Priče lidera

Iva Parađanin Lilić:
Tampon zona je sigurno mesto za važne ženske teme

Iva Parađanin Lilić je osnivačica i glavna urednica Tampon zone, multimedijalne platforme u službi glasa žena koje zagovaraju promene, slobodu i jednakost. Isprva kao podkast, Tampon zona je danas nezavisni medijski prostor, gde se na videlo iznose priče od početka do kraja, bez trunke cenzure i stigme, od strane poznatih ličnosti i etabliranih stručnjakinja iz najrazličitijih oblasti.

iva 01

Ova diplomirana istoričarka umetnosti karijeru je počela da najpre gradi kao novinarka na B92, a potom prelazi u VICE, hvatajući se ukoštac sa temama ženskih prava, gde je njen dokumentarac “Neželjene ćerke Crne Gore” o selektivnim abortusima odjeknuo u regionu. Radila je kao urednica rubrike Active u ELLE magazinu, te urednica kulture na portalu BURO247. Dobitnica je i BeFem nagrade za feministički medijski doprinos i članica je grupe Novinarke protiv nasilja.

Ko je Iva Parađanin Lilić i kako je odlučila da se bavi novinarstvom?

Ovde sada ide onaj kliše odgovor koji mahom daju glumci i muzičari, a to je da su pre prohodavanja znali da je to bio njihov poziv, ali kod mene je stvarno bilo jasnih naznaka još u detinjstvu. Obožavala sam da objašnjavam ljudima oko sebe stvari koje se dešavaju i interpretiram situacije, istovremeno kreirajući neke svoje svetove u kojima je dezodorans bio moj magični mikrofon dovoljan da me ceo svet čuje. Stalno me je fasciniralo da prevedem sebi i svojim bližnjima nešto što se dešava oko nas, iako pojedine pojave ni sama nisam razumela.

Druga strast je bila konstantno postavljanje pitanja, koje je za decu mnogo važno i zahvalna sam svojima što sam imala toliko prostora za to. Samo se, izgleda, ta detinja faza kod mene nikad nije završila. Nastavila sam da se pitam “Zašto?” zauvek. 🙂

Kako sam rasla, stalno sam bila zatrpana nekim sveskama, beleškama i knjigama, a verujem da je veliku ulogu u gajenju strasti prema rečima, informacijama i naraciji imao i moj deda, koji je bio poznati sportski novinar u Jagodini. On me je naučio koliko su u pružanju informacija važni preciznost, istina, provera i kontekst. Kasnije sam upisala Filozofski fakultet i istoriju umetnosti, jer su muzeji moja druga velika ljubav. Završila sam studije, ali uvek sa tinjajućom željom u sebi da se ipak bavim pisanjem.

iva 02

Kako su izgledala vaša prva novinarska iskustva i kako su vas usmerila ka onome čime se danas bavite?

Moje prvo novinarsko iskustvo bilo je dragoceno. Igrom slučaja, desila se baš pozicija sportske novinarke na B92. Bilo je jako dinamično, zabavno, za mene novo i posebno iskustvo, ali ono što mi je najveća lekcija tada bila jeste koliko je važno da u tim životnim okolnostima, pri susretu sa prvim radnim iskustvima, dobijemo adekvatnu mentorsku podršku i neku vrstu pozitivnog odnosa prema tome što smo mladi i neiskusni, što sam ja i imala.

Generalno, u takva iskustva svi mahom ulazimo kao uplašeni miševi, nesvesni mnogo stvari, a željni znanja i validacije. U svakom intervjuu koji dajem pominjem Ninu Kolundžiju, danas moju veliku drugaricu, i uvek ću naglašavati koliko su mi njeno znanje, spremnost i veština da ih prenese, a istovremeno podrži nekog ko je potpuno neiskusan i svež u tom svetu, značila. Ovo uvek nagalašavam zato što se često dešava normalizacija nekih loših iskustava i odnosa pod izgovorom da, kada ste mladi, morate da trpite i sami da učite i da se borite.

Da, ali su stvari neizmeno lakše i delotvornije ako baš na tom prvom poslu dobijete podršku i proces pružanja znanja. Tako da sam se ja obrela u nečemu potpuno novom, a zahvaljujući njenoj podršci, danas to smatram jednim od najvrednijih iskustava, koji su mi dali samopouzdanje i motivaciju da guram dalje. Iako mnogo stvari o sportu nisam znala, tj. moja znanja su se tada svodila na praćenje košarke i navijanje za Partizan, mnogo sam grešila, ali su Ninina istrajnost i želja da mi pomogne, ali i stručno i strpljivo ukaže na greške, bile krucijalne.

