Branko Nešić:
Rakija kao autentično srpsko iskustvo

Kako i kada je počela vaša preduzetnička priča?

Sve je krenulo 1998. godine, kada sam od dedinog podruma u Dobračinoj ulici u Beogradu zajedno sa bratom napravio jednu malu radnju koja se zvala “Vesela dolina”, po epizodi iz stripa Alan Ford, i koja je imala svega 6 kvadrata. U njoj smo se bavili prodajom vrhunskog pića, kafe i tih stvari koje su u to vreme bile slabo dostupne i dolazile do nas neobičnim kanalima. Bio je to jedan veoma zanimljiv period mog života.

To je nešto što je proisteklo kao neminovnost jer sam želeo neki pošten novac u nepošteno vreme i to je bio neki moj izlaz i prvi izlet u preduzetništvo. Kasnije smo, prodajom tog stana u Dobračinoj, otkupili ostale podrume u zgradi i tu uspeli da napravimo lokal odnosno kafić koji je postao osnova za kasniji posao.

Kafić otvarate u trenutku kada su došla neka nova vremena, ali je put bio trnovit, zar ne?

Ideja nam je bila da tu energiju i društvo koje se okupljalo oko radnje prenesemo na kafić, ali moram reći da kafić nije radio kako treba. Gomila ljudi je prolazila Dobračinom ulicom idući u čuvenu „Silikonsku dolinu“, koja je tada bila na vrhuncu popularnosti, dok mi nismo imali koncept koji je bio tražen i popularan kod ljudi.

Onda mi je Lena, moja tadašnja devojka, a danas supruga, rekla: “Treba da radiš ono što voliš. To će se primetiti”, na šta sam odgovorio: “Volim rakiju, ali to je piće za kafane i karirane stolnjake.“ Moja supruga, s obzirom da nije odrasla na ovim prostorima, pitala me je: “A zašto mora tako?” Tada mi je sinulo da, zapravo, mi možemo priču o rakiji da ispričamo na neki drugačiji, novi način.

Koliko je trajalo to “krčkanje” same ideje o Rakia Baru?

Bukvalno se sve dogodilo preko noći. Tačno se sećam te večeri kada smo razgovarali – to je bila moja prva neprospavana noć zbog posla. I to u najpozitivnijem mogućem smislu. Upravo sam te noći uočio genijalnost ideje o rakiji kao srpskoj tajnoj ljubavi. Rakija je kao neka idealna ljubav koja je često više umišljena nego što je realna. Tako se mi Srbi ophodimo prema njoj. Mistifikujemo je, glorifikujemo, a uopšte ne sagledavamo kakva ona zaista jeste.

Zato smo krenuli da radimo na demistifikaciji, a taj entuzijazam u kombinaciji sa profesionalnošću stvorio je sjajan spoj. I tako je krenula ta priča o Rakia Bar-u.

Svi su nam se smejali kako je koncept bezvezan. Međutim, tada sam uradio jednu dobru stvar – zaštitio sam žig i preduzeo neke zdrave preduzetničke korake, pa je Rakia Bar doživeo neverovatan uspeh. Tada dolaze novinari sa željom da pišu o nama. Prvi je bio austrijski Der Standard, a kasnije Japanci, Holanđani, Šveđani… Ni sam nisam bio svestan značaja svega toga, verujući da je sve samo jedna lepa epizoda.

U tom trenutku dobijate zanimljivu poslovnu ponudu iz inostranstva.

Pojavila se mogućnost da odemo za Švajcarsku. Međutim, od toga smo odustali jer smo shvatili da u Rakia Baru postoji neverovatna energija, ideje, ljudi, protok informacija i sjajno doživljavanje čitave scene.

To me je inspirisalo da, u veoma kratkom roku, napravim veliki broj poslovnih koraka. Ukratko, 2006. otvaramo Rakia bar, naredne godine organizujemo prvi Rakija Fest i otvaramo radnju na Terazijama, koja i dan-danas radi. Potom 2009. pokrećemo sopstvenu proizvodnju i otvaramo Rakia Bar u Ulici Kralja Milutina, a 2010. započinjemo sa franšiznim poslovanjem. Rakia Bar franšize se otvaraju u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Torontu, Šangaju i Beču. U tim godinama osnivam i prvo udruženje proizvođača rakije i promovišemo izabrane destilerije na sajmovima širom sveta. Više ne mogu ni sled da uhvatim jer je sve bilo strahovito brzo.

