BraćaBurazeri:
Dechkotzar je priča o strasti, hrabrosti i upornosti

Kako je sve počelo?

Nikola: Kao gerilski projekat dva mlada dizajnera koji bi želeli nešto da promene, jer nisu zadovoljni okolinom, nisu zadovoljni situacijom i voleli bi da se obuku, da su malo drugačiji. Ali, u sredini u kojoj smo u tom trenutku živeli, a to je početak 2000-ih, nekih stvari na tržištu nema, ili, ako ih i ima, ti nemaš čime da ih kupiš.

Onda smo krenuli da istražujemo od grafita do dizajna. Svašta smo pokušavali i onda smo na poziv drugara iz benda Red Zmaja, kojima su bile potrebne majice za koncert, tj. za singl „Dechkotzar“, napravili prvu turu majica koje su se lepo prodavale. Napravili smo drugu treću, četvrtu i tako se napravila neka mikroscena.

Zatim je došao period pauze kada smo sve to radili neredovno, a kako smo više uplivavali u posao grafičkog dizajna kao usluge, gde ti ipak radiš za nekoga, a ne za sebe, hteli da imamo jedan ventil – da imamo projekat koji ćemo raditi kako mislimo da treba dizajn da se radi. Za te majice je već postojala neka baza, ljudi su to već voleli, a mi smo imali slobodu da radimo šta i kako hoćemo i sve je krenulo da se razvija.

Nenad: Prvi webshop smo pokrenuli 2008. godine uz pomoć našeg brata od strica Miroslava i drugara Joce i Feđe. Tako smo sebi olakšali logistiku, pošto smo sve sami prodavali, raznosili, primali porudžbine preko poziva, poruka, mailova, Facebook-a, MySpace-a, itd. Tada su kolekcije krenule da imaju sve više motiva. Napravili smo kasnije malo kompleksniji sajt koji je bio više od fronta Excel tabele, i 2015. se namestilo da otvorimo radnju na Topličinom vencu, par meseci nakon što je pored, u istoj ulici, otvorena Mandarina Cake Shop. Međutim, baš tada je krenula obnova tog kraja, da se zatvaraju i renoviraju neke ulice, kopa se na sve strane… U početku je to bilo dosta naporno, ali se ispostavilo kao faktor sreće koji smo imali, da smo zapravo bili deo te rekonstrukcije i deo tog nečeg novog što se u tom kraju dogodilo.

Nikola: Sećam da je jedan komšija, čovek od nekih 70-80 godina, meni i mojoj supruzi Kameliji, koja sa svojim bratom Krstom drži pomenuti Mandarina Cake Shop, rekao: „Deco, u ovoj ulici niko nikad ništa nije uradio, ona je ukleta za biznis. Srećno!“. Mi smo se samo nasmešili i rekli: „E, baš vam hvala“. Ali, evo devet godina kasnije i dalje smo tamo i sve lepo funkcioniše.

Nenad: 2022. smo otvorili drugu radnju na Vračaru, kao concept store zajedno sa Mandarinom. Nešto što smo videli da u inostranstvu funkcioniše – da na jednom mestu imaš i da popiješ kafu, da pojedeš kolač, kroasan, da kupiš poklon, da sedneš i uživaš, da je tu dobra muzika, dobra atmosfera. Kamelija je dobila ponudu da pogledamo taj lokal, otišli smo, videli ga i bili u fazonu – to je to.

Trivija je da smo 14. decembra potpisali ugovor za taj lokal, a 14. decembra 2015. smo otvorili radnju. Na isti dan se sve desilo. Mladen Vračevič i Dragana Srdanović su kao dizajneri enterijera zaslužni za to kako naši lokali izgledaju.

Kada je u pitanju ono što je u startu bio DechkoTzar to su uglavnom bili neki relativno poznati motivi u jednom izvođenju koje je stilski atraktivno, a kasnije ste u kolekcijama imali i više apstrakcije i igre sa tipografijom. Kako je dolazilo do tih proboja koje ste pravili?