U međuvremenu shvatam koliko su priče žena u sportu zapostavljene i nevidljive. Sećam se da su mi jedni od omiljenih ranih radova bili intervju sa Ivanom Španović, prilog o tada jako mladoj plivačici Anji Crevar i praćenje ženske košarke. Mislim da sam tada polako počela da razmišljam o tome ko je žena koja se predstavlja u medijima i na koji način se to najčešće radi.

iva 03

Kada ste postali deo VICE tima, sadržaji koje ste stvarali bili su potpuno drugačiji od svega što je bilo prisutno na tržištu. Kakvo je to iskustvo bilo za vas?

Na sjajnu mentorsku podršku sa B92 nadograđuje se još jedna suludo lepa okolnost – dobijam posao u mediju gde sa dvadeset i kusur godina mogu da biram teme kojima želim da se bavim i koje mene lično u tom trenutku zanimaju. Mislim da je ovde najpokretačkije za nas koji smo radili bilo to što je to stvarno bio glas mladih. Slušali su nas, i naša iskustva i viđenja su bila važna.

Sa druge strane, to je bio period kada hiperprodukcija preuzima primat u medijima, te sam tu uvidela koliko je ta transformacija uticala na kvalitet sadržaja koji se plasirao. To je bilo vidljivo u svim medijima, pa i u VICE-u. Međutim, on je stvarno doneo sveže formate, nov odnos prema sadržaju, pisanju i dokumentarizmu. Naučio nas da stvari posmatramo kritički.

Neka od pravila o pristupu priči koje sam tamo naučila i dalje primenjujem u svom radu, jer su bila vrlo inovativna i doživljavala publiku kao važnog i aktivnog konzumenta. Dokumentarizam je nešto što me najviše privuklo i što mi i danas jako nedostaje. Nedostaju mi i mediji koji se obraćaju mladima na način na koji se to njima dopada i koji razumeju.

U konačnici, bilo je jako inspirativno raditi na temama koje se tiču marginalizovanih grupa, upoznavati nove svetove i iskustva. Svakome od nas ko je radio tamo ta sloboda za temama i formatom izazvala je tu klicu aktivizma pri stvaranju sadržaja. Zato što, ako imate slobodu da radite teme koje želite, radićete one do kojih vam je stalo, koje vas žuljaju, bole ili pokreću.

Ja sam tu krenula da se profilišem, i to opet uz mentorstvo sjajnih i velikih žena i novinarki, Magde Janjić i Aleksandre Nikšić, ali i iskusnijih kolegnica, kao što je Jovane Netković, koja je u tom trenutku bila i članica BeFema. Upijala sam njihova znanja, a moju dalju radoznalost, pa i bes dalje su pokretale teme na kojima sam radila.

iva 04

Koje su vam priče iz tog perioda karijere najvažnije?

Definitivno dokumentarac „Neželjene ćerke Crne Gore“ o selektivnim abortusima u Crnoj Gori, ali i regionalna priča o akušerskom nasilju, koja je, nažalost, još uvek jako aktuelna.

Šta je bila inspiracija za nastanak originalne Tampon zone?

Vrlo lično je sve krenulo. Kao neko ko se bavi medijima i ko ih intezivno konzumira, pre možda tri godine shvatam da ih izbegavam. Da im ne verujem, da ne dobijam ono za čim tragam. Kada pričamo o reprezentaciji žena u medijima, situacija je počela da se popravlja, ali i dalje su nam na retkim mestima bile dostupne celovite priče sa ženama kao subjektima ili autorkama, koje pričaju celo jedno iskustvo – od početka do kraja. Dostupni su bili parcijalni uvidi u određene probleme, koji nisu bili dovoljni.

Drugi problem koji sam detektovala je manjak žena sagovornica u javnom prostoru, uprkos njihovom brojčanom prisustvu i ekspertizi da na određene teme – govore glasno. I, naravno, glavni pokretač bilo je skidanje stigme i sramote sa određenih tema koje se u mejnstrim medijima predstavljaju cenzurisano, dvosmisleno i jako često pogrešno.

