Goran Jankuloski i Miloš Skokić:
Kako biti Žiška, a ne izgoreti?

Kako ste došli na ideju da pokrenete Žišku?

Goran: Sećam se da smo nas dvojica otišli na kinesku supu u Čika Ljubinoj i da je Miloš rekao da daje otkaz u firmi u kojoj smo tada radili. Zanimljivo, ista razmišljanja sam imao i ja u vezi sa svojim poslom, tako da me je njegova odluka ohrabrila da prelomim. E sad, pošto smo nakon toga osnovali agenciju, mnogi veruju da smo se nas dvojica tu nešto koordinirali, ali to nije bio slučaj. Otkaz sam dao bez plana šta ću dalje, a Miloš je tek nekih mesec dana kasnije potegao priču o tome da osnujemo agenciju. Tada smo razmišljali šta je to što možemo da izgubimo i zaključili smo da, i u slučaju da ne uspemo, kroz godinu dana ćemo biti na istom i potražiti nekio drugi posao.

Miloš: Da, sve je počelo spontanom odlukom. I Goran i ja smo jako mladi izgoreli na poslu, nominalno radeći ono što volimo. Međutim, hteo sam da dam još jednu poštenu šansu advertajzingu i ako to ne uspe, onda sam out. Verovali smo da mi možemo drugačije da organizujemo agencijski rad, tako da bude dostojanstveniji, i takođe smo verovali da je to ideja vredna naših godinu dana ili tako nešto. U najgorem slučaju.

Šta je bio model onoga što ste želeli da napravite?

Miloš: Imali smo dva stuba. Naravno, ne mogu da tvrdim da smo mi to sve od početka tako pametno formulisali, ali suština je sledeća. Jedan stub je bio da radimo stvari na koje smo ponosni, a drugi je bio da napravimo firmu u kojoj može da se radi dostojanstveno, da ljudi koji rade u Žiški budu ispoštovani. Manje-više smo znali šta ne želimo, jer smo radili u drugim agencijama, a želeli smo da pravimo radove na koje ćemo biti ponosni, moći da ih stavimo na sajt ili u portfolio, i osećamo se dobro što potpisujemo te radove. Ali, ne po cenu ljudi. To je bila i ostala naša vizija.

Šta je bila vaša ideja za pozicioniranje Žiške kao marketinške agencije?

Goran: Nismo imali nikakvu ideju u početku. Prve četiri godine radili čisto na osećaj. Nismo čak napravili ni biznis plan kada smo osnivali agenciju. E sad, ono što smo mi znali je – nas dvojica smo bili poznati kao digital marketari i pretpostavljali smo da će većina upita biti iz tog domena. Međutim, digital za nas nikad nije bio uredno spakovan u kutiju, već je trebalo da postane izvor promena za kompletan brend. Ubrzo smo imali jasniju viziju kako u 21. veku treba da izgleda cela kampanja od TV-a do TikToka! U stvari, u to vreme TikTok nije ni postojao… ali tada smo govorili “od TV-a do Instagrama”.

Miloš: U nekom momentu smo krenuli da pričamo kako smo “prva kreativna agencija nastala iz digitalne agencije”. Meni sada više to nije inspirativan positioning, ali mislim da nekome ko je van industrije može da objasni otprilike šta smo mi. Ponekad nas nazivaju, a mi to ponosno nosimo, wild card agency. To znači, kompanija raspisuje pitch, pa pozovu dve velike globalne agencije i Žišku, čisto da vide šta ćemo mi da uradimo. To je u isto vreme odlična platforma za rad, ali i prepreka u nekim slučajevima. Ja, ipak, mislim da je bolje da imaš „underdog“ narativ nego da budeš sladoled od vanile.

Svojevremeno ste govorili da ste agencija za kliljente koji žele nešto više.

Goran: Za klijente koji imaju ambicije za svoj sadržaj. Drugim rečima, ako želiš samo da odradiš reklamu da se vidi ime i cena, samo neki post da popuni kalendar, onda ćemo te mi, verovatno, nervirati. Mi konstantno burgijamo da napravimo nešto originalnije, drugačije, što će privući i zdržati pažnju. Ako to ne želiš, onda smo ti mi čist trošak i opstrukcija. Naime, kada razmišljaš kreativno, svakom zadatku prilaziš od nule, preispituješ pretpostavke od kojih kreće brief, kreiraš novi proces umesto da implementraš postojeći, itd.

Kakav je bio početak?

Miloš: Pa, čudan, zato ne možeš da lako objasniš zašto su nas, kao malu firmu od tri zaposlena, od prvog momenta počele da kontaktiraju neke od najvećih kompanija u zemlji. A, u stvari, logično je objašnjenje, zato što su to ljudi koji nas poznaju iz ranijih rola. I kad su čuli da smo mi otvorili svoju agenciju, njima je bilo logično da nas barem pozovu na kafu. I onda su nam, u stvari, prvi klijenti bili svi oni za koje smo mislili da neće biti barem prvih nekoliko godina.

