Ana Popović:
Povezivanje ljudi je moja supermoć

Za početak, ko je danas Ana Popović i kako biste opisali nit koja povezuje vašu karijeru od organizacije događaja do unikatnih, ručno rađenih cipela?

Danas je Ana Popović preduzetnica, dizajnerka i organizatorka događaja, ali, pre svega, neko ko voli da povezuje ljude. Mislim da je to, zapravo, moj skriveni talenat. Jer, svaki put kada upoznam nekoga, pomislim s kim bih mogla tu osobu da spojim kako bi se družili ili sarađivali.

Zanimljivo je da su cipele, zapravo, bile moj prvi način povezivanja. One su za mene oduvek bile mnogo više od komada garderobe – bile su način izražavanja karaktera, energije, stava. U korporativnom svetu, gde su pravila često jasna i stroga, cipele su taj mali, snažni lični potpis. I tu sam prepoznala svoju ulogu, da kroz dizajn napravim prostor slobode unutar zadatih okvira.

Sa događajima koje organizujem, kao da sam sebi otvorila još jedan prostor za igru. Sa jedne strane, kod mene je izražena potreba da delim svoj kreativni prostor sa kolegama i pružim podršku biznisima kojima je potreban mali vetar u leđa. Sa druge strane, okupljajući ih na jednom mestu, želim da ih inspirišem da unaprede svoje brendove, komunikaciju i sisteme po uzoru na neke poslovno iskusnije kolege.

Nit koja povezuje sve što radim jeste upravo to: stvaranje prostora izražavanja, povezivanja i rasta. Bilo da su u pitanju cipele ili događaji, uvek me zanima kako nešto može da dobije jasan identitet i poveže ljude na smislen način.

Šta je nas očekuje 7. i 8. marta u Domu Omladine na Ana Popović Pop-up-u?

Pored prodajnog dela, koji je centralni događaj Pop Up-a, posetioci i izlagači će moći da učestvuju u brojnim besplatnim edukativnim radionicama. Svaki ovaj događaj ima svoju krovnu temu i ovoga puta bavimo se sve prisutnijim pitanjem: „AI i auentičnost u poslovanju”. Ideja je da otvorimo iskren razgovor o tome kako da koristimo nove tehnologije kao alat, a da pritom ne izgubimo sopstveni glas. Kako ostati prepoznatljiv u vremenu kada svi imamo pristup istim alatima? Kako da AI bude podrška, a ne zamena za kreativnost i identitet?

Posebno mi je važno što i ovoga puta mislimo i na najmlađe. Tokom oba dana organizujemo kreativne radionice za decu, kako bi i oni imali svoj prostor za igru, stvaranje i izražavanje. Pop Up je za mene porodični događaj, mesto na koje dolazite zajedno, bez žurbe, gde svako može da pronađe nešto za sebe.

Pre više od 20 godina bavili ste se organizacijom poslovnih događaja. Kako je to tada izgledalo u odnosu na danas?

Tada sam radila u velikim sistemima i mnogo toga je funkcionisalo drugačije. Kada sam pozivala sagovornike, partnere ili sponzore da učestvuju, iza mene je stajalo ime kompanije, budžet, struktura i reputacija koja je već postojala. Vrata su se otvarala lakše i komunikacija je bila mnogo formalnija.

Organizacija događaja tada je podrazumevala ozbiljne produkcije, timove ljudi, unapred postavljene hijerarhije i jasnu podelu odgovornosti. Sve je bilo precizno isplanirano, sa rokovima, protokolima i budžetima koji su bili višestruko veći nego danas kada radim u okviru sopstvenog brenda.

Danas je sve mnogo ličnije. Kada nekoga pozovem na saradnju, iza mene ne stoji korporativna titula, već moje ime i prezime i reputacija koju ima moj lični brend. I to nosi jednu drugu vrstu odgovornosti, ali i slobode. Pregovori su intimniji, odnosi direktniji, a odluke se donose mnogo brže.

Razlika je i u tome što danas događaje ne organizujem samo kao profesionalac, već i kao neko ko duboko veruje u ideju zajednice. Nekada je fokus bio na savršenoj izvedbi i brojkama. Danas mi je podjednako važna atmosfera, energija i ono što ostaje ljudima kada se svetla ugase.

Više od decenije ste porodično proveli u Njujorku. Šta vam je to iskustvo donelo profesionalno, ali i lično?

Iskustvo života u Njujorku mi je dalo neverovatnu hrabrost da isprobavam stvari za koje bi mnogi rekli da su nemoguće. Tamo sam naučila da razmišljam globalno, da ne postavljam sebi male okvire i da se ne plašim velikih ambicija.

Mislim da je moj matematički mozak idealan za takvu sredinu, jer mi se ideje nadovezuju i povezuju kao sinapse. U Njujorku sam shvatila da kreativnost i sistem ne moraju da budu suprotstavljeni, nego da najbolji rezultati dolaze kada se udruže struktura i mašta.