Postoji jedan divan citat na koji sam naletela ovih dana koji glasi: “Shame dies when stories are told in safe spaces.” Tako da je Tampon zona pokrenuta sa željom da stvori sigurno mesto za različita iskustva i da ženama u eri senzacionalizma, šok vrednosti i praznih kalorija, vrati poverenje u medije kao mesto u kom mogu da se informišu, ali i solidarišu, osete podržano i ne samo-samcijato.

iva 05

Kako je bilo razvijati podkast u okviru velikih sistema, kada publika još uvek nije bila dovoljno upoznata sa formatom?

Rizično! U eri kratkih formata, brzih kadrova i aktivne pažnje od dve sekunde opredeliti se za nešto skroz suprotno tome je baš delovalo suludo. Međutim, dosta sam istraživala o pojavi nišnih medija i podkasta, i njihovom značaju baš u ovom savremenom trenutku, a podatak koji me je posebno gurnuo napred i ohrabrio bio je da je broj žena globalno koje slušaju podkaste u poslednje tri godine skočio za 78%. Ovo mi je pokazalo da su žene širom sveta kao slušateljke, ali kao i autorke konačno našle svoj format i priliku da ispričaju i podele cele priče.

Bilo da govorimo o humoru, zdravlju, true crime-u, podkasti koji hostuju autorke su odjednom buknuli i pronašli svoju vernu publiku. Kao da smo sve toliko dugo ćutale i skrivale brojne teme, da smo jedva čekale svoj mikrofon i priliku da sve izađe iz nas. I vrlo brzo i Tampon zona je našla svoju publiku. Moram da naglasim da to nije samo publika, već možda nešto najlepše što se stvorilo iz cele priče, a to je jedna posvećena umrežena zajednica koja je sada već neizostavni deo cele priče i pravi je dalje zajedno sa mnom i celim timom.

Koliko je samostalni početak, od nule i bez „podrške“ velikog medijskog brenda bio težak i zašto ste se odlučili za to?

Pre Tampon zone radila sam u više različitih medija, ali svuda sa istom misijom. Negde je to bilo više, a negde manje uspešno. Sva ta iskustva su mi značila, ali u jednom trenutku sam shvatila da su sve te mini-kočnice i ograničenja koja veliki mediji diktiraju, a tiču se ili cenzure, ili neprepoznavanja teme kao važne, ili monetarnog pristupa odabiru sadržaja, zapravo, velika ograničenja i da pod tim uslovima priče koje želim da ispričam ne mogu biti ispričane.

Promovisanje ženskih prava u sadržaju postalo je određena vrsta trenda. Svi žele da budu mediji koji osnažuju žene, ali retko koji zaista dozvoljavaju objavljivanje celovitih priča. Priče o ženskim pravima i ženskoj borbi moraju da budu političke, moraju da zadiru u sistem, u društvo, u okolnosti i ne postoje bez njih. Sve ostalo je šminkanje.

Shvatila sam da onako kako ja želim da radim mogu samo u sopstvenoj režiji i da samo tako može imati pun potencijal. Da mi je poverenje žena najveći ulog koji ne smem da izdam, a kada je to u rukama nekog većeg, to ne bi moglo da bude kontrolisano.

Bilo mi je nemoguće da ne postoji drugi model, da medij mora da izgleda “tako”. Inspirisana onima koji su to uradili pre mene, pre svega ekipa Agelasta, koja je i nama produkcija, videla sam da može i da postoji veliki zajednički osećaj zasićenja od onoga što je medij uglavnom predstavljao među ljudima.

iva 06

Kako ste birali teme i gošće u startu i kada ste osetili da sve zaista ide u dobrom smeru?

To je bio najlakši deo posla Tampon zone. Toliko je stručnjakinja, zanimljivih žena, naučnica, psihološkinja, žena iz nevladinog sektora koje pomeraju stene, a sa čijim pričama javnost nije upoznata. Ili pak onih žena koje vrlo dobro znamo, poput muzičarki i glumica, a čiji su veliki životni i profesionalni segmenti često isključeni iz medijskog ugla. Sećam se da sam čitala neki vodič za podkaste, gde je pisalo da morate unapred da imate bar skicirano sagovorice za celu godinu, i ja sam to za svega par minuta popunila. Mnogo je priča koje su skrajnute, utišane i stigmatizovane, a koje imaju snagu da pomere svet.