Sećam se da smo u prvom mesecu otvorili nalog na Upworku i krenuli da radimo, jer smo verovali da agencija naše veličine mora da krene od freelance poslova. Međutim, u istom tom periodu nas kontaktiraju veliki klijenti. Imleku je trebalo nešto, Bambiju, Beogradu na vodi, pa Coca-Coli.

Tako da mi smo, što neobično za ovakve priče, odmah seli za sto s najvećim klijentima i krenuli da pričamo o velikim poslovima.

Kao da ste samo nastavili ono što ste i ranije radili.

Miloš: Pa, mnogi su to doživeli, ili kao da smo nastavili, ili kao da će sada samo biti još bolje ono što je već bilo dobro. Ili ja to barem tako doživljavam. Malo se sad tu više vodim odnosom sa Coca-Colom. Ljudi koji su radili u Coca-Coli su, ipak, imali puno poverenja u Gorana, pre svega kao nekoga s kim su sarađivali mnogo godina, a onda su imali i neko poverenje u mene s kojim su sarađivali dve godine. Ali, defakto sam radio na baš velikim i važnim projektima za najveće njihove brendove. I onda im je bilo logično da nas, u najmanju ruku, pozovu na pitch, ali realno verujem da su i navijali da mi stvarno uspemo da se izborimo protiv drugih agencija i da dobijemo taj posao za njih.

Imali smo mnogo sreće, pored toga što smo dali sve što znamo ovim prvim poslovima. Klijenti su nam doneli rast, rast nam je omogućio da zaposlimo izuzetne ljude, izuzetni ljudi i veći timovi su nam omogućili da radimo „velike stvari“. Kao da smo dobili odmah velike cipele, a onda smo jako brzo morali da porastemo i da ih popunimo.

Koji je bio prvi projekat ili klijent kog ste dobili i rekli: „Okej, to je to, ovo smo želeli da radimo“?

Goran: Mislim da smo stigli dotle tek pre dve godine, sa Munch robotićima. To je prvi put da smo mi nešto velikopametovali, a neko nas je, zapravo, poslušao. Ne samo to, nego je Ivan Žagar, kao brend menadžer, stavio sve resurse brenda iza te ideje i kreirali smo kampanju koja je pomerila Munch napred. Imali smo i pre toga kreativne digital projekte, ali naša ambicija je oduvek bila da gradimo brendove, ne samo da budemo zabavni na nekom kanalu.

Miloš: Naša ambicija je da, kada brend radi s nama, više ne bude isti. I to se desilo sa Munchom, ali mislim i s jednim drugim brendom koji ljudi ne povezuju sa Žiškom i koji je meni bio strašno važan, a to je Rauch Bravo, kada nas je uzeo pre 3-4 godine da radimo njihovu regionalnu komunikaciju. Zapravo, u back-endu je to bio ozbiljan rad na postavljanju novog brend standarda, od vizuelnog do narativnog, uz postavljanje nove kampanje. Mislim, da je to bila jedna od najvećih produkcija koje smo uradili za, na kraju je to bilo devet, evropskih tržišta.

Tako da Rauch, kao austrijska firma, meni je bio prvi moment da sam shvatio, ok, ovo što mi znamo da radimo možemo baš dobro da izvezemo nekome ko ima jako visoke standarde, da to dobro naplatimo, da to bude dobar biznis za njih, dobar biznis za nas i da imamo dobar osećaj dok to sve radimo. E sad, ta kampanja „Bravo ja“ da li je baš napravila trag, da li je ona baš ostavila kulturološki trag kao Munch, nećemo se lagati, mislim da nije, ali nama iznutra je bila veoma važna. Nama je dala ohrabrenje da mi možemo stvarno velike stvari.

Koji su ključni ljudi koji su prošli kroz Žišku od početka do danas?

Goran: Pa, ključni ljudi su i uglavnom i dalje tu, Milja, Jelica i Sonja, Tijana kao naš HR, koji nije client facing i ljudi je ne znaju, jer se ne pojavljuje u podcastima, intervjuima, na nagradama, a zapravo je dosta bitan deo svega što se dešava u Žiški. Zatim Igor Radulović – Radule, koji je nedavno otišao, kao i Nađa i Džidži. A siguran sam da, ako me pitaš naredne godine, biće to i Mimi, Sanja, Aleksandar, JJ, Teodora, Soda, itd.