Nikola: Uvek smo imali mušku i žensku majicu, to je bila osnova. Onda dođe zima, pa napraviš i dukseve jer je to logičan razvoj portfolija proizvoda.

Mislim da onog trenutka kad smo napravili prvu veću kolekciju (od one koja je imala više od dva-tri printa – što znam da zvuči smešno), ali čim je bilo tu 8, 10, 13 printova tu se već se stvorio prostor da možemo da eksperimentišemo i sa šarenim i sa jednostavnim majicama, novim krojevima, bojama i tako dalje.

Na šta se svodila proizvodnja i izbor materijala?

Neca: Na početku smo odlazili direktno kod dobavljača tekstila, gledali šta ima od materijala i boja na stanju i birali smo šta nam je zanimljivo. Onda proizvođač poruči materijale i napravi nam ono što nam treba. Ali, kako su nam porasli tiraži, došli smo do toga da možemo da biramo prediva, materijale i boje koje će dobavljač poručiti samo za nas. Na taj način postajemo konkurentniji dobavljačima što donosi bolji kvalitet proizvoda i zaokruženu proizvodnju.

Nikola: 2013. godine smo dobili poziv iz Beoizloga da tamo prodajemo naše stvari. Ali, s obzirom da Beoizlog uglavnom posećuju turisti, njima DechkoTzar ne znači mnogo. Zato smo se dogovorili da uradimo seriju majica sa motivima Beograda. Mislim da smo uspeli da napravimo kolekciju koju vole i lokalci i stranci. Neki od tih printova su i dalje u prodaji. Ljudi ih kupuju za sebe, poklone, šalju u inostranstvo… Sa takvim jednim proizvodom i relativno osiguranom prodajom, imaš prostora da se igraš i sa drugim stvarima – novim materijalima, krojevima.

Nenad: U međuvremenu, pridružila nam se i moja supruga Ivana, koja je u svetu mode od tinejdžerskih dana. I dalje svakodnevno prati razne brendove, kao i trendove u modi, proizvodnji, materijalma, itd. To nas je poguralo da krenemo u razvoj ženske kolekcije, gde ima mnogo više prostora za igru. Kad uđeš u neku veliku prodavnicu garderobe, dva sprata su ženska garderoba, a muška i dečja se smeste na taj jedan preostali. Osim što neprestano osmišljavamo nove krojeve za ženske majice i dukseve, povremeno u ponudu ubacujemo i veoma limitirane serije haljina, košulja, kaputa, itd. Reakcije kupaca na te proizvode su odlične, ali proizvodnja ovakvih komada zahteva veća ulaganja, što se odražava i na njihovu maloprodajnu cenu. U suštini, na tim proizvodima i nemamo zaradu, ali volimo da se igramo, eksperimentišemo i širimo asortiman.

Nikola: Jedna od prvih stvari koju smo pored majici i dukseva krenuli da radimo bile su čarape. Otac jedne naše prijateljice je imao proizvodnju čarapa i bili smo u fazonu da je to ono što nam treba. I stvarno, one se super prodaju.

Onda smo pronašli i proizvodnju u Ivanjici s kojom radimo veš, merserizirane i polo majice, koje su nam stvarno vrhunskog kvaliteta. Radili smo jedno vreme proizvode u Turskoj pa nas je onda korona omela da nastavimo tu saradnju. Svakako nam je to bio jako komplikovan proces, jer sve greške koje se dešavaju se ujedno i jako teško ispravljaju i veoma skupo koštaju, pa bez obzira koliko uštediš na nekoj proizvodnji toliko ti se  to istopi zbog grešaka koje se dese.