Moj najveći orijentir uspeha jeste interakcija i fidbek koji dobijam od zajednice. Često to nije ni broj pregleda, pratilaca ili čega god, već svi oni brojni komentari ispod epizoda i koje svakodnevno dobijam u inbox. Žene koje mi pišu da se zbog nekih epizoda osećaju manje usamljeno, da su ih razgovori inspirisali da same naprave mini-promene u svom okruženju ili donesu neku odluku, ili da su promenile mišljanje o nečemu. To su za mene mali pehari, kao i najveći pokazatelj da sve ima smisla.

iva 07

Ko danas čini tim Tampon zone?

Na to sam mnogo ponosna, jer je na početku Tampon zona bila jednako Iva Parađanin Lilić, a sada je to tim plus cela zajednica koja je čini, sa svim koji je slušaju i koji sa nama sarađuju. Ipak, tu je core tim bez kog stvarno ne bih danas dogurala ovde gde sam. Mislim da je za uspešnost bilo koje ideje mnogo važno da svi koji su tu u nju veruju, da im određeni segmenti posla stvarno čine zadovoljstvo i da čitav uspeh vide i kao svoj. To je nešto što imamo i ne mogu da zamislim da išta drugačije može da funkcioniše. Ja sam ponekad vrlo bojažljiva i perfekcionista i teško mi je da se uverim u neke rizičnije stvari, ali onda su tu one kao prvi bastion podrške i solidarnosti.

Tu je Milena Popović, koja je zadužena za sve organizacione, administrativne i ostale ne-sadržaj segmente, ali pre svega jedna velika emotivna podrška i uzemljenje koje mi je često potrebno. Ona mi je pomogla od samog početka postavljanja ideje i mnogo je nadahnjujuće kada sada vidim šta njoj predstavlja Tampon zona i koliko joj je stalo.

Maša Đurić je moja drugarica, ali i bivša kolegnica iz VICE-a i neko ko je pun znanja iz oblasti digitalnog predstavljanja različitih inicijativa, koja poznaje Tampon zonu u svaki nerv, a i mene, što i doprinosi našoj reprezentaciji na društvenim mrežama. Svaka od nas ima svoja zaduženja i uloge, ali kada imamo timske sastanke, te granice se gube i sve se pitamo za sve. Euforija, entuzijazam i hajmo reći “loženje” kada zajedno stvaramo nešto u šta verujemo je osećaj koji pokreće na dnevom nivou. Tu nastanu magične ideje i stvari.

Agelast produkcija je zadužena za tehnički deo posla. Sandra i Anjuta su tu da svako snimanje protekne kako treba, Mare je najbolji mogući čovek za snimanje podkasta i verovatno jedini muškarac koji je preslušao sve podkaste Tampon zone – jer mora. Montažerka Đurđa, koja nije samo najsenzibilisanija i najpreciznija montažerka, već i neko sa kim prvo podelim najsvežije utiske o epizodi i čiji mi uvidi mnogo znače.

Dizajner iz senke koji je zadužen za naš vizuelni identitet je moj muž Dušan, koji je, takođe, ogromna emotivna podrška od samog početka.

iva 08

U Tampon zoni ima epizoda koje su lične priče, ali i tematskih i stručnih, te kolažnih epizoda. Da li biste mogli da izdvojite neku koja vam je posebna?

Baš je teško izdvajati, jer je svaka epizoda podkasta za mene posebna, ne samo zbog samog razgovora, već su tu i same priče i njihovi mini-životi koji se odvijaju pre nego što se kamere upale i nakon njihovog gašenja.

Ako moram da izdvojim neke koje su možda mene najviše naučile i čačnule, onda je to serijal o akušerskom nasilju, razgovor sa Lidijom Vasiljević o mentalnom zdravlju žena kroz vekove, epizoda o menopauzi, ali i serijal sa Ninom Kritički koji ćete tek gledati. Naravno, i epizoda sa feminističkom ikonom ovih prostora Lepom Mlađenović.

Koliko je teško učiniti podkast održivim i koliko su brendovi otvoreni za podršku medijima koji se bave kritikom stanja u društvu?

Teško je, ali ne i neizvodljivo. Našoj održivosti doprinosi više različitih manjih izvora i jedan od njih jesu pomenute saradnje. Međutim, moram i ovde da pomenem zajednicu koja nam pruža važnu podršku preko kupovine mercha i Patreona. Znam da ti oblici podrške još toliko nisu zaživeli kod nas, ali nama su mnogo značajni.