Uz sve to, paralelno smo učili preduzetništvo i pravili tim, a mnogi od ljudi koji su na početku bili sa nama i dalje su tu, na šta sam veoma ponosan.

Da li je za takav razvoj bilo neophodno podneti i neke žrtve?

Supruga i ja smo platili veliki ceh kao ljudi jer smo se previše dali i sagoreli u toj brzini. To je rezultovalo time da smo se 2012. godine povukli sa scene u smislu da promovišemo celu kategoriju rakija i nastavili rad samo na sopstvenom brendu u mnogo mirnijoj atmosferi.

Danas su stvari na tržištu veoma različite u odnosu na period kada ste počinjali. Gledano sa distance od par decenija poslovanja, kako su stvari tada izgledale i sa kojim izazovima ste se suočavali?

Najveći izazov je bio što je ovaj biznis nisam kupio ili nasledio, već sam ga kreirao. U skladu sa time, pravio sam dosta grešaka i učio iz njih.

Osim toga, bilo je i drugih izazova. Tu pre svega mislim na neuređeno tržište rakije i činjenicu da je više od 80% prodate rakije bilo u sivoj zoni – dakle, bez akciznih markica, bez plaćenog poreza i bez hemijske analize i kontrole tehnologa. Tako je bilo do skora.

Problem je bila i komunikacija jer smo imali jedan od najstrožijih zakona o oglašavanju, a nije bilo društvenih mreža na način kao što je to danas.

Sa strane ponude, odnosno proizvođača, bilo je izazova u smislu nerazumevanja scene. Kada sam formirao prvo udruženje proizvođača rakije, sa ciljem da se naprave minimalni zajednički standardi i organizovano nastupi u svetu, nije bilo dovoljno sluha.

Danas postoji više takvih organizacija i nadam se da će se popraviti status rakije kao nacionalnog pića i prepoznatljivog brenda.

Krenuli ste sa idejom da ujedinite scenu, ali niste imali svoje proizvode već ste prodavali tuđe. Kako ste ušli u to da započnete svoju proizvodnju?

Rakia Bar je u početku nudio rakije skoro svih domaćih zanatskih proizvođača i svojom ponudom i aktivnostima je kreirao novu sliku o rakiji kao nacionalnom piću. Naši proizvodi su bili samo deo ponude. Vremenom smo se zbog oscilacije kvaliteta kod mnogih dobavljača i niza promena na tržištu rakije opredelili da umesto velikog broja proizvoda stavimo fokus na kvalitet i rakijsko iskustvo.

Sopstvenu destileriju sam pokrenuo 2009. godine jer smo imali porodično imanje sa voćnjacima koje je, usled nekih tragičnih porodičnih okolnosti, neko morao da preuzme i održava, a pošto sam se već bavio rakijom, spojio sam jedno sa drugim. Tu sam dosta naučio i o poljoprivredi. Prva rakija koju smo proizveli zvala se „Selekcija“, a nakon nje smo počeli da proizvodimo “Viline trave” – medovine sa lekovitim biljem, zatim “Malena” likere, kuvanu rakiju, kao i mnogo zanimljivih proizvoda od rakije – čokoladu sa rakijom, parfem od šljivovice, rakije u tubi i slično.

Danas su svi ti proizvodi objedinjeni pod brendovima Branko i Rakia Bar.

A šta je ono što se smatra važnim kada je u pitanju ocenjivanje rakije? Šta čini dobru rakiju?

O tome šta čini dobru rakiju mogu da pričam iz dva ugla. S jedne strane, kao neko ko je organizovao ocenjivanje rakija, a s druge kao proizvođač. Naravno, mnogo je lepše kada si u cipelama ocenjivača jer kao proizvođač imaš izazov da imaš ponovljiv proizvod u smislu autentičnosti i kvaliteta.