Miloš: Nađa je važna, jer je bila na začetku naše produkcije. Džidži koja je sada u McCannu, takođe, pokazuje šta smo pokušali da postignemo u tim ranim godinama – taj odnos prema radu, loženje. Žiška, to je možda malo kontraintuitivno, dobar deo prvih godina nije imala ni jednu osobu u svojoj strukturi koja je formalno bila označena kao kreativac. To je u stvari vrlo neobično, jer su nas doživljavali kao kreativne, a mi smo izbegavali da bilo kome dodelimo tu odgovornost, nego je to bilo “podrazumevani kvalitet”. To je, naravno, mnogo romantično i mnogo naivno.

Naravno, sad nije tako, imamo Milju koja je kreativna direktorka i celu strukturu oko nje. Mimi, Sanja, ljudi koje Goran pominje i mnogi koje ni ne pominjemo, jer nije ni moguće pokriti sve – to je sve „Žiška škola“ – u smislu da je njihov način rada mnogo oblikovala Žiška, ali i obrnuto – oni su nas učinili ovim što jesmo danas.

A koga izdvajate kao ključne klijente?

Goran: Coca-Cola sistem je obeležio naše prve godine, kao i Belgrade Waterfront, gde smo radili sa našom bivšom koleginicom Rajmom. Često nas zovu na digital pitch i kažu: “Hoćemo ono što radite sa A1.” Kreativno nas verovatno najviše prepoznaju kroz naš rad sa Crvenkom, ali većina ljudi ne zna koliko je to obeležilo naš biznis. Naime, Crvenka je bila jedna od retkih brendova koja je izašla na digital pitch tokom korone. U vreme kada nam je preko noći nestalo 50% prihoda, dobili smo šansu da osvojimo novog klijenta. Da toga nije bilo, možda Žiška stvarno ne bi ni postojala danas.

Miloš: Izdvojio bih još neke osobe. Aleksandru Tančevski, Austrijanku, poreklom iz Makedonije, koja nam je dala ogromno poverenje ispred Raucha i odobrila ogromne budžete i iz skorije istorije; Đoleta Jovanovića iz Xiaomija, koji nam je dao u svakom smislu veliko poverenje da brinemo o brendu kao što je Xiaomi… Svi znamo koliko u Srbiji Xiaomi ima specifičan status i o njemu smo brinuli zajedno na jedan, opet, vrlo ambiciozan način.

Dijamant, a tu pre svega mislim na Danku i Igora, dao nam je među prvima priliku da radimo ozbiljno na njihovom brendu. Tokom prethodnih godina uradili smo zajedno mnogo ozbiljnih radova. Oni su nam, takođe, dali mnogo, dopuštajući nam da organizujemo produkciju kako mi mislimo da bi trebalo.

Kako se za vas menjalo sve kroz ovih koliko 8-9 godina?

Goran: Prošao sam pun krug. Ja sam zaista imao glupu ideju da ćemo napraviti agenciju, samo da bih na miru mogao da radim svoje najbolje marketinške radove. A danas razumem da najviše mogu da doprinesem firmi ako prestanem da se bavim marketingom. Još uvek sam uključen strateški u neke projekte, ali više ne pišem copy, ne rovarim uvide, ne predlažem aktivacije. Voditi firmu od 35 ljudi je preveliki posao da bi jedan ubogi marketar mogao da ga radi sa strane. Zato sam sada generalni menadžer firme koja se bavi profesionalnim uslugama. Moj posao je danas sličniji nekome ko vodi developersku firmu ili dizajn studio nego našim kreativcima.

Miloš: Ako bismo tako postavili proces, od profesionalaca, komunikacijskih eksperata ka nekom menadžmentu, ja sam uvek par koraka iza Gorana, što je i logično. Ja sam i par godina iza njega u karijeri i u bavljenju advertisingom i u Žiški, prirodno uzimamo te uloge. Šta hoću da kažem? Iako se Goran povlači iz operativnog posla, „ne pišem više copy, ne radim kampanje“, ja sam i dalje vrlo, vrlo operativno uključen u stvari koje radimo. Ali, očigledan je trend – obojica se sve više bavimo firmom u celini, transformacijom, rastom.

Ono što mi se promenilo – najviše gde osećam promenu – jeste da sam dugo verovao da ću ja doneti najviše dobrih radova i da ću ja lično biti potpisnik naših najboljih radova. Ali, u praksi, ono što se desilo je da sam ja puno više doprineo, zajedno sa Goranom, u tome da mi napravimo atmosferu i mogućnost da se razviju neki timovi, neki ljudi, neki načini rada. U stvari, naše najbolje radove po kojima svi znaju Žišku, potpisuju zaposleni Žiške.