Neca: Jednu seriju jakni i torbi smo proizvodili u Poljskoj, ali su nas ograničenja putovanja usled pandemije, nažalost, primorala da prekinemo tu saradnju. Kao poseban deo naše kolekcije, izdvojio bih kape i kačkete, koje radimo u partnerstvu sa britanskom firmom koja sarađuje sa kineskim proizvođačima. Ponosni smo što se nalazimo na njihovoj listi klijenata rame uz rame sa Carhartt-om – brendom koji, verujem, svima nama koji se bavimo streetwear-om služi kao glavna inspiracija i uzor.

Ipak, na kraju se uvek vraćamo proizvodnji ovde, jer nam je važno da, makar i u malom obimu, doprinosimo razvoju domaće proizvodnje.

Ako gledamo sa biznis strane celu priču, majice su 80% svega. Zašto onda uopšte postoje ostali proizvodi?

Nikola: Pa i Štark ne može da prodaje samo Najljepše želje i Smoki, nego mora da ima niz drugih proizvoda. Nama je zanimljivo da eksperimentišemo, da se igramo, da probamo, da razvijamo. Prosto, mislim da brendovi stalno rade na tome da privuku novu publiku, a da se manje razmišlja o tome kako da održavaš stare kupce, stare fanove i da im rešavaš nove probleme. Nama je važno da naši ljudi, oni koji su uz nas više od decenije, i dalje budu zadovoljni, a da i mi imamo prostora da učimo i izazivamo sebe radeći nove stvari. A opet i da dođemo do nove publike.

Neca je pomenuo Carhartt. Ja ih baš volim i pre petnaestak godina kupio sam novčanik na nekom od putovanja. Raspao se posle nekoliko meseci i to me je baš razočaralo. Kupio sam onda neki H&M novčanik bez ikakvih motiva i zalepio Dechkotzar stiker na njega, i onda shvatio da treba da napravimo naš novčanik, ali da mora da bude zaista kvalitetan, lep i funkcionalan. Tako smo kontaktirali The Manual Co. i već 10 godina zajedno sa nama prave kožne Dechkotzar novčanike koje svi obožavaju.

Pomenuli ste neke od problema sa dobavljačima. To je, da kažemo, stalna boljka svih u ovom poslu. Kroz vaše iskustvo, koliko su ti problemi česti?

Nenad: Uvek postoje problemi i sa dobavljačima i sa proizvodnjama. Ali, to je deo procesa. Problemi su tu da se rešavaju. Problemi nam služe da unapređujemo poslovanje i učimo. Da nema problema, ne bi bilo ni izazova. Npr. neke nijanse boja materijala, kad stignu iz štamparije, imaju jako neprijatan miris. Taj miris nestane posle prvog pranja, ali na nama je zadatak kako da ga u startu eliminišemo. Na nekim materijalima se boja ispira. U određenim slučajevima, materijal ne prihvata štampu zbog nekompatibilnosti sa bojom za štampu.… To su stvari koje nije lako rešiti.

Jedna od stvari koja je karakteristična za vaše majice jeste to što na njima postoji gomila nekih sitnica i dorada. Šta sve radite na njima?

Nikola: To je bolje možda pitanje za naše proizvođače jer kad god dođemo s nekom idejom samo oni znaju koliko ih zaboli glava.

Cela poenta je optimizovati proizvodnju, zato se negde pribegava sečenju troškova, ali s druge strane, moramo da insistiramo na kvalitetu, jer ne možemo kupcu da prodamo nešto čime neće biti zadovoljan. Pa ni čime mi nećemo biti zadovoljni. Kraj priče.

Ti detalji su nešto što pravi razliku – mislim koja je razlika između Fiat-a i Ford-a, koja je razlika između Honde i Toyote? Mora da nešto postoji nešto zbog čega se izdvajaš od drugih.