Postoji jedan sjajan izraz koji sam čuo od ljudi koji su više decenija u ovom poslu: “Posao destilera je da uvek dobije istu vodu iz iste reke.” To možda zvuči onako vrlo jednostavno. Ali, taj neki potpis koji destilerija treba da ima je veoma težak za napraviti jer se radi o živoj stvari sa mnogo varijabli.

U organizaciji Rakija Festa smo imali dve vrste ocenjivanja. Jedno je bilo ocenjivanje rakija nabavljenih sa polica trgovina tzv. “Beogradski pobednik”, a drugo je “Najveće rakijsko dostignuće” – to može da bude dedina rakija koju vi hoćete da ocenite.

Potom organizujemo komisije, koje ocenjuju uzorke bez znanja ko je proizvođač tzv. blind tasting.

U komisijama su bili tehnolozi poput profesora Nikićevića, Vlade Vučetića, Miroljuba Cilića, Zorana Cilića, Snežane Stanković, profesora Jovića i mnogih drugih, tako da je sve bilo vrlo stručno, transparentno i odgovorno.

Ocenjivala se aroma, ukus, boja i tipičnost. Kroz višegodišnje organizovanje takvih komisija izdvojilo se nekoliko pravila – najbolje rakije su iz registrovanih destilerija, šljivovica je ubedljivo najbolja od svih voćnih vrsta, a kvalitet se vremenom poboljšavao kod većine proizvođača.

Kako ste postavili samu svoju proizvodnju?

Imao sam nekoliko pravila. Prvo sam hteo da rakija bude posledica moje zamisli, a ne da mi se dogodi.

Znači, imate dva puta. Jedan je da stavite nešto da se destiliše i to može da ispadne dobro. Onda ponavljate ono što se dogodilo, ne znajući šta, zapravo, radite. Ako ne poznajete svaki korak tog procesa, vi na kraju završite u ćorsokaku jer, kad promašite jednog dana, vi uopšte ne znate šta vam se desilo. To se zove znanje rakije iz slučajnog ponavljenja i na osnovu instikta.

Drugi put je da vi tačno znate šta vam je cilj i da tražite taj svoj rakijski potpis.

Ono što je potpis naših rakija je, pre svega, jedna ekstravagancija za određene ukuse, kao što je šljivovica koja se pije sa kockom leda ili kajsijevača koja odležava u hrastovim buradima.

Osim toga gledamo da naše rakije uvek imaju fini balans između starenja – u smislu nota hrastovine i voćnosti destilata.

Imate veoma širok portfolio u kome imate ponešto za svakoga. Kako ste razvijali svoju ponudu?

Srećna okolnost je bila to što smo počeli iz Rakia Bara. Imali smo klijentelu koja je tražila određene proizvode i tako smo znali šta je to što oni žele pa smo u startu smanjili lutanje sa ponudom.

Recimo, proizvodili smo lozovu rakiju koja je bila vrhunskog kvaliteta, ali je više nemamo u ponudi jer je to bilo nešto što je meni bilo zanimljivo, ali ne i publici. Smanjili smo proizvodnju ukusa koji nisu popularni na tržištu u ovom trenutku, a pojačali one koji su se pokazali najprodavanijim, usavršili ih i to je to.

Iz Rakija Festa ste se povukli 2015. godine i on je prestao da postoji. Da li će ovaj festival biti ponovo aktiviran?

Sve veći broj odličnih destilerija zahteva festival poput Rakija Festa. Danas imam tim odličnih saradnika sa kojim radim mnoge festivale, pa verujem da smo u mogućnosti da vratimo i Rakija Fest na scenu. Nadam se da ćemo se uskoro družiti uz vrhunske destilate.

Tokom tog perioda, kada ste se povukli iz Rakija Festa, okrenuliste se drugoj ideji iz koje je 2016. godine nastao Beogradski noćni market.

Kada sam se povukao sa rakijske scene, trudio sam se da svoje vreme iskoristim kako bih svoje ideje usmerio u drugom pravcu. Naime, beogradske pijace su, takođe, jedna nedovoljno ispričana priča. Mesto sa istorijom i pričom, ali već dugo zapostavljeno. Tako sam došao na ideju da, pod sloganom “Novo lice pijace”, oživimo beogradske pijace i tako je nastao Beogradski noćni market.