I onda je meni trebalo malo vremena da prvo shvatim da se to desilo, a onda da postavim sebi neka pitanja kao što su: “A šta onda”, “Kako ja sad doprinosim?” Tako da ja sam trenutno u fazi gde pokušavam da se izmaknem malo iz Žiške, da je sagledam široko i da shvatim šta je sledeća stvar za mene u firmi koju smo mi napravili. I mislim da je to okej. U međuvremenu, većinu mog vremena i dalje odlazi na ono u čemu najviše uživam – rad sa našim timovima.

Kako se menjao vaš partnerski odnos u poslu tokom godina?

Goran: Pa, nije se puno menjao. Poslednjih osam godina nas dvojica funkcionišemo tako što kažemo: “Ispred nas su četiri požara. Tvoja su ona dva levo, moja su ova dva desno. Idi i vidimo se za tri meseca.” I onda sednemo, proverimo da smo u redu i opet vozimo isto. Nikad nismo imali neke velike diskusije o tome kao kako izgleda naše partnerstvo, kuda ide firma, itd. Podrazumevali smo da se u tome razumemo i često smo krucijalne odluke donosili u prolazu.

Taj sistem se slomio prošle godine. Žiška je narasla toliko da ljudi ovde žele da planiraju karijere. Slatka je njima priča o tim požarima, ali žele da čuju i strategiju firme, svoj plan razvoja,viziju kompanije – sve to što smo mi do tada podrazumevali. Moram priznati da smo i nas dvojica imali ogromnu krizu partnerstva na toj prekretnici. Ali, rešili smo da obrnemo još jedan krug.

Miloš: U suštini na početku smo se malo više držali zajedno. Čak i postoji jedan period u kojem smo držali predavanja zajedno. Imali smo ideju da uvek javno nastupamo kao dvojac. Što ja mislim da je odradilo dobar posao na početku, jer je bilo neobično, budući da na našem tržištu nije postojalo puno dvojaca tog tipa. To je slika koju ljudi zapamte lako, a nama je to trebalo. Međutim, kako je firma rasla, to se promenilo. Mi imamo te dve stvari koje su core – to su poverenje, verujemo jedan drugom sumanuto, i poštovanje.

Zapravo, zastrašujuće je koliko nas dvojica malo komuniciramo i dogovaramo sve sa malo reči i sinhronizacije. Međutim, sada imamo novi nivo zrelosti, gde shvatamo da oko nas postoji niz ljudi, gde takva komunikacija može da napravi štetu, zbog čega je neophodno da donosimo jasnoću. Zato se edukujemo, učimo kroz razne procese da budemo bolji. Sada smo odvojeni i mnogo manje stvari podrazumevamo, i dalje učimo da radimo zajedno, meni se čini.

Goran: Sećam se tačno jednog trenutka. Neko je ušao u sobu i rekao nam da moramo hitno da rešimo nečiju platu. Mi smo krenuli da šetamo na naredni sastanak i dok nismo izašli iz kancelarije, dogovorili smo koliku ćemo kontraponudu staviti. Trebalo nam je, znači, 27 sekundi. To nije bila dobra odluka, ali smo mi osećali da smo morali tom brzinom da je donesemo. Sada smo u fazonu, u redu, moramo da usporimo, da sačekamo.

Miloš: Osećamo više odgovornosti. I to ima veze ne samo sa Žiškinim razvojem, ima veze i sa stanjem u industriji, stanjem u državi, jer ti sve vreme moraš da se sinkuješ sa okruženjem. Što znači da mi sada više nego ranije brinemo o tome da li je ovo bezbedno okruženje, hoće li sutra da postoji. Nije nam zanimljiva igrica da možda neće. Ne znam da li to ima smisla, ali nekako smo sazreli malo. Što kaže Goran, to jeste za nas neki novi krug.

Jedna od stvari koje ste pomenuli, a koja jeste vrlo važna je da su ljudi koji su izgradili Žišku, ljudi koje ste mahom vi napravili kroz proces prakse. Da li je to iz razloga što takvih ljudi nije bilo na tržištu ili zato što ste hteli nešto posebno, nešto drugačije?

Goran: Moram priznati da je počelo čisto kao vrednosna stvar. Šta god sam radio u životu, imao sam taj neki profesorski mindset, odnosno uvek sam voleo to da nekako objasnim ljudima. Što me ti zezaš, “bio sam Uča gde god se pojavim”. Imam čak i pet teorijskih predavanja o ragbiju! Ne mogu da zamislim organizaciju u kojoj sam ja neki bitan faktor gde prenošenje znanja nije jedna od najbitnijih zadataka.

Danas imamo praksu kao hardkor poslovnu realnost. U marketingu ne postoje plug & play kadrovi: pogotovu menadžerke i digitalci koji su dovoljno kvalitetni i obučeni da mogu samo da se uklope u agencijski tim. Mi nemamo drugog izbora nego da naše kadrove razvijamo od nule.