Profesionalno, to iskustvo mi je donelo širinu. Upoznala sam ljude iz različitih kultura, industrija i načina razmišljanja. Videla sam kako funkcionišu veliki sistemi, kako se gradi brend, kako se pregovara, kako se postavlja cena sopstvenog rada bez izvinjavanja. I, da, Njujork me je naučio da ne moram nikome da se pravdam za svoje odluke.

Lično, Njujork me je naučio otpornosti. Tamo brzo shvatiš da niko nema vremena da te ubeđuje da si dovoljno dobra, moraš sama da staneš iza sebe. Naučila sam da budem brža u donošenju odluka, ali i da prihvatim neuspeh kao deo procesa učenja, a ne kao znak da treba odustati.

I možda najvažnije – život u takvom gradu ti pokaže koliko je svet veliki, ali i koliko je važno zadržati svoj identitet. Mislim da je upravo ta kombinacija hrabrosti i autentičnosti ostala sa mnom i danas, bilo da dizajniram cipele ili organizujem događaje.

Sećate li se trenutka kada se prvi put rodila ideja za brend Ana Popović Shoes? Šta je bio okidač?

Imam utisak da je generalna ljudska osobina da budu kolekcionari. Svako od nas ima nešto što potajno „skuplja”. Za nekoga, to su satovi, torbe, nakit ili naočare. Za mene, to su oduvek bile cipele.

Ako bismo ušli u dublju analizu, možda to ima veze sa mojim skromnim odrastanjem i činjenicom da sam tokom celog svog detinjstva imala 2 do 3 para obuće – za školu, trening i eventualno neke posebne prilike. Tek kasnije, kada sam već bila odrasla devojka, i kada sam mogla sebi da priuštim više od jednog para cipela, primetila sam da su one početna misao kada planiram neku odevnu kombinaciju.

U periodu kada su mi se rodila deca, bio mi je potreban kreativni ventil. I, dok sam pretraživala različite kurseve i radionice, iskočio mi je kurs ručne izrade obuće na JCC na Menhetnu. Odmah sam se prijavila, bez puno razmišljanja i konkretnog plana.

Sećam se trenutka kada sam prvi put držala kožu u rukama i pokušavala da je oblikujem preko kalupa. Taj spoj preciznosti, zanata i kreativnosti potpuno me je zaokupio. Shvatila sam da me proces izrade smiruje, fokusira i inspiriše na način koji dugo nisam osetila.

Onda je došao trenutak kada sam napravila svoj prvi par cipela, obula ih i prošetala po Menhetnu. Taj osećaj je verovatno bio klica prve ideje o promeni karijere i brendu koji će kasnije postati Ana Popović Shoes.

Zašto baš ručno rađene, unikatne cipele kakve ovde nisu viđene ranije? Šta vas je u tom proizvodu najviše privuklo?

Godine rada u korporacijama i činjenica da skoro uopšte ne nosim štikle su mi izoštrili osećaj za stil i funkcionalnost. Vrlo brzo sam primetila da na tržištu postoji potreba za ravnom obućom koja nije samo crna, braon ili bež. I, da žene koje rade u korporacijama, iako imaju jasno postavljena pravila odevanja, i dalje žele da izraze svoj karakter.

Taj kontrast me je podsetio na period kada su moja deca išla u školu u Americi i nosila uniforme. Naizgled su svi bili isto obučeni, ali su deca pronalazila način da iskažu svoj karakter kroz detalje: ranac, pernicu i, naravno, obuću.

Tada sam shvatila da su cipele upravo taj prostor slobode i ličnog potpisa.

Ručno rađene cipele su mi imale smisla jer su podrazumevale proces, pažnju i mogućnost da se napravi nešto drugačije. Privlačila me je sama ideja zanata, rada rukama, razumevanje materijala, sporost procesa u svetu koji je postao prebrz. U Americi je ta vrsta zanata gotovo nestala, a tamo gde postoji, cene su ekstremno visoke ili se na izradu čeka mesecima. To mi je pokazalo koliko je ručni rad, zapravo, vredan i koliko je postao luksuz.

Kako je izgledao sam početak brenda: prvi modeli, prvi kupci, prve dileme?

U ceo proces sam ušla prilično stihijski i, sa ove distance, mislim da je to bilo baš dobro za moj brend. Da sam unapred znala šta sve vođenje biznisa i razvoj brenda podrazumeva, nisam baš sigurna da bih se ikada usudila na taj korak.

Jedna od najvećih dilema s početka bila je kako ću iz Njujorka da vodim proizvodni biznis, čiji se proizvod izrađuje u Beogradu. Razlika u vremenskim zonama, organizacija proizvodnje, komunikacija sa majstorima, sve je to delovalo kao ozbiljan logistički izazov. Nije bilo Zoom poziva kao danas, niti brzih rešenja. Mnogo toga se rešavalo telefonom, mejlovima, poverenjem i dobrom organizacijom.

Postojala je i unutrašnja dilema: Da li je realno razvijati brend na daljinu? Da li ću uspeti da zadržim kvalitet i kontrolu? Danas znam da su me baš ti izazovi naučili disciplini, sistemima i jasnoj komunikaciji.

