Aleksandra Petrovski:
Da bi vijuge bile rastegljive, potrebno je da ih vežbamo

Vi ste jedna od onih osoba koje uvek rade više stvari. Kako biste danas sebe opisali, ko je Aleksandra Petrovski i čime se bavi?

Uvek radoznalo istražujem različite stvari. Možda će nekome izgledati potpuno haotično što sam ovu godinu počela kao podkasterka, a završila kao autorka edukativne slikovnice za decu koju sam sama izdala. Ili što istog popodneva moderiram panel o zanimanjima budućnosti, a onda držim radionicu za koučeve o pisanju stranice „O meni“, što za jednog korporativnog klijenta već godinama radim interni e-magazin o tehnološkim inovacijama, dok s druge strane učestvujem u formiranju mreže podrške za žene sa rurala.

Može vam izgledati neobično i to što je od mene potekla inicijalna ideja za najveći dosadašnji projekat Centra za promociju nauke na temu klimatskih promena i što sam, istovremeno, urednica prve domaće knjige o design thinkingu, kao i autobiografije golmana vaterpolo reprezentacije Srbije… Ali, meni je sve to prirodni tok i deo životnog putovanja. Ja sam multipotencijalista i u miru sam s tim da moje uporište nije u zvučnoj formalnoj tituli, koja će impresionirati druge ljude jer to dolazi (i prolazi) kao spoljna potvrda.

Shvatam da sam u prethodnih nekoliko rečenica osporila mnoge opšteprihvaćene koncepte, međutim, možemo se usaglasiti oko jednog – već dugo živimo u kompleksnom i nepredvidivom svetu, u kome je promena jedina izvesna i konstantna.

Tako i ja možda menjam svoje pojavne oblike, ali uvek sam Aleksandra Petrovski. Posedujem određeni korpus znanja, veština i iskustava, ali me pre svega ljudi poslovno angažuju jer predstavljam most između svetova, pomažem im da se povežu i međusobno bolje razumeju, da jednostavnije komuniciraju. Zato što sam velika štreberka ili, ako to dočaravamo kroz prizmu brend arhetipa – 70% mudrac i 30% odmetnik. Zato što uvek podstičem, kako sebe, tako i one sa kojima sarađujem, da izvuku najbolje iz sebe u tom trenutku. Zato što se trudim da pomeram granice, ali vrlo poštujem dogovorene rokove i radnu etiku. I na kraju dana – zato što mi je stalo.

Ko je Gaćoslav i o čemu je njegova avantura?

Šta je jedan najčešćih saveta koji čujemo na poslovnim skupovima? Razmišljaj izvan kutije. Ali, to je svakodnevna joga za mozak – da bi vijuge bile rastegljive, potrebno je da ih vežbamo. Tako sam odlučila da osnovnom polju svog (karijernog) delovanja – komunikacijama, pre svega u pisanoj formi, dodam novi oblik i da bolje ovladam vizuelnim pripovedanjem.

Pojednostavljeno, da vežbam tzv. strip novinarstvo (graphic journalism), odnosno prezentovanje vesti i informacija kroz kombinaciju reči i slika. Počela sam svakodnevno da vežbam, ali moji crteži možda vizuelno jesu na nivou ranih radova Tima Urbana, međutim konceptualno su daleko.

Dok sam kao brend pripovedač proletos počinjala da vežbam to, istovremeno sam, ja kao mama, želela da svoju trogodišnju ćerku naučim tzv. “Pravilo donjeg veša”. Završila sam kurs na tu temu, ali nedostajao mi je “most” – kako da ono što sada ja znam da prenesem njoj, da razume i da ne bude zastrašena. Pošto obožava da čitamo slikovnice, a ja nisam uspela kod nas pronađem takvu literaturu, odlučila sam da je sama kreiram.

Volim da “Potragu za moćnom značkom Gaćoslav” predstavim kao s ljubavlju osmišljenu avanturu koja ima za cilj da roditeljima i drugim odraslima koji se staraju o deci pruže resurse da mališane kroz zajedničku igru, bez zastrašivanja, nauče o važnim konceptima ličnih granica, bezbednosti tela i Pravilu donjeg veša.

Ova edukativna slikovnica osnažuje dete kroz podsticanje dijaloga, predlog konkretnih alata, živopisne ilustracije i humor prilagođen uzrastu, a dobronamernoj odrasloj osobi treba da bude saveznik u ranom obrazovanju i otvorenoj komunikaciji na ovu škakljivu temu. A poruka kojom se ova priča završava je da postoje dodiri i kontakti zbog kojih smo uznemireni ili uplašeni, ali da je mnogo više onih koji nas čine srećnim i spokojnim, te da nam za hrabro koračanje kroz život treba da hodamo otvorenog srca, očiju i ušiju. Svako će na različite tumačiti reči i slike između tih tirkiznih korica, ali bi mi bilo drago da deci zajedno prenesemo poruku da oni su jaki, pametni i sposobni da se zauzmu za sebe i da veruju svom unutrašnjem glasu.