Ponudio sam rukovodstvu pijaca ideju Noćnog marketa, koju su oberučke prihvatili i potom smo je ostvarili tako što smo na pijacama ponudili jedan miks novih i starih izlagača. Zadržali smo poljoprivredne proizvođače, tako da se na Noćnom marketu prodaju čvarci, paprika i sve ostalo, ali tu dolaze i dizajneri i kreativci, a sada imamo i jako dobar muzički program i to sve na jedan način koji nije napadan, nije ni etno pozornica, već zaista pravi duh Beograda na pijacama.

U konačnici, do sada je bilo preko 40 ovih festivala i tu dolaze svi Beograđani. To je ono na šta smo najviše ponosni.

Kako su se desile ostale aktivnosti koje su festivalskog tipa, a iza kojih vi stojite?

Kada smo formirali odličan tim koji radi Beogradski noćni market, postavilo se logično pitanje zašto ne bismo pravili i druge festivale na teme koje su nama zanimljive. Tako su nastali Belgrade Bar Show, potom Festival kafe, a u pripremi su i drugi zanimljivi projekti.

Rakia Bar je imao svoju franšiznu priču na samom početku, koja je uglavnom bila lokalno-regionalnog tipa, pa se širila i po svetu. U nekom trenutku vi ste to obustavili, a sada, kako kažete, planirate da to ponovo aktivirate. Kada neko kupuje franšizu, zapravo, on kupuje sistem koji radi. Možete li nam reći više o samom procesu pravljenja franšize?

Proces pravljenja franšize je jako kompleksan jer zahteva snažan sistem, odnosno puno novca, ljudi, procedura i standardizacije. S druge strane, ukoliko imate dobru ideju, brzina njene multiplikacije je ogromna, što je jako bitno za preduzetnike.

Onaj element koji smo mi ponudili kao franšizu u svojoj osnovi je bila proizvodno-ugostiteljska franšiza koja je, kao takva, bila previše kompleksna za laku implementaciju na različitim tržištima. Plus imala je još jednu odrednicu, a to je da je etnička. Jako je teško da jedan etnički model – dakle, zasnovan na piću koje ne postoji kao kategorija na svetskoj sceni bude ostvaren na bilo kom tržištu. Da smo otvorili viski bar, votka bar ili nešto slično, ne bi bilo nikakvih problema.

Morate imati jednu stvar koja je mejnstrim na svetskom nivou, proizvod ne sme da ima taj lokalni, etnički karakter koji razumeju samo određeni ljudi. Rakia Bar je imao sve te izazove i probleme i zbog toga smo ga i stopirali.

Inače, mislim da je Rakia Bar mnogo važniji kao ideja nego kao biznis. Kad kažem ideja, ne mislim o ideji da se pije rakija kao piće, nego mislim da je to sve više jedna autentična prezentacija nacionalne gastronomije jer, kao što Englezi piju pivo u pabovima, tako Srbi piju rakiju i jedu meze i mi to jedini radimo na svetu. Moja želja je da negujemo tu jednu vrstu kulture koja, osim hedonizma, podrazumeva i komunikaciju i druženje karakteristično za ovo podneblje.

Zato se nadam da ćemo uskoro prilagoditi model da bude svedeniji i bolje sistematizovan, pa ćemo ponovo aktivirati franšiznu ponudu.

Pokušavate da se probijete i na SAD tržište. Kako se razvija ta priča?

Amerika je veoma zanimljiva i to je jedna velika borba možda poput ove priče o franšize zato što su izazovi veoma slični. Slični u smislu da ta federacija ima gomilu saveznih država od kojih svaka ima svoja pravila poslovanja i neku publiku, odnosno jednu etniku koja ima svoje preferencije.

Nakon dosta rada isporučili smo prvu seriju proizvoda na Floridu. To je prvo tržište kome se obraćamo i tamo nastupamo sa nečim što je postalo karakteristično za nas, a to je rakijska mikslologija, što je jedna inovacija u tom svetu. Idemo kroz koktel barove kao dominantne kupce.

Potpisali smo ugovor o saradnji sa Udruženjem ugostitelja Majamija, koje broji preko 10.000 članica, i nadam se da ćemo tamo pokrenuti jednu američku rakijsku priču.