Uvek imamo print na unutrašnjosti majice gde su osnovne informacije, zatim malu bočnu etiketu, za svaku majicu je zakačena rajsnadlom dodatna etiketa sa svim informacijama, a i krojevi non-stop evoluiraju. Možda se to ne primećuje, možda se i primećuje, ne znam. To je nešto što, opet, i diktiraju neki svetski trendovi. Neki put je dovoljno da imaš običan logo na majici, neki put je potrebno da se uradi nešto na rukavu i na leđima, ono što je recimo u poslednje vreme dosta primetno su mali printovi na grudima, veliki na leđima.

Takođe, imamo posebno pakovanje za majice koje smo razvili i sad to isto napravili i za dukseve. Mora da postoji prosto i taj neki taktilni moment, da ljudima bude lepo kada nešto kupe kod nas. I u pakovanje uvek mora da se ubaci neki stiker ili nešto što je deo našeg gerila marketinga od prvog dana.

Mnogi vaši kupci kažu da je najbolji osećaj kada dobiješ kovertu u kojoj je vaša majica spakovana, otvoriš je, zavučeš ruku i ne znaš koji je print, koje je boje, ali kad je pipneš, znaš da je to DechkoTzar majica. Kako se to postiže?

Nenad: Samo zaista vodimo računa o detaljima i nisu pravljeni kompromisi što se tiče kvaliteta nikada.

Neca: Izuzetno vodimo računa o svakom detalju i nikada ne pravimo kompromise kada je kvalitet u pitanju. Na primer, naša regularna kolekcija izrađena je od najkvalitetnijeg singl pamuka dostupnog na tržištu. Pazimo da i renderi i okovratnici prate kvalitet materijala. Uveli smo i takozvanu Missoni liniju, čiji je materijal karakterističan po vidljivijem tkanju u odnosu na obične majice. Tu su i mercerizovane majice, gde je singl pamuk maksimalno tretiran i obrađen kako bi se skupljanje i uvrtanje sveli na minimum. Imamo i majice od organskog pamuka. Planiramo i proizvode od Supima pamuka, recikliranih materijala, itd.

Materijal za dukseve naručujemo po posebnim specifikacijama, insistirajući na što većem procentu pamuka. Manji procenat poliestera ubacujemo kako bismo produžili vek trajanja materijala i očuvali njegovu strukturu. I renderi moraju biti određenog kvaliteta, sa posebnim tkanjem. Dodatni detalji poput custom made učkura i luftera, japanskih YKK potezača samo potvrđuju našu posvećenost detaljima. Jednostavno, ne želimo da prodajemo ono što sami ne bismo kupili.

Beograd majice su danas postale nešto što je daleko prevazišlo početnu ideju. Nose ih svi, a ne samo turisti. Kako ste birali motive za njih?

Nikola: Uvek sam zazirao od opštih mesta. Onda skapiraš da neke stvari, baš zato što jesu opšte mesto, postoji debeo razlog zašto je to tako.

Recimo, kada sam, sticajem okolnosti otišao na koncert Tom Jonesa koji mi je apsolutno nezanimljiv, video sam čoveka sija drugačije od svih ostalih. Koji kad izađe i pusti glas i kaže “ove godine sam napunio 69 godina”  žene oko nas popadaju u nesvest. I on kad zapeva, to je nešto drugačije. Slično je bilo i kada sam u jednom trenutku shvatio da muzika uz koju smo odrasli i koja je naša i volimo je, je ipak samo jedan deo priče. Pre 20 godina nisam razumeo kad mi je stric govorio da treba slušati Mark Knoflera, a onda sam jednom, a zapravo milioniti put na radiju čuo „Sultans of swing“ i skapirao da tu postoji nešto.

Tako da ima i nešto u tim interpretacijama opštih mesta koje gledamo i upijamo svaki dan, a koje smo uspeli da predstavimo u nekom drugačijem svetlu. Nije to bolje svetlo, to je svetlo kakvo mislim da ti motivi zaslužuju.