Kreativni projekti su zahtevni sami po sebi, a posebno kada postoji i velika doza odgovornosti. Kako je tekao proces i ko su ljudi koji su vam pomogli?

Da se sada vratimo na mene kao pripovedača i komunikatora po profesiji, a večitog učenika i postavljača pitanja po opredeljenju. Šta sam “trenirala” i testirala kroz čitav proces kreiranja i samoizdavanja slikovnice? Da kompleksne i škakljive teme predstavim na jednostavan i prijemčiv način. Kada držim obuke primenjenog pripovedanja, bilo kompanijama bilo preduzetnicima, često se pozivam na Subreddit Explain Like I’m Five. Gde ćete bolju oglednu vežbu od ove?!

Verovatno sam mogla da odaberem jednostavniji način da ćerki objasnim ovu temu, poput pravljenja kolaža od vizuala sa Pinteresta, no na tom putu sam shvatila da će sve imati efekta ako i druga deca budu informisana i obrazovana o prevenciji seksualnog zlostavljanja.

Što sam dublje istraživala temu i javno mnenje, to se više budila aktivistkinja u meni. Tako je za nepunih šest meseci, kao “projekat sa strane”, od ideje na samolepljivom papiriću do reprezentativne knjige među koricama, nastala “Potraga za moćnom značkom Gaćoslav”. I tu priča tek počinje jer je slikovnica deo inicijative Hrabi i bezbedni, moje fondacije Dva 37, a kupovinom knjige putem sajta hrabriibezbedni.rs donira se novac za edukaciju o bezbednosti dece.

Nisam skočila na glavu u gradski bazen, nego direktno u Krupajsko vrelo! Niti sam stručna u ovoj oblasti, niti u radu sa decom, niti sam ikada pre pisala slikovnicu. I svesna toga, fazno sam uključivala druge ljude, sa molbom da mi daju najbrutalniju povratnu reakciju jer će mi to pomoći da rastem. Ali, birala sam ljude koji to znaju da učine na konstruktivan način.

U procesu kreiranja više roditelja je čitalo i komentarisalo tekst, utkajući u to svoja iskustva, ali i stručnjaci različitih profila. Od ekspertkinje za bezbednost dece Antonelle Kuzme, preko geštalt psihoterapeutkinje pod supervizijom Anese Vilić, do sistemske porodične psihoterapeutkinje Manuele Kamikovski. I volim da naglasim: Ovo nije naučni rad uklesan u kamenu, već moj doprinos da otvorimo smisleni dijalog o izuzetno važnoj temi, koja nam stoji kao ciklama slon nasred dnevnog boravka. Značajno mi je što sam od ljudi koji su duboko u toj temi dobila komentare da sam uspela da pojednostavim ključna mesta i dobro poentiram, te da će i njima služiti kao dobar edukativni alat.

U želji i nameri da što više “opustim” temu pretvorila sam priču u malu formu potrage za blagom, gde zapravo devojčica i dečak predškolskog uzrasta kroz igru savladavaju nove lekcije, ali i u razgovoru sa kornjačo-bubamarom Links postavljaju nova pitanja – tu sam napravila prostor za dijalog odraslih i dece koji će knjigu čitati. Zamislila sam da im ona bude putokaz i da im istovremeno ostavi mogućnost da sami dođu do svojih odgovora. Svaki trag u ovoj igri ima svoju simboliku, kao što i imena likova i njihov izgled uopšte nisam slučajno odabrala. Otišla sam toliko daleko u slojevitosti prikaza priče da su balončići u kome su ispisani citati u bojama emocija iz kojih govore. Tu sam se malo poigrala psihologijom boja.

Veliku zahvalnost za razumevanje svih mojih ludih zamisli, pa još oplemenjeno sprovođenje u delo, dugujem ilustratorki Jeleni Trifunović. Ona jeste iskusna u ilustrovanju dečjih knjiga i saradnji sa nezavisnim autorima, ali je i njoj stil koji sam odabrala bio izlazak iz zone poznatog. Veći deo ilustracija rađen je analogno i predstavlja ne samo crteže grafitnom olovkom i vodenim bojama, već uklapanje materijala različitih tekstura.

Za početak, reklo bi se da sam ispunila brend obećanje, da su svi tokom ovog procesa dali makar malo više od sebe nego što su mislili da mogu.