Prve promocije sam organizovala dok sam na leto bila u Beogradu i tako sam došla i do prvih kupaca. Preporuke su se širile organski, od žene do žene, a i same cipele su imale udela u promociji brenda, jer su mi mušterije često javljale kako ih žene zaustavljaju na ulici i pitaju odakle im te cipele.

Taj momenat, da proizvod sam pokrene razgovor, bio je prvi znak da ideja ima potencijal da preraste u nešto ozbiljnije.

Koliko je bilo izazovno pokretati jedan takav niche brend iz Srbije za tržište koje je naviklo na masovnu proizvodnju?

Bilo je izazovno, ali ne na način na koji sam možda očekivala.

Najveći izazov nije bio to što je brend iz Srbije, već to što je bio sušta suprotnost masovnoj proizvodnji. Tržište je naviklo na brzinu, dostupnost i konstantne novitete, a ja sam nudila nešto sporije, ručno rađeno, u malim serijama, sa procesom koji zahteva vreme i strpljenje.

To znači da moraš mnogo jasnije da komuniciraš vrednost. Kada proizvod nije najjeftiniji i nije dostupan „odmah“, onda moraš objasniti zašto izrada traje toliko, zašto su serije male, zašto je svaki par malo drugačiji. Edukacija tržišta postaje deo posla.

S druge strane, upravo ta niche pozicija postala je snaga. U moru uniformisanih modela, drugačiji proizvod se brže primeti. Žene koje su tražile nešto autentično i kvalitetno prepoznale su se u toj priči.

Izazov je bio i u tome što sam morala da gradim poverenje i u kvalitet, i u poreklo, i u samu ideju da nešto što dolazi iz male proizvodnje može da parira velikim sistemima.

Danas mislim da je najveća prednost niche brenda to što ne pokušava da se dopadne svima, već jasno zna kome se obraća. A kada to znaš, mnogo je lakše graditi zajednicu, a ne samo prodaju.

Kada ste osetili da brend počinje da dobija prepoznatljiv identitet, a ne samo pojedinačne kupce?

Velika promena se desila kada sam se 2017. vratila u Beograd. Imam utisak da sam tada zaista shvatila ko je moja idealna mušterija i počela sam da se direktno obraćam njoj. Vrlo je zanimljivo što se taj osećaj prepoznatljivosti javio maltene u prvoj sezoni po povratku, kao da je tržište odmah reagovalo na jasniju i konkretniju poruku.

Najveću razliku sam osetila u trenutku kada žene nisu više govorile „kupila sam cipele“, već „kupila sam Ana Popović cipele“. To je suptilna, ali ogromna razlika. Taj identitet je počeo da se oblikuje kada su mušterije počele da ih fotografišu, taguju, dele i kada su druge žene mogle da ih prepoznaju na ulici bez da vide logo.

Još jedan važan momenat bio je kada su kupci počeli da se vraćaju po drugi, treći, četvrti par. Tada sam shvatila da ne prodajem samo proizvod, već gradim odnos. Kada neko čeka novu kolekciju ili me pita „šta sledeće smišljaš“, to znači da brend ima kontinuitet, a ne samo trenutnu potražnju.

Možda najjasniji znak bio je kada su ljudi počeli da povezuju moj lični stav i energiju sa samim brendom. Ja stalno nosim svoje proizvode i vremenom su me mušterije poistovetile sa brendom. Kada su govorile da cipele imaju „karakter“, znala sam da to nije samo komentar na dizajn, već na celokupnu priču, od komunikacije do načina na koji stojim iza svog rada.

To je bio trenutak kada sam znala da ovo nije samo prodaja cipela. Ovo je brend.

Nakon povratka u Srbiju, dodatno ste se posvetili razvoju preduzetničkog ekosistema. Šta vas je motivisalo da energiju usmerite i u tom pravcu?

Kada sam se vratila u Srbiju, shvatila sam koliko je preduzetništvo ovde često usamljeno iskustvo. Mnogo talentovanih ljudi radi sjajne stvari, ali bez sistema podrške, bez razmene znanja i bez prostora u kome mogu da rastu zajedno.

U Njujorku sam naučila koliko je važno okruženje. Tamo je potpuno normalno da deliš kontakte, preporuke, iskustva, da nekome skratiš put. Ovde sam, međutim, imala utisak da ljudi vrlo retko žele da podele svoje resurse. To mi nikada nije bilo jasno. Ja sam oduvek bila otvorena prema kolegama, ali sam vrlo često zbog te otvorenosti nailazila na blagu nevericu.

Prirodno mi je došlo da tu napravim most. Možda zato što sam i sama prošla kroz faze sumnje, učenja i grešaka, pa znam koliko znači kada ti neko kaže: „Evo, može i ovako.“

Mislim da me najviše motiviše trenutak kada vidim da se neko poveže, da nastane saradnja, da neko napravi sledeći korak upravo zahvaljujući tom susretu. To je energija koja se vraća.

Kada i kako je nastala ideja za Ana Popović Pop-up događaj?

Ideja je nastala 2021. godine, neposredno nakon što smo izašli iz pandemije. Imala sam utisak da ljudi samo žele da se druže i nadoknade izgubljeno vreme. Posle perioda izolacije i neizvesnosti, svima nam je nedostajao susret uživo.