Možda je to način na koji predstavljamo te motive Beograda naš, da kažem, odgovor na sve čime smo danas okruženi, a to je nedostatak kvaliteta, pismenosti, nedostatak razumevanja za suštinu stvari, a ne samo puku formu. Prosto voleli bismo da su stvari bolje, pa hajde bar da ih lepše predstavimo.

Bitan deo vaše priče je da i oni koji nisu iz Beograda imaju nešto svoje, a za to ste iskoristili naše reke koje ste stavili na majice. Kako ste ih birali, kako ste razmišljali o tome?

Nenad: Šta mi jesmo, a šta bismo voleli da budemo? Mi jesmo beogradski brand, ali zapravo bismo više voleli da budemo okarakterisani kao domaći brend i to je nešto na čemu smo želeli da poradimo.

Imali smo ideju da to možda budu planine, što opet nije dovoljno jer ne pokrivaju baš svaki deo naše zemlje. Npr. građani Subotice, Sombora, Kikinde, itd. ne bi mogli da se povežu ni sa jednom planinom.

Zato smo odabrali reke. I dizajn tih majica je potpuno sveden, za razliku od beogradskih. Svaka od reka ima razlog za svoj tipografski stil i kombinaciju boja. Na primer, „Dunav“ su masna, bold slova, jer to je Dunav – velika masivna reka. „Drina“ je kombinacija šumsko zelene podloga sa tirkizno plavim vijugavim ispisom, što asocira na njen tok. „Morava“ recimo to je onako potez preko grudi kao sviranje harmonike. Sava je latiničnom pismu u crveno belo plavoj kombinaciji boja, aludirajući na Jugoslaviju. Pored najvećih reka, uradili smo i Nišavu, Timok, Kolubaru, Ibar, Mlavu, Uvac, Rzav, Lepenicu, Tamiš, itd. jer to su reke koje povezuju celu Srbiju.

Imamo uz sve to i knjigu koju smo napravili, monografiju „Druga obala“ u kojoj je učestvovalo troje fotografa (Aleksandra Perović, Branislav Jovanović, Nemanja Knežević) i devet pisaca (Ana Vučković Denčić, Tanja Šljivar, Minja Bogavac, Rumena Bužarovska, Dejan Tiago Stanković, Muharem Bazdulj, Goran Milenkovič, Đuro Radosavović, Jordan Cvetanović), koji su celu tu priču o Srbiji, na jedan drugačiji način, oblikovali zajedno sa nama. Za prelom knjige zadužen je Mane Radmanović.

Što se tiče kolaboracija, vi ste u osnovi dizajn studio koji radi uslužno dizajn za druge?

Nikola: To nas vraća na onu priču zašto radimo na proširenju svog portfolija proizvoda i pitanje zašto ne bi širili i portfolio nekakvog grafičkog rukopisa. Tako da u svakoj kolekciji uvek sarađujemo sa nekim.

Izdvojili bismo saradnje sa Igorom Crnatovićem (Subzero-om), Bugijem, Markom Vuleta Đukanovim, Sanjom Stojkov, Di Ujdi, Night Marom. Super saradnju smo imali sa brendom Legend, što nam je super značilo na nivou na nivou širenja portfolija proizvoda, a opet su i oni dobili jedan novi rukopis i grafički izraz.

U 2022. smo imali saradnju sa Fashion&Friends, napravili smo im navijačku kolekciju za reprezentaciju Srbije u Kataru.

Sada razvijemo kolekciju u saradnji sa Muzejom afričke umetnosti, što mislim će biti vrlo zanimljivo sa nekoliko eksponata koji su vrlo nosivi, vrlo zanimljivi.

Drugi nivo kolaboracija su one sa Jovanom Memedovićem, RNIDS-om… Šta ste i kako tu radili?