Kada govorimo o saradnji sa brendovima, mi smo jako pažljivi u pristupu i mnogo nam je važno da je sa te druge strane stvarno neko ko veruje, zalaže se i živi određene vrednosti, a ne da samo želi imidžno da se etablira kao neko kome je stalo. Dosta brendova ne želi da rizikuje i da podrži ove često “osetljive” teme. U isti mah, ima i onih koji žele, ali imaju neka svoja pravila.

Naša pravila su jasna, a to je da se pre svake saradnje uradi detaljno istraživanje i da smo mi ti koji imamo kompletni autoritet nad sadržajem. Ne radimo plaćena gostovanja, ne reklamiramo nešto u šta ne verujemo i šta ne koristimo. Verujem da bi dosta ljudi pomislilo da je nemoguće poslovati u tom modelu, ali nije. Postoje brendovi koji nas razumeju, koji zagovaraju promene jednakim žarom kao i mi i nekako se desi da se prepoznamo. Iskreno se nadam se da će i ubuduće biti tako.

iva 09

Koje autore i sadržaje pratite i koga biste preporučili drugima zainteresovanim za teme koje kroz Tampon zonu obrađujete?

Mnogo mi je drago što je u poslednje vreme na medijskom nebu sve više stranica koje bave sličnim temama. Ja redovno čitam Oblakoder i Mašinu, gde se mogu naći sjajni kritički i dugački tekstovi koji dubinski obrađuju određene teme.

Tu su i kreatorke na društvenim mrežama, poput Lana Nikolić, Kritički, Brana, Draga devojčice, Feminizam iz teretane, ali i stranice nekih NGO koje su kao mali mediji, kao što je BeFem. Moj omiljeni domaći podkast je U raljama osećanja, koji mi je često i inspiracija za brojne teme, a tu je i Zdrava Priča sa Dolores, čije me priče iz roditeljske perspektive sve više zanimaju. Što se tiče stranih podkasta, obožavam Gulity Feminist i Call Your Girlfriend.

Pored podkasta, u nekoliko navrata ste organizovali i uživo tribine. Kakvo je bilo iskustvo?

Neverovatno. Ja sve vreme komuniciram preko mreža sa slušateljkama, ali kada izađete u živi prostor i vidite ih i čujete, to je stvarno nešto posebno. Naročito van Beograda, gde se donekle i viđamo i znamo. Svaka uživo epizoda inspirisala je dugačak razgovor nakon i diskusiju koja je trajala duže od zvaničnog dela događaja i to je nešto preplavljujuće. Čuti prave autentične priče, podeliti iskustva, a sa druge strane gledati žene kako se međusobno upoznaju i umrežavaju – pravo je bogatstvo i opipljiv dokaz stvaranja mreže i zajednice.

iva 10

Šta spremate za naredni period?

Upravo je ovih par događaja bilo inspiracija da razmišljamo o tome na koji način sve Tampon zona treba da raste. Uživo prostori su definitivno jedan od pravaca, jer želimo da zajednica jača, raste i ohrabruje se da govori. Tu je i okretanje ka lokalnim pričama i lokalnom sadržaju, na čemu intezivno radimo, a čije rezultate ćete, nadam se, videti uskoro, kao i najnoviji regionalni podkast specijal koji radimo u saradnji sa Ninom Kritički.

Dopao Vam se tekst?
Podelite ga sa prijateljima!

Autori

Pravnik u pokušaju, novinar i prevodilac po definiciji. Ljubitelj japanske kulture. Ospe se kad pročita nemogu i/ili neznam. Ume da izrecituje (ne tražite da peva ako vam je sluh mio) Barbaru od Žaka Prevera, na francuskom, bez akcenta, koju je nabiflao samo iz njemu znanih razloga.

Više o Aleksandru

Već dvadeset godina se klackam između tehnologije, marketinga i preduzetništva. Savetovao sam najveće globalne brendove kada je digitalni nastup na lokalnom tržištu u pitanju. Danas i dalje savetujem neke globalne, ali i mnoge lokalne kompanije – kako male, tako i velike.

Više o Ivanu

Fotograf, videograf i petrolhead. Voli sve što ima točkove, a naročito Mazdu, kao i sve što ima elise, naročito ako ima i kameru. Govori tiho i nosi Nikon sa sobom.

Više o Vojislavu
Da li želite da besplatno dobijate sadržaj sa NašaMreža.rs direktno na Vaš email?