Miloš: Praksa je pokazala da naši praktikanti bolje performuju od nominalno puno seniornijih ljudi sa tržišta. Verujem da je Žiška jedna od najboljih škola advertisinga kod nas. I voleo bih da to bude neko naše dostignuće sutra kad budemo pričali šta smo napravili, gledali unazad.

Kako procenjujete, gde smo mi danas u marketingu i advertisingu na ovom našem tržištu?

Goran: Od kako sam u marketingu, marketing je u nekoj vrsti krize. Počeo sam 2011. Tada smo još uvek imali mamurluk od 2008. u Americi. I onda kad god se desi bilo šta pozitivno, recimo, desio se kripto bum, to je, u stvari, loše za advertajzing industriju, zato što novac za e-funding i svo interesovanje ide u kripto industriju. Sada ide u AI, itd. I onda nekako advertajzing je ostao neka industrija koja je bila kul poslednji put kada su i zvoncare bile kul. I to se oseća u celoj industriji. Mislim da se advertajzing, kao kreativna industrija, jako opire bilo kakvoj vrsti operacionalizacije, standardizacije i pravilima zdravorazumskog menadžmenta.

Mi želimo da budemo toliko neponovljivo kreativni da nas niko ne može sabiti ni u jednu kutiju. I kad pogledaš, recimo, sve velike inicijative koje sada prolaze kroz advertajzing, one su, zapravo, stvari koje su već rešili u, na primer, IT-ju. Pa, recimo, ako pogledaš kako trenutno računamo svi zajedno, kako pogađamo poslove, ti shvataš da u stvari usvajamo najbolje prakse iz IT industrije zato što smo shvatili da su to isto profesionalne usluge. Ako pogledaš odakle nam dolaze najnaprednije kreativne metodologije, one dolaze iz IT industrije, kao što su design sprint, kao što su agile, itd. To su sve stvari koje su, zapravo, organizovanje kreativnog rada što su, ono, advertajzeri trebali da rade prethodnih 30 godina, ali smo pustili IT da uzme to isto. Tako da to je ono gde smo mi trenutno, kao pokušavamo samo da naučimo od drugih kako da radimo naš posao.

A kako idu zajedno efikasnost, optimizacija i kreativa?

Goran: Često su sukobljeni, ali često i nisu. Ono što mislim da advertajzing industrija odbija da prizna je da analiziramo realno kada su koji trenuci u tome. Na primer, često, u advertajzing industriji nećeš videti različito interpretiranje jedne kartoline koja se stavlja ispred prodavnice i jednog bilboarda koji ide na Brankov most. Jer to su na kraju dana oba vizuali, je l’ tako? To su, zapravo, vizuali kojima prilaziš totalno drugačije.

Mi smo o tome jako verzirani zato što smo izrasli na tome da objasnimo klijentima šta znači da imaš jedan Facebook post. Koliko treba da se desi razmišljanja, planiranja, razmišljanja o strategiji, kreativnog koncepta, da bi neko na kraju otišao i napravio i dizajnirao jedan post koji na kraju staviš na Facebook i dobije 500 lajkova ili tako nešto. I, kao, to su problemi s kojima se advertajzing industrija onako susretne i onda kažemo: “Jao, što je to komplikovano?” Onda bacimo par forica, tipa, “Nas niko ne razume”, “Klijenti ne razumeju agencije”, “Akaunti ne razumeju kreativce”, i uajmo u krug. Dignemo ruke i vratimo se na stav. Mislim da nas tržište primorava da jednostavno odemo i korak dalje.

Miloš: Mislim da je mnogo lak izgovor reći “kad nema para i kada je kriza nema ni kreative”. U stvari, istina je malo drugačija – nema toliko realizacije, ne izdvaja se toliko u produkciji, ali kreativa je samo prvi korak u tome. Tebi, kada dođe klijent sa bilo kakvim budžetom, ti kao kreativac rešavaš taj problem kao da je najveći na svetu. A onda kada to uradiš, kada se čekiraš da to možeš, onda primeniš filter realnosti. Ali, ne krećeš od realnosti, onda se ne baviš kreativnim radom, onda se baviš pukim servisom. Ako kreneš putem: Ovo je brief, ovaj klijent ima 2.000 evra mesečno, da vidimo šta može; to je servis. Ti ga servisiraš i to je okej. To je sasvim korektan deo biznisa. Ali, ako bih pričao iz vizure nekoga ko sebe doživljava kao kreativnog radnika, nisam se nikad osećao manje kreativnim kad je bilo lošija situacija na tržištu. Nimalo.

Koji je vaš pogled na strukovne nagrade, kojih ste osvojili izuzetno mnogo?