Nikola: Imamo jako puno b2b kolaboracija. Sa RNIDS-om sarađujemo od 2020. kada su nam rekli – „Hajde nam osmislite majice koje će biti lepe, sa relevantnim temama, i koje će učiniti ono što radimo bude vidljivije“. I onda smo razmišljali kako da nešto što se zove RNIDS – Registar nacionalnog internet domena Srbije (evo skoro pet godina kasnije, ja se i dalje mučim da to izgovorim) napravimo da bude jedna pitka priča. Došli smo na ideju da, pošto se oni bave internetom i internet domenima u Srbiji, nečim vrlo lokalnim, napravimo nešto što može da bude i pekar, brica ili automehaničar… I napravili smo brend „Lokalac“.

Nenad: Jovan Memedović i ekipa su nam prišli sa problemom – već imaju svoju robu koju prodaju, ali se dešava da im ponestane motiva, veličina, da bi voleli da to razvijaju, ali da bi najviše da se izmeste iz operativnog dela priče. Osim dizajna, imamo sistem koji može sve to da podrži tako da smo preuzeli proizvodnju i printove, a oni su zadržali ime i brend.

Imali smo i lepu saradnju sa kompanijom VegaIT kroz serijal „Vrati prirodi“.

Ono što radimo za Lokalac i Memedovića se takođe nalazi i kod nas u šopu, jer delimo vrednosti. Od prodaje Lokalca sredstva se preusmeravaju za neke dobre ciljeve. Slali smo najtalentovaniju decu na međunarodna takmičenja, a od prodaje VegaIT majica smo prikupili sredstva za pošumljavanje Fruške gore.

To su sve neke vrednosti oko kojih smo okupljeni.

Poseban deo priče su classic majice koje oživljavaju neke motive u koje smo se zaljubili nekada davno, a više ih nema. Kako birate „klasike“?

Nenad: Naše sezonske DechkoTzar kolekcije izrađujemo u ograničenim količinama. Neki se printovi posebno istaknu pa ih povremeno vraćamo u ponudu, ali u novim, osveženim kombinacijama boja

Uvek se igramo na temu planina, na temu svemira i na temu života van grada, van svakodnevne rutine, raznih ekrana i beskonačnog skrolovanja. To je serija majica „No Wi-Fi“ – obuci ovu majicu i idi negde i uživaj.

Basket je važan deo vaših života od detinjstva. Kakav je osećaj kada ste videli Luku Dončića u vašim majicama?

Nikola: Da, to je bilo 2022. godine na nekoj konferencija za štampu. On sedi u našoj majci kao češe se po glavi, češemo se i mi… Ne znam šta se desilo, da li su pobedili, izgubili… Mi uradimo screenshot da to sačuvamo za nas, kad, posle par dana on opet. Nismo znali odakle mu naša majica, nismo mu mi poslali. I onda smo se aktivirali…

Boban Marjanović je tada igrao u Dallasu, a moja drugarica iz Njujorka poznaje Bobijevu suprugu, i onda smo zapakovali jedan paket i napisali rukom poruku. Naravno dobili su i Marjanovići i Luka uz rukom ispisanu poruku: “Videli smo da si se pojavio u našoj majici, ne znamo odakle, ali hvala ti na tome i kada god se uželiš domaćih stvari, tu smo.”

I dođe finale konferencija, Luka Dončić ponovo u našim majicama i sa našim kačketom. U tom trenutku, slanje za inostranstvo je bilo dosta komplikovano i ceo web shop prema inostranstvu je bio dosta manje aktivan nego što je danas, tako da se nismo nešto reklamirali, ali 50 kačketa nam je tad otišlo za SAD jer je neko pročitao na Lukinom kačketu naše ime, našao nas i poručio.

Čak nam je ovde u radnji bio čovek koji je došao iz Denvera u Srbiju, i imao želju da napravimo saradnju, ali se to za sada nije desilo.

Na šta ste, kao studio, posebno ponosni, nezavisno od DechkoTzar brenda?