Sa druge strane, primetila sam da su mali brendovi prošli kroz izuzetno težak period. Mnogi su jedva opstajali zahvaljujući prodaji preko društvenih mreža, ali im je falio direktan kontakt sa kupcima i njihov feedback.

Tada sam pomislila: „Zašto ne bismo spojili te dve potrebe?” Ljude koji žele da izađu, da se druže i inspirišu, i brendove kojima je potreban prostor za vidljivost i rast.

Moja zajednica je tada već bila prilično velika i pomislila sam kako bih volela da podelim tu svoju zajednicu sa kolegama, da se svi umrežimo, da se publike prepliću, da umesto konkurencije gradimo saradnju.

Pop Up je tako nastao kao mesto gde se kupuje, razgovara, povezuje, razmenjuju iskustva.

Šta ste želeli da promenite ili unapredite na sceni malih kreativnih biznisa kroz taj format?

Želela sam da svi damo svoj doprinos zarad jednog zajedničkog, višeg cilja, a to je da podelimo svoje resurse i zajednicu jedni s drugima u cilju zajedničkog rasta.

Imala sam utisak da mali brendovi često funkcionišu izolovano, svako u svom krugu, sa sopstvenom publikom i kontaktima. A, zapravo, kada se te publike prepliću i kada se znanje deli, svi rastu brže i stabilnije.

Htela sam i da promenim percepciju da je sve takmičenje. Verujem da na tržištu ima dovoljno prostora za različite stilove, pristupe i estetike. Umesto borbe za isti „komad kolača”, želela sam da zajedno napravimo veći „sto”.

Kako je izgledalo prvo izdanje Pop-upa? Koliko je bilo rizično i šta vas je najviše iznenadilo?

Prvo izdanje sam organizovala u Kompotu, u Savamali. Sasvim slučajno sam bila tamo na nekoj radionici i pomislila kako je taj prostor odličan da se u njemu skupi desetak brendova iz različitih niša. Iznajmila sam prostor i taj iznos podelila na ravne časti između sebe i svih učesnika. Zarada mi nije bila ni na kraj pameti.

Cilj mi je bio da vidim kako će ljudi reagovati i koliko ta moja zamisao ima smisla u praksi.

U startu sam shvatila da moram da pronađem načina da posetiocima dam razlog da se što duže zadrže. Napravila sam dogovor sa Kompotom da ponude nekoliko vrsta hrane, našla sponzora kafe i tako smo dobili atmosferu koja nije bila samo prodajna. Ljudi su dolazili, sedeli i po nekoliko sati, razgovarali, vraćali se do štandova.

Posetioci su se osećali kao da su u nečijoj dnevnoj sobi, samo sa tom razlikom što su mogli da se obraduju nekim unikatnim komadima. Taj osećaj domaće, ali pažljivo osmišljene atmosfere pokazao mi je da koncept ima potencijal.

Ono što me je najviše iznenadilo bila je količina energije i spontanih povezivanja. Ljudi se nisu samo upoznavali sa brendovima, upoznavali su se i međusobno, razmenjivali kontakte, ostajali duže nego što sam očekivala. Shvatila sam da nisam napravila samo prodajni događaj, već prostor susreta.

Nisam osećala da preuzimam neki veliki rizik, jer sam pokrila osnovne troškove. Više sam bila radoznala nego oprezna.

Koji su bili početni kriterijumi za izbor izlagača i koliko su se oni menjali kroz godine?

U početku sam najčešće pozivala svoje prijatelje koji su se bavili izradom nakita, keramike, kozmetike ili odeće, jer mi je ideja bila da kupac na jednom mestu može pronaći sve što mu je potrebno. Želela sam raznovrsnost, da neko ko možda dođe po cipele, otkrije i novi komad nakita, prirodnu kozmetiku ili ilustracije za zid.

Vrlo brzo se po gradu proširila priča o tim okupljanjima i, kako to obično biva, sve veći broj brendova počeo je da me kontaktira sa željom da učestvuje na narednim izdanjima. Tada sam shvatila da moram da postavim jasnije kriterijume.

Vremenom sam počela mnogo pažljivije da biram izlagače. Ne samo po kategoriji, već po estetici, načinu komunikacije, kvalitetu proizvoda i profesionalnosti. Takođe, počela sam da vodim računa o balansu unutar svake kategorije, da se brendovi ne preklapaju previše, već da se dopunjuju. Ideja nikada nije bila da stvaram konkurenciju već komplementarnost.

Kako danas birate brendove koji mogu da budu deo Pop-up zajednice? Šta je ono što mora da postoji?

Postoji jedna osnovna polazna tačka prilikom odabira, a to je želja da se svim učesnicima omogući podjednaka prilika da zablistaju i prikažu svoj proizvod na najbolji mogući način.

U praksi to znači da prijavljene brendove prvo delim po kategorijama, a zatim iz svake kategorije biram od pet do sedam brendova koji imaju potpuno različit stil, materijale i estetiku. Na primer, u kategoriji nakita biram do sedam brendova čiji su proizvodi izrađeni od različitih materijala (srebra, zlata, keramike, polimerne gline, drveta i slično). Na taj način izbegavam direktnu konkurenciju i omogućavamo svakom brendu da dođe do izražaja.

