge umetnike… Za to je potrebno imati viziju i poverenje u naš brend i saradnju u koju ulaziš.

Galeb: Za sve te firme se postavlja šire pitanje – u kakvom ekosistemu želite da poslujete i radite i da li verujete u nešto više od samog čistog profita. U produkcijskom procesu sve je krenulo u smeru brze i jeftine robe.

Veoma je mali broj projekata u tradicionalnim medijima gde se investiralo u pilot epizodu koja je prošla fokus grupe, da bi zatim bila vraćena na prepravku, pa ako ne uspe, prelaziš na drugi projekat. Kao što se investira u biznise. Znaš, nije bitno koliko si puta pukao, važno je da jednom uspeš.

E, ovde niko neće se igrati na taj način. I onda jedini način da neko pokaže volju da učestvuje s tobom u tome jeste da ti prvi kreneš u tu vrstu investicije i onda kad vide tebe, onda počnu na ti veruju da to zaista želiš, jer si sam ušao u sve bez ičega i snosiš sav rizik. E, onda se desi da im se dopadne tvoj entuzijazam i da žele da te podrže.