Goran: Kreativci vole nagrade, a mi smo, ipak, kreativci. Na ljudskom nivou nam neizmerno znači što druge budale koje se mlate sa ovim poslom prepoznaju naš rad kao kvalitetan. Ali, sa aspekta biznisa, nagrade su tek početak. Stavile su nas na mapu, dovele nas u neke sobe, započele neke razgovore. Rudarski posao tek predstoji: da ubedimo tržište da nismo više slatki startap, da možemo i dosadne stvari da radimo jednako dobro kao naša dobro etablirana konkurencija.

Miloš: Malo je poznato da Žiška prvih 4 ili 5 godina poslovanja nije osvojila niti jednu nagradu, a nije da nismo pokušavali. Bilo nam je značajno da nas struka prepozna u tom smislu, verovali smo da „zaslužujemo“ to. Međutim, napraviti vrhunsku kampanju i osvojiti nagradu za nju su dva sasvim različita sporta, potrebno je da mnogo stvari klikne za ovo drugo. Danas uživamo u tome da radimo na prijavama, to su ozbiljni kreativni i produkcijski poduhvati, to je disciplina za sebe. Prošle godine smo osvojili bronzu na Golden Drumu i to nam je najlepše festivalsko iskustvo, koje nas je u isto vreme učinilo veoma skromnima – veliki put je pred nama, imamo mi još mnogo da učimo. Voleo bih da sam malo više kul pa da mogu da kažem „nagrade su nebitne“, ali nismo još tu. Moramo da osvojimo još par, pa onda.

Rekli ste da vam je bila potrebna pomoć u tom procesu rasta sa troje na 35 ljudi i da je suštinski biznis u tom procesu postao bitno drugačiji. U čemu se to najviše ogleda?

Goran: Ne znam šta bi bio objektivan odgovor, ali subjektivno smo mi najviše doživeli kroz međuljudske odnose. Neverovatno mi je koliko je nemoguće da 35 dobronamernih, pametnih i motivisanih ljudi priča o tome kako najbolje da rade svoj posao, a da se nekada međusobno ne posvađaju. U tim razgovorima se uvek pominju poslovni izrazi: evaluacije, planovi, targeti, plate, bonusi i slično. Ali, ispod toga leži odnos dva čoveka. Možda je najveća promena što smo osvestili da smo odgovorni za menadžment svega toga zajedno.

Miloš: To je sigurno tačno, ali, s praktične strane, desila se profesionalizacija menadžmenta i menadžerskih procesa, gde smo mi prvi put krenuli da razmišljamo o tome kako koji sastanak treba da izgleda, šta je čija rola, i dalje smo u tome. Druga stvar, imamo mnogo ozbiljnije finansijsko izveštavanje i praćenje, što zvuči dosadno, ali zapravo je jedini način da vodiš firmu ove veličine na ovom tržištu – da baš imaš duboko poznavanje sopstvenih finansija i sopstvenog biznis modela. I ja bih rekao da mi danas mnogo više to razumemo i mnogo manje radimo na instinkt. I dalje imamo određene instinkte, samo sada imamo filter koji primenjujemo na instinkte kako bismo videli koje su realne posledice odluka. Mislim da je to što smo profesionalizovali menadžment i puno dublje razumemo finansije razlog, što i dalje postojimo kao profitabilan poduhvat.

Goran: Postoji ona čuvana poslovica: “Nikada nemoj zaposliti lika iz Googlea da radi u startapu”. Mi opet ne možemo da imamo profesionalizaciju koja je performativna, a nije suštinska. Ne možemo da imamo proces u koji ljudi ne veruju. Ako ljudi ne veruju da i dalje mogu da se izraze svoj instinkt, da promene proces tako da njima nekako reši problem koji oni imaju, onda to neće zaživeti kod nas.

Šta je sa momentom kada iz horizontalne hijerarhije pređete u nešto što više nije horizontalno?

Goran: To je isto dosta zahtevno, ali nije nas još zakačilo. Mislim da je to zbog toga što smo dosta brzo rasli, a kada cela firma raste, onda plima podiže sve brodove jednako. Trenutak kada se prvi put pojavila bilo kakva tenzija u tom vertikalnom raslojavanju ljudi je bio trenutak kada nam je usporio rast. I onda je, odjednom, nestalo kiseonika u celoj firmi i morali smo da zaista donesemo neke teške odluke, da se pozdravimo sa nekim ljudima koji možda nisu bili sasvim u skladu sa standardima koje smo očekivali.

Miloš: Mislim da ćemo mi tek osetiti te probleme velikih firmi. Nekako, što je jasnije šta radimo, to će biti više tenzija. Ali, da li su to loše tenzije, uopšte ne mislim da su loše. Na razne načine vidim da će one biti korisne, u stvari. Ljudi po svojoj prirodi rastu, razvijaju se u poslu, te tako i njihova ambicija. Prvo pokušavaš da rešiš kampanju, pa veću kampanju, pa kad uradiš deset takvih, onda kreneš da razmišljaš „a kako da se bolje organizuje ovaj posao“ – i tu kreće ta profesionalizacija menadžmenta, procesi, standardi, sve te dosadne poslovne reči.