Pored toga, svaki brend mora da ispuni nekoliko važnih kriterijuma: način na koji prezentuje svoj proizvod, jasnoću i autentičnost identiteta, doslednost u komunikaciji, kvalitet fotografija i prisustvo na društvenim mrežama. Svaki od ovih segmenata mi je izuzetno važan.
Proces selekcije se odvija u nekoliko krugova. Nikada ne gledam prijave dok konkurs ne bude zatvoren. Nakon toga, dajem sebi oko nedelju dana da pažljivo proučim svaki brend.

U prvom krugu izdvajam one koji na prvi pogled ispunjavaju sve kriterijume i razvrstavam ih po kategorijama. U drugom krugu analiziram brendove koji, takođe, dolaze u obzir, ali čiji ulazak zavisi od već odabranih izlagača i balansa unutar kategorije. Na kraju ih sistematično raspoređujem u tabeli, popunjavajući prazna mesta tako da celina bude raznovrsna, skladna i kompaktna.

Šta se sve danas dešava tokom ta dva dana događaja, osim same prodaje proizvoda?

Danas je Pop Up mnogo više od prodajnog događaja. Prodajni deo jeste centralan, ali oko njega se gradi čitav program koji ima za cilj da inspiriše, edukuje i poveže ljude.

Tokom ta dva dana organizujem besplatne edukativne radionice i panele na teme koje su aktuelne za male biznise: od izgradnje brenda i komunikacije, do mentalnog zdravlja, sistema rada i novih tehnologija. Svako izdanje ima svoju krovnu temu, pa se i program prilagođava toj ideji.

Imamo i razgovore sa gostima, kamerne formate koji podstiču otvorenu diskusiju, kao i sadržaj namenjen deci, jer mi je važno da događaj bude inkluzivan i porodičan. Želim da neko može da dođe sa decom, da oni imaju svoj program, dok roditelji istražuju brendove ili učestvuju na radionicama.

Koliko je za učesnike važan taj deo međusobnog povezivanja, radionica i predavanja?

Mislim da je upravo taj deo ono što pravi suštinsku razliku između mog Pop Up-a i klasičnog marketa.

Prodaja jeste važna, ali povezivanje je ono što ostaje i nakon ta dva dana. Mnogi izlagači mi kažu da im je jednako, ako ne i više, značajno to što su upoznali kolege, razmenili iskustva, dobili savete ili pronašli nove saradnike.

Radionice i predavanja daju dodatnu vrednost i podižu ceo nivo događaja. Umesto da se sve svede na „dođi, prodaj i idi kući“, trudim se da ponudim znanje, perspektivu i inspiraciju. Posebno je važno što su teme prilagođene realnim izazovima malih biznisa.

Taj deo međusobnog povezivanja često rezultira dugoročnim odnosima. Dešavalo se da brendovi koji su se upoznali na Pop Up-u kasnije zajedno kreiraju kolekcije, razmenjuju resurse ili gostuju jedni kod drugih.

Na kraju, prodaja traje dva dana, a zajednica mnogo duže.

Možete li da podelite neku priču sa Pop-Up-a koja vam je posebno ostala u sećanju, bilo kao uspeh izlagača ili kao lični momenat?

Prostor na Pop Up-u organizujem po „ostrvima”, odnosno tematskim celinama u kojima se nalazi po jedan brend iz svake kategorije, pažljivo biran tako da bude komplementaran sa ostalim izlagačima. Ideja za ova „ostrva” mi se javila nakon gledanja filma „U mojoj glavi”, i ona predstavljaju tematske celine koje su meni lično izuzetno važne. Ostrva se zovu: Ljubav, Igra, Radost, Prijateljstvo, Umetnost i Priroda; i brendove organizujem prema njihovom senziblitetu, estetici i energiji.

Ono što mi je neverovatno zanimljivo je da se na ovim „ostrvima” nepogrešivo jave prijateljstva ili saradnje, koje se nastave i van okvira Pop Up-a. Ljudi koji se možda nikada ne bi sreli, pronađu se upravo tu.

Nedavno mi je na Instagramu stigla slika dveju mojih učesnica kako se druže, jedna je iz Beograda, druga iz Skoplja. Uz sliku je stajao komentar: „Ana Popović Connecting People.”

E, to je upravo rezultat i emocija koju želim da postignem, i na to sam izuzetno ponosna.

Kakav feedback najčešće dobijate od malih brendova koji prvi put učestvuju?

Najčešći feedback je da su neverovatno zahvalni na prilici i da je ovo prvi market na kojem se osećaju kao da neko zaista brine o njima.

Vrlo često čujem i rečenicu: „Prvi put se osećamo kao ljudi na nekom marketu“, i, iskreno, ne znam da li da budem tužna što je to iskustvo retkost, ili srećna što smo uspeli da stvorimo prostor u kojem je to moguće.