Nikola: Saradnje sa brendom Munchmallow i našim dragim Ivanom Žagarom i ekipom iz Jaffe. Takođe projekat dizajna retro pakovanja za omiljene Frikom sladolede. Pored toga, ponosni smo i na količinu odjavnih špica filmova na kojima piše – grafički dizajn Braća Burazeri, a toga sad stvarno ima puno.

Jedan od posebno zanimljivih filmova na kojima ste radili je „Houston, we have a problem“. Na kojima ste još dali svoj doprinos?

Nenad: Neca: Da „Houston, we have a problem“ je posebno interesantan jer sam uradio recimo 50 verzija plakata da bi jedna bila izabrana. Tema je bila jako zabavna i inspirativna. Radili smo serije Sablja, Južni vetar, Mama i tata se igraju rata, Otvorena vrata, Nečisa krv, V efekat, Kljun, Močvara, Dug moru, Frust, Pad… zatim filmove Toma, Čuvari formule, Realna priča, Otac, Krugovi, Pukotina u ledu, 3211, Nebeska tema, Majka Mara, Oče naš… Takođe, radili smo i kompletan dizajn za rumunski film The New Year that never came koji bi sada trebalo da krene da se daje u bioskopima. Film je za svaku preporuku.

Nikola: Postoji simpatična trivija za Tomu… Naši roditelji su iz Valjeva, gde postoji ulica Tešnjar koja ima onako autentičan balkanski izgled naših gradova iz prethodnih vekova. Kad god treba se predstavi kaldrma i balkanska arhitektura ide se u Tešnjar da se snima.

Naravno i „Toma“ je sniman tamo i naše drugarice Jovana i Ješa, scenografkinje na filmu nas pozovu i pitaju da li znamo nekoga u Valjevu ko bi iznajmio crni pianino za potrebe snimanja.

Nikola: Mi smo te godine prodali stan u Valjevu i jedina stvar s kojom nismo znali šta da radimo je bio kevin stari klavir, model baš iz tog perioda. Ni da ga prodamo, ni da ga prebacimo kod nas. Rekao sam joj da imamo mi. Pita me koliko košta iznajmljivanje, rekoh: „Da ga donesete u Beograd.“. I taj klavir na kome je „Toma“ u filmu vežbao i komponovao stoji kod Kamelijinih roditelja u stanu.

Taj film mi je recimo super jer je smanjio malo tu polarizaciju “narodnjaci i zabavnjaci” jer – kakva zemlja, takav i Elvis Prisli.

Vi ste se porodično isprepletali u svojim biznisima. Veoma je važno što možete da funkcionišete dobro i imate tu neku vrstu sinergije gde svaka stvar nešto dobije time što se neko od vas umeša. Kolekcija Tzarica je dobila mnogo kada se umešala Nenadova supruga, a Mandarina dobija mnogo time što vi radite svako pakovanje i brending i svaki proizvod koji je vrhunski, podiže se još malo dobrim izgledom ambalaže. Koliko je taj porodično partnerski odnos komplikovan i zahtevan?

Nikola: Nekako od samog početka je postavka bila da u kuću ja donosim posao koji delim sa svojim bratom, i moja supruga donosi posao koji opet ona deli sa svojim bratom, a čak i u njihov posao, donekle, su umešani njihovi roditelji koji se ceo život bave ugostiteljstvom.

Tu je jako bitno postaviti prioritete. Porodica, deca, kuća posao, zaposleni. Da imaš balans u svemu tome. Da nekako te vrednosti koje nosiš u kući preneseš i na posao, preneseš i na zaposlene. I isto to kako se odnosiš prema zaposlenima da se odnosiš i prema svojih deci i prema njihovoj učiteljici i razrednom starešini i tako dalje. Da ličnim primerom pokažeš kako treba. Nekada je teško, ali ne znam kako bismo drugačije.