Ali, kada ne bismo radili na tome, ne bismo bili iskreni prema sebi. Nas interesuje kako da imamo uspešan biznis, pored toga što nas interesuje advertajzing.

Jedna od stvari u kojima ste aktivni je priča Founders.rs.

Miloš: U nekom trenutku, kako su se Goranove i moje dileme vezane za vođenje firme povećavale, Goran ima tu neku čuvenu izjavu koju stalno koristi, a to je „ovo nas nisu učili na FON-u“. To je, zapravo, kodna reč za “kako se ovaj problem uopšte rešava”. I to su, u stvari, ti founderski, tj. problemi koji su baš tipični za osnivače biznisa. U jednom momentu smo shvatili da, bez obzira na to što smo introvertni, moramo početi da pijemo kafe sa ljudima koji su nam slični. Iz te priče u mojoj glavi počinje da se formira ideja o tome da bi možda bilo dobro da se formira grupa od tih nekih, hajde, recimo sedmoro-osmoro-desetoro sličnih ljudi, koji bi se jedno mesečno našli u restoranu i malo popričali onako svi zajedno.

Nije u tom momentu postojala ideja za Founders.rs, već je zamisao bila da se skupi grupa ljudi koja bi diskutovala, razmenjivala znanja. Ono što se desilo je prvi sastanak na koji je došlo osmoro ljudi koji je bio mnogo čudan na mnogo načina, ali dovoljno dobar da su svi bili bez sumnje da to treba da postoji.

I stvarno ta grupa kreće da se nalazi iz meseca u mesec. Onda smo shvatili da nam je potrebna neka struktura, pa hajde da imamo prvo neko raspričavanje, pa zatim formalni deo… U nekom trenutku počinju da nam se priključuju i novi ljudi i počinju priče o tome kako da iz te grupe osnivača biznisa nastanu neke opipljive stvari koje mogu da vide i ljudi izvan originalne grupe. Vrlo brzo je nastao podkast Kolegijum, kao prvi javni istup ljudi iz te grupe, a onda i mnogo važniji poduhvat – Founders Peer Grupe.

Goran: Meni su ti mesečni sastanci imali vrednost, ali me je kopkalo kako bismo to mogli da spakujemo da bude maksimalno korisno. Istraživao sam malo i saznao da se to zove peer grupa, da taj format postoji svugde u svetu i uvek rešava isti problem, a to je da samo u malim grupama će osnivači zaista da dele relevantne informacije. Tako smo došli na ideju da kreiramo da napravimo eksperiment! Ako skupiš osnivače i osnivačice koji se međusobno ne poznaju i imaš njihova dva dana: šta radiš sa njima kako bi oni najviše naučili jedni od drugih?

Miloš: Onda se desio prvi taj komercijalni događaj. Jedno je kad se mi nalazimo i pijuckamo, jedemo i pričamo, a drugo je kad neki ljudi plate kartu da učestvuju u tome. To su meni dva različita sveta. I kad smo organizovali taj prvi komercijalni događaj, on je bio manjeg obima. Mene je dosta ohrabrio, jer sam video, možda prvi put, baš jasno koju vrednost oni dobijaju. Tada smo odlučili – ne samo da ćemo da radimo ovu stvar, nego ćemo da odlučimo i kako je radimo, kojom dinamikom, kolike su te grupe… U sve smo ušli kao u jedan poslovni poduhvat i došli smo do toga da organizujemo dvodnevni Founders u koji smo uložili stotine sati na promišljanje i želimo da to razvijamo dalje.

Šta se, zapravo, dešava na Founders okupljanjima? O čemu se priča, koje vrste problema se rešavaju?

Goran: Rešavaju se problemi koje nemaš gde drugde da saznaš kako da rešiš. Nema seksi filozofije, već pričamo o konkretnim problemima, iznosima, primerima i greškama. Mi to nekada zovemo i preduzetničke muke. Na primer, ako si u minusu, da li je bolje da otpuštaš ili smanjuješ plate? Kako delite profit ili u šta investirate? Identifikujemo četiri modela prodaje na stranom tržištu i onda diskutujemo o prednostima i manama na osnovu iskustava grupe, itd.