Ono što im znači nije samo organizacija ili logistika. Znači im pre svega atmosfera, to što postoji jasnoća, struktura, podrška pre, tokom i posle događaja. To što se njihov rad posmatra sa poštovanjem. To što nisu samo „štand broj 17“.

Mislim da je upravo taj osećaj viđenosti i uvažavanja ono što Pop Up razlikuje od klasičnog marketa i zbog čega se mnogi vraćaju ponovo.

Šta kroz razgovore sa preduzetnicima najčešće prepoznajete kao njihove najveće izazove danas u Srbiji?

Najčešće prepoznajem osećaj preopterećenosti. Mali preduzetnici su istovremeno i vlasnici, i marketing tim, i prodaja, i logistika, i podrška kupcima. Sve je na njihovim leđima, a dan i dalje ima samo 24 sata.

Drugi veliki izazov je neizvesnost: od poreskih i pravnih pitanja, do promena na tržištu i algoritama na društvenim mrežama. Mnogo energije se troši na prilagođavanje spoljnim faktorima koje ne možemo da kontrolišemo.

Tu je i izazov pozicioniranja. Tržište je sve zasićenije, konkurencija je velika, a razlikovanje zahteva jasnu strategiju i doslednost. Mnogi imaju sjajan proizvod, ali im nedostaje sigurnost u komunikaciji i prodaji, te struktura u poslovanju.

Ne mogu da ne pomenem i mentalni aspekt. Burnout je realan. Usamljenost u donošenju odluka je realna. Strah od greške je realan.
Ali, ono što mi je jednako vidljivo jeste ogroman potencijal. Imamo kreativne, pametne i vredne ljude. Ono što im najčešće nedostaje nije talenat, već sistem podrške, jasna struktura i okruženje koje ih podstiče da rastu.

Stoga, verujem da su povezivanje i razmena iskustava danas važniji nego ikad.

A šta su, s druge strane, lepe strane gradnje malog brenda na našem tržištu?

Najlepša strana je bliskost. Na našem tržištu i dalje postoji prostor da brend bude ličan, da se gradi odnos, a ne samo prodaja. Ljudi vole da znaju ko stoji iza proizvoda, vole da čuju priču, da upoznaju osobu, da osete energiju.

Druga velika prednost je fleksibilnost. Mali brend može brzo da reaguje, da prilagodi kolekciju, komunikaciju ili format prodaje. Nema dugih lanaca odlučivanja, nema sporosti velikih sistema. Postoji prostor za igru, eksperiment i brze promene.

Tu je i osećaj zajednice. Iako često pričamo o izazovima, istina je da među malim brendovima postoji snažna mreža podrške kada se jednom uspostavi poverenje. Ljudi su spremni da podele iskustvo, preporuku majstora, knjigovođe ili dobrog dobavljača.

Na našem tržištu je i dalje moguće izgraditi prepoznatljiv identitet bez ogromnih budžeta. Ako si dosledan, autentičan i kvalitetan, glas se širi, od kupca do kupca.

I možda najvažnije – imaš osećaj smisla. Kada gradiš mali brend, vidiš direktan rezultat svog rada. Svaka poruka kupca, svaka preporuka, svaka ponovna kupovina, sve je lično i opipljivo.

Gradnja malog brenda duboko je ispunjavajuća.

Kada pogledate početnike, koje su najčešće greške koje preduzetnici prave na samom startu?

Najčešća greška je što krenu bez jasne slike kome se, zapravo, obraćaju. Imaju dobar proizvod, ali nemaju definisanu idealnu mušteriju. A kada ne znaš kome se obraćaš, teško je da imaš jasnu sliku svoje idealne ponude.

Druga velika greška, možda i najveća, jeste potcenjivanje važnosti savladavanja prodaje. Mnogi misle da je dovoljno imati kvalitetan proizvod i da će on „sam da se proda“. U realnosti, proizvod je samo jedan manji deo sistema. Prodaja je veština koja mora da se uči i razvija.

Često vidim da se preduzetnici zaljube u proces izrade, dizajn, kreativni deo, ali zanemare činjenicu da bez prodaje nema biznisa. Neprijatno im je da ponude, jasno kažu cenu, zatvore prodaju. A upravo tu se pravi razlika između hobija i održivog brenda.

Šta biste savetovali nekome ko danas želi da pokrene svoj mali proizvodni ili kreativni biznis? Od čega, realno, da krene?

Pre nego što uložiš u logo, pakovanja i savršene fotografije, postavi sebi nekoliko osnovnih pitanja: Kome se obraćam? Koji problem rešavam? Zašto bi neko izabrao baš mene i moj proizvod? Ako nemaš jasan odgovor na ta pitanja, sve ostalo će biti improvizacija.

Drugo, nauči osnove prodaje. To nikako ne znači da treba da budeš agresivan, ali moraš da znaš da ponudiš, objasniš vrednost i zatvoriš prodaju. To je bukvalno veština koja se godinama polako uči i savladava, a ne osobina sa kojom se rađaš.