Decembar je period kada se osvrćemo na urađeno u godini na isteku. Šta je najvažnije što ste postigli – osim, naravno, Gaćoslava – u 2023. godini?

Hajde da se osvrnemo na *fusnota podkast, pošto me je za to tokom 2023. najviše ljudi pitalo hoću li nastaviti razgovore sa tim nesvakidašnjim ljudima sa više zanimanja i interesovanja. Iako sam nakon 65 objavljenih epizoda odlučila da pauziram snimanje, to mi je bilo dragoceno iskustvo koje ne bih menjala sve i da znam da će epilog biti isti. Kroz tih 15 meseci rada na podkastu shvatila sam ko i šta sam ja, čemu težim, a šta možda nikada neću postati.

Godinama unazad sam “kuvala” ideju o podkastu i htela sam da se oprobam u tome, da je realizujem prema svojim standardima i zamislima. I nije jednostavno da kažeš “stop” nečemu po čemu su ljudi počeli da te prepoznaju i na neki način identifikuju. Ostaje želja da se vratim toj formi, naravno. Ali, da nije bilo tog iskustva i da nisam pauzirala podkast kada sam procenila da mi mnogo više energije crpi nego što mi daje (i da to nije samo trenutni osećaj), verovatno ne bi bilo ni knjige o kojoj danas pričamo, a koja je moj značajniji doprinos.

Gde, kao roditelji, najviše grešimo u građenju odnosa poverenja sa decom?

Možda ću relevantnije moći da odgovorim na ovo pitanje za nekih 10-15 godina, kada vidim konkretnije efekte svog sadašnjeg zalaganja. Šalu na stranu, iako je majčinstvo snažno uticalo na moju karijeru, pa i na javni diskurs, generalno izbegavam da govorim direktno o roditeljstvu. Zašto? Zato što ne postoji oblast u kojoj bih, u jednu rečenicu, smestila više “zavisi od”, nego što je u toj. Duboko verujem da svaki roditelj sve radi sa najboljom namerom, prema informacijama kojima raspolaže i u skladu sa trenutnim kapacitetima. S druge strane primećujem da je previše “moranja”. Posebno za mame, koje se onda osećaju preplavljeno.

Prva knjiga o roditeljstvu koju sam kupila i u trudnoći pročitala bila je “Samostalno dete ili kako da postanete „lenja“ mama”. Tako doživljavam svoju roditeljsku misiju – da u svakoj prilici ćerku učim samostalnosti i da ume da se zauzme za sebe jer obe gradimo poverenje da će ona donositi dobre odluke u skladu sa sobom i sutra kada ja nisam sa njom. I to je svakodnevni posao koji ume da bude iscrpljujući, posebno zato što ste emotivno involvirani, a dete nije “klijent” kome možete da otkažete saradnju i pronađete novog, da premostite do nekog unosnijeg angažmana.

Teme kojima se pasionirano bavite su i zaštita životne sredine i održivi razvoj. Kakvo mesto to ima u vašem životu i šta biste savetovali nekome ko želi da počne da vodi računa, ali ne zna kako?

Pre bih rekla da tome pristupam zdravorazumski i racionalno, nego pasionirano. Zašto? Zato što zavedeni emocijama kupujemo sve više i ne razmišljamo mnogo o tome. Tu je kvaka. Ponekad kupujemo da “pokrijemo” neki drugi nedostatak koji nije materijalne prirode, zarad kratkoročnog zadovoljstva i taštine, a nekada jer je nešto jeftino. Tada treba da porazmislimo kako je i od čega proizvedeno, koji resursi su utrošeni u čitavom lancu.

Dakle, prvo pravilo je smanji, pa ponovo iskoristi i na kraju – recikliraj. Impulsivno reagujući, ovo poslednje nam deluje kao supersjajno. “Hej, kupite naše patike, napravljene su od plastičnih flaša sa dna okeana” ili “Vidite što smo super imamo biorazgradive kese” ili “Evo poklanjamo vam još jedan ceger od najlona”… Mi se “ložimo” kako je super što su neke zemlje izbacile plastične slamčice iz upotrebe, a zaboravljamo da su među najvećim zagađivačima planete elektronskim i električnim otpadom.

Da me ne shvatite pogrešno, pohvalno je što imamo ovakve alternative, ali ne ako to budu treći laptop i sedme patike koje smo kupili u protekle dve godine. Primera radi, ja sam svesno odlučila da neću knjigu pakovati u kutiju punu jednokratnih papirića i trakica, iako znam kako dobar osećaj budi taj momenat otvaranja takvog paketa.