Naučio sam da je nivo detalja koji je potreban za kvalitetan savet jednom osnivaču preveliki da može da izađe u knjigama, podkastima ili bilo čemu što je usmereno široj javnosti. Osnivači uvek imaju pet potpitanja pre nego što uopšte mogu da razumeju problem o kome diskutuju. Recimo, svi znamo da treba da motivišemo zaposlene monetarno i pored toga da kreiramo osećaj svrhe. Naša diskusija počinje sa pitanjima: “Šta je svrha? Da li osnivači i zaposleni mogu da osećaju istu svrhu ili su to dve različite stvari? Na koji način gradite osećaj svrhe?” Tek onda možemo da počnemo diskusiju o savetima: “Kako ti objasniš svom programeru šta je njegova svrha? Daj mi taj dokument da pročitam, da mi bude jasno. I jel si ti to merila nekako?” Tek tada uspevamo da stvorimo vrednost na Founders grupama.

Miloš: Evo iz ugla korisnika. Ti si posetilac Foundersa. Dođeš i upoznaš pet različitih osnivača koji vode različite biznise u različitim industrijama i kao grupa se dogovorimo oko konkretne i specifične teme o kojoj ćemo diskutovati – na primer, motivacija high performera koji žele da odu iz firme. I onda krenemo da otvaramo priču, pokazujemo jedni drugima primere, ljudi otvaraju mejlove i pokazuju šta se tipa juče desilo…

Imamo taj džentlmenski NDA da ćemo prosto verovati jedni drugima u deljenju tih informacija, tako da imamo vrlo zatvorenu malu grupu koja rešava vrlo specifičan nišni problem koji je dogovorila da rešava. U idealnom slučaju, na kraju svi izađu sa nekim novim razumevanjem sopstvenog biznisa i idejama šta konkretno mogu da promene.

Šta je uslov da se bude deo toga i šta je ispravna motivacija?

Goran: Sparujemo grupe po nekim kriterijumima da bismo osigurali da svi u grupi mogu da dobiju vrednost. Recimo, jedan događaj pravimo za osnivače firmi koje imaju više od pola miliona evra prihoda, postoje duže od pet godina i imaju više od deset ljudi, a drugi događaj za osnivače i osnivačice koji su tek osnovali svoje firme. Tako osiguravamo da mogu lakše međusobno da se razumeju i pomognu jedni drugima.

Prava motivacija da se prijaviš na Founders grupu je da želiš da rešiš neki problem u firmi. To nije mali izazov za osnivače, jer naš posao je da uvek budemo u pravu, a ako ne znamo da pronađemo kako da saznamo. Dobri razgovori na Founders grupi počinju tako što priznaš da nemaš pojma kako da rešiš problem, tako što shvatiš da ti filozofija ne pomaže, nego ti treba konkretna suma, tako što znaš šta treba da uradiš, ali oklevaš mesecima, jer te nešto žulja, itd.

Osnivači koji ne dobiju vrednost na peer grupama su oni koji dođu da objasne drugima zašto su u pravu, a ne da nauče nešto. Razumem to, samouverenost je zgodna osobina kad si direktor, ali potrebna je određena doza skromnosti da bi se otvorio da učiš od drugih.

Miloš: Mislim da je glavna motivacija muka. Osnivači po pravilu imaju puno problema. Nismo sreli osnivača koji nije zabrinut. I onda oni dođu sa razmišljanjem, čak i ako grupa ne reši moje specifične probleme, čak i ako se možda ne pogodimo 100% u tome šta trenutno radimo, daj bar ne vidim neke druge ljude koje nešto muči. Stvarno verujem da ljude to prvi put dovede. Ono što ih natera da ostanu je to što se tu stvarno zavrnu rukavi, što se tu stvarno radi neki posao. Mislim da ovako iz naše priče malo zvuči kao direktorčići sede i ćaskaju. U realnosti ti se pošteno preznojiš taj dan. Takav je format.

Goran: Dobili smo konkretan feedback da moramo da olakšamo agendu. Osnivači su nam rekli da je bilo preintenzivno, jer na sesijama nema uvoda, podrazumevanih stavki, izveštaja koje niko ne sluša. Mi smo posle pet minuta već u: „U minusu sam već šest meseci, da li da dižem kredit ili otpuštam X ljudi?“

Da ste znali šta vas čeka, da li biste uradili sve ponovo?

Miloš: Puno puta kunem dan kad smo otvorili Žišku. Kao i svi preduzetnici, doživeli smo svašta u ovih 8-9 godina. Advertajzing industrija nije negujuća sredina, konstantno je borba uzbrdo, tržište ti ruši planove svakih šest meseci. Ali, ako ću da budem potpuno iskren, ja i dalje nisam čuo bolju ideju od Žiške. Gledam ljude koji su otišli iz agencije, otišli na druga radna mesta, promenili industrije, gledam druge agencije, nove modele organizovanja, stvarno poštujem svačiji trud i doprinos, ali meni se i dalje ovo naše više sviđa.

Goran: Moraću da napišem knjigu, pa da ti javim.