Treće, kreni malim koracima. Testiraj tržište, prodaj prvih deset komada. Razgovaraj sa kupcima. Uči iz njihovog feedback-a. Ono što sam ja naučila je da ne postoji savršen trenutak da pokreneš svoj biznis i da se mnoge stvari uče empirijski i u hodu.

I možda najvažnije – okruži se ljudima koji razumeju taj put. Preduzetništvo je mnogo lakše kada nisi sam.

Koliko, po vašem iskustvu, postoji svest o tome šta je, zapravo, brend, a šta je samo proizvod?

Mislim da se ta svest polako razvija, ali da i dalje postoji velika razlika između proizvoda i brenda koju mnogi ne prepoznaju na početku.
Većina ljudi krene od proizvoda, što je potpuno prirodno. Imaju ideju, znaju da naprave nešto kvalitetno, ulože energiju u dizajn i proizvodnju. Ali, proizvod je samo ono što držimo u rukama. Brend je ono što ljudi osećaju kada pomisle na tebe. Ili, još bolje, brend je ono što ljudi pričaju o tebi kad nisi u prostoriji.

Doslednost u komunikaciji, jasan stav, vrednosti, način na koji rešavaš probleme, kako odgovaraš na reklamaciju, kako se ponašaš prema zajednici – to sve čini jedan brend. To je reputacija koju gradiš svakim malim potezom.

Dobra vest je da svest raste. Ljudi sve više razumeju da nije dovoljno imati lep proizvod. Potrebno je imati jasnu priču, strukturu i identitet.
A, kada se ta razlika shvati, tada biznis prelazi na potpuno drugi nivo.

Gde ljudi najčešće greše kada pokušavaju da „grade brend“?

Najčešće greše tako što krenu od spolja ka unutra. Fokusiraju se na logo, boje, fontove i Instagram feed, a ne na suštinu. Estetika je važna, ali ona je samo završni sloj. Ako nema jasne ideje ko si, kome se obraćaš i koje vrednosti zastupaš, ni najlepši vizuelni identitet ti neće pomoći.

Druga česta greška je nedoslednost. Jednog dana komuniciraju na jedan način, drugog dana potpuno drugačije. Brend se gradi ponavljanjem, jasnoćom i doslednošću kroz vreme.

Treća stvar je pokušaj da se dopadnu svima. Kada želiš da budeš za svakoga, na kraju ne postaneš prepoznatljiv nikome. Brend zahteva hrabrost da kažeš: „Ovo jesam, a ovo nisam!“

I možda najvažnije – mnogi pokušavaju da kopiraju ono što vide da funkcioniše kod drugih. Inspiracija je u redu, ali kopija nikada ne može imati istu snagu kao autentičan stav. Današnji kupac je izuzetno pametan i već je skoro sve video i isprobao. Prepoznaće kada je nešto iskreno, ali će isto tako vrlo brzo prepoznati i kalkulaciju i neiskrenost.

Kako se po vašem mišljenju brend neguje dugoročno, posebno kada ste mali i imate ograničene resurse?

Dugoročno negovanje brenda nema toliko veze sa budžetom koliko sa doslednošću. Kada si mali, nemaš luksuz velikih kampanja, ali imaš nešto što je podjednako vredno, a to je bliskost i autentičnost.

Pre svega, važno je da znaš ko si i da to stalno komuniciraš na isti način. Brend se neguje kroz male, svakodnevne poteze: kako odgovaraš na poruku, kako rešavaš problem, kako pakuješ proizvod, kako stojiš iza svoje cene.

Drugo, treba razumeti da je kontinuitet važniji od intenziteta. Bolje je da si prisutan redovno i jasno, nego da napraviš spektakl jednom godišnje, i onda nestaneš sa lica Zemlje.

Treće, negovanje brenda podrazumeva brigu o zajednici. Kada si mali, svaki kupac je važan. Odnos koji gradiš sa njima je kapital koji ne može da se kupi ni najskupljim marketinškim kampanjama.

Brend se neguje i kroz tvoju ličnu energiju. Ako si umoran, frustriran i rastrzan, to se i te kako vidi i oseća. Zato je važno graditi sistem koji te ne iscrpljuje do kraja, već ti omogućava da traješ.

Dugoročnost nije sprint, nego maraton.

Možete li da izdvojite neki pozitivan primer domaćeg malog brenda koji je po vašem mišljenju napravio stvari kako treba?

Jedan od primera koji bih rado pomenula je Dulsineja, brend ručno rađenih šešira. Ono što mi je kod ovog brenda posebno zanimljivo jeste jasna estetika i doslednost u komunikaciji. Od prvog trenutka znaš šta dobijaš: prepoznatljiv stil, kvalitet izrade i autentičan pristup.
Kod njih se lepo vidi razlika između proizvoda i brenda. Nisu to samo šeširi, to je čitav vizuelni i emotivni svet. Fotografije, ton komunikacije, način na koji predstavljaju procese izrade, sve je u službi jedne zaokružene priče.

Takođe, uspešno su pozicionirali ručni rad kao vrednost, a ne kao ograničenje. U vremenu brze mode i masovne proizvodnje, uspeli su da ručni rad predstave kao luksuz i kao lični potpis.