Da zaključim: Kada donosimo lične izbore o kupovini, prvo se zapitamo da li mi ovo stvarno treba, pa onda čime mogu da ga zamenim od onoga što već posedujem. Nemojte da reagujete na prvu, nije dobro sve što se zeleni.

Sve više kompanija ulaže u komunikaciju na ove teme, ali se čini da uglavnom nema dugoročnih efekata. Kako da to promenimo?

Ovo je penal pitanje za ćerku dugogodišnje angažovane sindikalke i osobu koja je pomalo izučavala radničko samoupravljanje. Ne glorifikujem, samo primećujem da se ponavlja. Čak nam i pojedini svetski primeri pokazuju da su aktuelni najpoželjniji poslodavci, u suštini, samo prepakovali u “inovativne benefite” ono što su, primera radi, imali radnici fabrike Kluz pre 50 godina.

Zašto sam počela od Kulina bana i davnih dana? Zato što verujem da se istinske promene u radnoj organizaciji dešavaju iznutra i razmišljajući dugoročno. Da bi se to dogodilo, potrebno je da se pojedinci osećaju kao deo kolektiva i da to žele da ostanu videći višu svrhu, kako za opšte dobro, tako i za sebe lično. U zdravoj sredini slobodnomisleći čovek je nezamenljiv resurs, a to je nije iskra, već večna vatra progresa.

Do tada ćemo imati, na primer, supermarkete koji komuniciraju da voće i povrće pred istek roka doniraju humanitarnim organizacijama, a onda u praksi ispred svoje stambene zgrade zateknete kontejner, namenjen građanstvu, pun tog istog voća i povrća, pa još i gomilu kartonskih kutija od robe.

S druge strane, mi u ulozi potrošača, takođe, imamo značajnu odgovornost da se informišemo i odaberemo pametno. Znam da je potrebno mnogo pronicljivosti da bismo pažljivo i s razumevanjem čitali i ljude i etikete i sitna slova, ali to je lepota i zamka mogućnosti izbora.

Vaše kolumne se često bave položajem žena u našem društvu, u porodici i poslovnom okruženju. Kako biste opisali trenutno stanje, koji su najveći problemi i gde vidite prilike da situaciju popravimo?

Ženama se sve glasnije šalje poruka možeš sve, što je ohrabrujuće. Međutim, zaboravljamo da ta rečenica treba da ima nastavak – ali ne moraš sve. Bar to ja tako vidim. Kao naše pravo na izbor, da iskrojimo radni dan ili karijeru po svojoj meri. Posle jedne od poslednjih kolumni baš se u mom inboxu povela “žurka” na tu temu. I upravo je to generalni zaključak – da su žene preopterećene očekivanjima, što ličnim, što društvenim.

I to je ono što možemo da uradimo uopšte jedni za druge – da ne stvaramo pritisak i da se ne podrazumevamo, da cenimo tuđ rad i poštujemo tuđe izbore, da češće ljude oko sebe ohrabrujemo da treba da se odmore i brinu o svom zdravlju. Primetićete da ovde ne isključujem i muškarce. Tako i treba da bude.

Ako normalizujemo ovakve međuljudske odnose, onda će nam “osvajanje” narednih teritorija biti mnogo lakše. Znam da sada zvučim pomalo kao misica koja želi mir u svetu, međutim svesna sam da prethodno navedeno nedostaje na mnogim mestima i u mnogim odnosima.

Dok ste vodili podkast, otkrivali ste javnosti mnoge zanimljive ljude i njihova neobična interesovanja. Koga biste preporučili da počnemo da pratimo, od kreatora sadržaja, kroz digitalne kanale?

Rizikujući da ovo bude antireklama, najpre bih preporučila da revidirate listu onih koje već pratite. Moj spisak preporuka je očekivano eklektičan i neočekivano kratak: Instagram profili neuron en vogue, jedi.zdravo i feminizam_iz_teretane, podkast Kako da izgradite dobar život i Youtube kanal Kurzgesagt.

Šta su vaši planovi za 2024?

Iako izgleda da sam u 2023. mnogo radila, zapravo sam se dosta posvetila odmaranju i odatle sam crpela dobru energiju za kvalitetne stvari koje sam uradila, a mislim da ih je bilo. Zato odmor zauzima visoko mesto na mojoj listi planova za 2024.

A od poslovnih planova… da nastavim gde sam stala u 2023, uradimo uspešnu kampanju na temu važnosti rane edukacije o bezbednosti tela i da tome još dodam pisanje (makar) jednog e-booka i organizovanje radionica za multipotencijaliste. Nije malo, a sve to valja i dobro ispromovisati.