A kako pravite podelu? Prvo vas dvojica, ko šta radi, ko kako radi, a onda i se ostalima?

Nikola: Podela kod nas je prirodna pošto sam ja stariji, nekako sam uvek išao i krčio put i školu učio na greškama, imao veću odgovornost pred roditeljima. Morao sam da prođem i engleski, violinu, folklor, školu animiranog filma, streljaštvo, basket… Neca je više mogao da bira i više mu se tolerisalo. Mnogo toga smo, naravno zajedno radili.

Od prvih para koje sam zaradio, odmah sam kupio „rezač“ za kompjuter, veći ekran i skener, jer to nam je trebalo. Sve što sam kupio sebi, podelio bih sa njim. Pa i radno mesto na B92. Kada smo se obojica osamostalili, doprinosili smo zajedno. Prosto tako smo vaspitani.

Nenad: Obojica smo povučeni i tihi, ali Nikola ja mnogo više „vežbao“ da priča ispred studija i brenda, što je meni ostavilo više prostora da se bavim dizajnom i da nemam neku vrstu distrakcija. Ja sam otprilike ministarstvo unutrašnjih poslova, a on ministarstvo spoljnih poslova. Nikola je krčio put, ja ga utabavao i održavao.

Nikola: Takva je neka slična situacija i kod Kamelije i Krleta. Ta podela se nekako transponovala i na ostale procese u firmi. Neca se više bavi crtanjem i kreativnim radom, a ja direktorisanjem.

Vi ste aktivni i kroz Mokrogorsku školu. Šta vam je to donelo, kako to izgleda,  zašto ste se za to opredelili?

Nikola: Jedan sam od izgleda retkih koji baš i ne voli što ima vizit kartu na kojoj piše direktor. Ali pošto mi je, da kažem, prirodnim sledom dopala ta uloga, skapirao sam koliko o procesima poslovanja ne znam, koliko mi stvari fale kada su procesi u firmi postali složeniji.

Mokrogorska nas je zvala za jedan od Vivaldi foruma napravimo seriju majica za volontere. Seli smo, to nacrtali, ja sam se zainteresovao da odem da vidim kako sve to izgleda, a onda su me pozvali da budem panelista, gde sam sedeo sa vlasnicima mnogo većih preduzeća. I tu upoznam ekipu i saznam da oni imaju poslovnu školu, i tad se čak setim da smo za Srđana Janićijevića, za knjigu „Azbuka biznisa“, radili ilustraciju pre bar 20 godina. Kami i ja se saglasimo da nam treba šira poslovna edukacija, da nam to zvuči zanimljivo što nude kroz program „Bolji biznis“, i konsultujem se s Necom da se u to i upustim.

Završili smo ceo taj program od šest modula i puno nam je značio. Mislim da, bar u srednje škole, treba uvesti, u jednom polugodištu preduzetništvo i u nekom formalnijem obliku, da deca razumeju šta su bazični pojmovi – porezi i doprinosi, PDV, osnovni pregled zakona. Čisto da ti mladi ljudi znaju šta ih čeka kasnije u životu kada diplomiraju i kako sistem zapravo funkcioniše.

Sve u svemu iskustvo je bilo odlično. Neka su mi predavanja više prijala, neka manje. Za neka sam bio spremniji, za neke nisam bio spreman uopšte. Finansije su me okrenule naglavačke i najviše pomogle u generalnom sagledavanju – ko smo šta ćemo sa poslovanjem. Takođe, liderstvo mi je mnogo pomoglo na ličnom planu da vidim ko sam, gde sam, kako prema sebi, tako i prema ostalima u firmi.

Šta očekujete u 2025. godini?

Nenad: Fokusiram se na rad, ne na očekivanja. Velika očekivanja, velika i razočaranja. Nastavljamo istim tempom: strpljivo i temeljno pa ćemo videti gde nas to vodi.

Nikola: Više snega i manje vrućine!