Takvi brendovi pokazuju da je moguće graditi identitet strpljivo, dosledno i bez kompromisa u kvalitetu.

Koliko je zajednica, poput one koja se okuplja oko Pop-Up-a, važna za opstanak i rast malih biznisa?

Mislim da je zajednica danas presudna, posebno za male biznise koji nemaju ogromne budžete i marketinške timove iza sebe.
Zajednica daje stabilnost. Kada imaš ljude koji te prate, razumeju tvoju priču i veruju ti, ne zavisiš samo od algoritama ili sezonskih kampanja. Imaš bazu kupaca koja te podržava i vraća ti se. To su ljudi koji te preporučuju, dele iskustva i postaju ambasadori tvog brenda bez formalnog ugovora. To je organski rast koji je dugoročan i održiv.

U kontekstu Pop Up-a, zajednica ima i dodatnu dimenziju. Ona povezuje ne samo kupce i brendove, već i brendove međusobno. Ta mreža podrške, razmene i saradnje često je jednako važna kao i sama prodaja. Zajednica je ono što mali biznis čini otpornim.

Kako vidite razvoj scene malih kreativnih preduzetnika u Srbiji u narednih nekoliko godina?

Imam utisak da se scena malih kreativnih preduzetnika polako izdiže iz faze „hobija“ i prelazi na ozbiljniji, profesionalniji nivo, i to me posebno raduje.

Digitalna scena i dalje ostaje važna, ali iz mog iskustva sa Pop Up-om vidim koliko ljudi čeznu za susretom uživo. Kada se brendovi i kupci sretnu licem u lice, poverenje se gradi mnogo brže. Mislim da će upravo taj spoj online vidljivosti i offline iskustva postati standard.
Ovaj razvoj neće biti linearan i neće se desiti preko noći. Biće uspona i padova, promena pravila igre, novih izazova. Ali, već sada vidim da je scena zrelija nego pre pet godina, sa više međusobne podrške, više otvorenosti i više ambicije da se stvari rade ozbiljno.

I to mi daje razlog za optimizam.

Gde vidite dalji razvoj svog brenda Ana Popović Shoes, a gde razvoj Pop-Up platforme?

Kada je reč o Ana Popović Shoes brendu, vidim dalji razvoj u produbljivanju identiteta kroz različite modele, poput membership-a, ekskluzivnih malih kolekcija dostupnih samo članovima, tematskih drop-ova, personalizovanih modela i intimnijih offline susreta sa zajednicom.

Zanima me da brend postane još više „iskustvo” i da žene koje nose moje cipele imaju još jači osećaj pripadnosti zajednici.
Želim da kolekcije budu još promišljenije i da zadržim ono što je od početka izdvojilo brend, a to su male limitirane serije, kvalitet i prepoznatljiv karakter. Ne interesuje me masovna proizvodnja, interesuje me dugovečnost.

Sa druge strane, Pop Up platformu vidim kao prostor koji može da raste u širinu, ne samo kroz veći broj izlagača, već kroz snažniji edukativni deo, regionalna povezivanja i dugoročnu podršku malim biznisima. U planu mi je i povratak mojoj velikoj ljubavi, a to je organizacija konferencija.

Ono što smatram sledećim prirodnim korakom jeste veća podrška velikih sistema i kompanija. Verujem da je važno da velike firme prepoznaju značaj ovakvih platformi za razvoj preduzetništva i lokalne privrede. Mali, kreativni biznisi neminovno su izuzetno važan deo ekonomije – oni zapošljavaju, stvaraju vrednost i grade identitet tržišta.

Pop Up ne vidim samo kao događaj, već kao ekosistem, a svaki ekosistem je stabilniji kada postoji saradnja između malih i velikih. Idealno bi bilo da velike kompanije prepoznaju ovu platformu kao prostor u koji vredi investirati, ne samo sponzorski, već i strateški.

I, za kraj, šta biste voleli da svako ko danas razmišlja o pokretanju svog brenda u Srbiji zaista razume pre nego što napravi prvi korak?

Volela bih da razume da pokretanje brenda nije romantična ideja, već jedan dug i kompleksan proces. Biće uzbudljivo, ali biće i naporno. Biće dana kada ćeš sumnjati u sebe i svaku svoju odluku, ali i dana kada ćeš misliti da si nepobediv. Obe faze su potpuno normalne.

Takođe, volela bih da razume da proizvod nije isto što i biznis. Proizvod je samo početak. Biznis je sistem, a prodaja je njegova osovina. Ako nisi spreman da učiš o finansijama, komunikaciji, prodaji i organizaciji, vrlo brzo ćeš se umoriti, i posledično odustati.

Isto tako, volela bih da razume da je moguće da i u Srbiji postoji prostor za kvalitet, za autentičnost i za ozbiljne male brendove. Da ne moraš da budeš ogroman da bi bio relevantan.

I možda najvažnije – nemoj čekati savršen trenutak, on ne postoji. Postoji samo odluka da kreneš, spremnost da učiš i disciplina da ne odustaneš kada postane teško.

Brend se ne pravi preko noći, već se gradi svakog dana, kroz male, dosledne korake.