Jana Oršolić:
Prava nežnost traži unutrašnju snagu

Kako si? Ne onako usputno, nego stvarno: kako si u ovom trenutku života?

Zapravo, dosta solidno. Ulazim u prostor u kom se kriza srednjih godina preslaže u nešto novo, zrelo. Postajem wise old woman :). Bez šale, sve što sam radila u poslednjih osam godina da se upoznam i osnažim sada daje rezultate i mogu da budem sve solidniji oslonac i sebi i drugima. To je jako dobar osećaj.

Šta ti trenutno najviše zauzima dane, pažnju i energiju?

Kako sam profesorka na Fakultetu primenjenih umetnosti, prethodnih godinu i po dana su za nas bili jako burni, dramatični, stresni, svakako atipični. Ono što sam ugledala kroz razne situacije jeste da u ovim okolnostima samo zajedništvo može da nas održi. Tako su mi sada u fokusu povezivanje, umrežavanje, uključivanje i građenje zajednica, a to se iz posla prelilo i u lični prostor.

Pokušavam da iz novog, drugačijeg mesta dajem ono što imam i umem, sa ciljem da pomognem da prisutnije, svesnije i mekše prolazimo kroz sve izazove, lične i kolektivne. Novo mi je da se sada trudim i da uzimam za sebe od te zajednice, da tražim oslonac i podršku. Da delim da bi mi bilo lakše. Krčim nove prostore u kojima se trudim da napravim otklon od autodestruktivnosti kroz povezivanje sa ljudima.

Kada pogledaš svoj posao danas, šta ti je u njemu najživlje: fakultet, rad sa studentima, tipografija, autorski projekti, „Samo nežno prema sebi“ ili nešto sasvim drugo?

Baš ovih dana razmišljam kako se sada sve što si pobrojao u poslednje vreme za mene sabira u jedno. Ja sam na istoj profesionalnoj liniji već 30 godina. U tim početnim lutanjima brzo sam osetila gde je moje mesto za kopanje. Iako su početni potezi delovali sumanuto, uporno sam krckala, lomila i bušila površinu te moje odabrane planine. Na putu razbijanja tvrde kore pijukom, na putu ka centru, bilo je svakakvih svetlucavih komadića i dragih kamenčića. Sad sam završila sa probijanjem i stigla sam u tu nekakvu svoju ličnu pećinu punu dragog kamenja. Moj mali rudnik i ja u njegovom srcu, okružena svetlucavostima gde god da pogledam. To je osećaj u jednoj slici.

Ako bih to opisala neumetnički, da ne kažem „normalnije“ :), to bi značilo da se moji različiti aspekti sada sustiču u jedan svet. Tu su ekspertiza iz sveta slova i tipografije, grafičkog dizajna, veštine komunikacije kroz slova i reči, dvadesetogodišnje iskustvo u edukaciji i taj, najnoviji sloj, koji sam osvojila kroz psihološku obuku u formi programa integralne telesne psihoterapije.

Sada me veće firme i korporacije zovu za projekte u kojima žele da se oseti moja autorska perspektiva koja obuhvata sve ovo što sam pobrojala. U poslednje vreme shvatam koliko je moja disciplina, istrajnost i jasna centralna nit razmišljanja kroz Instagram dobila prostor da se ispolji, i koliko sam bila hrabra i vešta da pokažem svoj misaoni i kreativni proces, izložim svoje sržne vrednosti i etičke standarde. Tek kada se zaista pokažeš, doći će ti saradnici koji te angažuju zbog onoga ko si.

Imaš li osećaj da si sada bliže sebi nego ranije?

O da. Apsolutno. Ono što zovu krizom srednjih godina zapravo je, po Jungu, ključna prekretnica u kojoj prelazimo iz prve u drugu polovinu života, ugrubo oko četrdesete godine. Ciljevi prve polovine života su u nekoj meri dosegnuti i njihova vrednost za nas opada. Duša traži nešto drugo, dublje, istinitije, bliže našoj suštini, dešava se preslaganje.

Ja sam ovaj period baš jako ozbiljno shvatila i uhvatila se ukoštac sa svojim starim demonima. Mi, kreativci u najširem smislu te reči, svakodnevno smo u kontaktu sa tim razigranim, veselim, laganim, dečijim delom sebe, ali često ne umemo da ga podržimo na adekvatan način.

Sada, posle osam godina posvećenog, upornog rudarskog rada kroz psihoterapiju i razne pomoćne metode, tu dečiju dušu, iskru života i kreacije koju sam oduvek znala, imam snage da branim na novi, odrasli, snažni, stabilni način, i ne dopuštam da je iko ugasi, pa ni ja sama.

Kada si pokrenula „Samo nežno prema sebi“, ta rečenica je delovala kao lična poruka, ali je brzo postala nešto što je mnogima trebalo. Da li danas bolje razumeš zašto je ljudima toliko bila potrebna?

Baš sam, u pripremi nove kolekcije sa novim porukama pod „Samo nežno prema sebi“ kapom, pokušavajući da ukratko opišem ideju i osećaj iza svake od novih rečenica, pomislila da sa odmakom probam to da uradim i sa prvom, originalnom, krovnom idejom.

Površno gledano, rečenica „Samo nežno prema sebi“ može da postane izgovor i romantizovanje mekoće kroz izbegavanje odgovornosti, konflikta, rizika ili napora. I to je jedno vreme bio prostor zloupotrebe ove rečenice, koja je postala maltene narodna poslovica. Mene je to poguralo da strpljivo i dosledno držim prostor za nežnost onako kako sam osetila da treba da je donesem ljudima kroz ovaj projekat, pa su tako nastale kartice „Biti nežan prema sebi“, koje u pedesetak rečenica opisuju šta to može da bude i šta zapravo nežnost prema sebi znači.

Ispostavlja se da je prava nežnost moguća tek kada čovek ima dovoljno unutrašnje snage da je istinski živi kao svesnu, disciplinovanu, duboko intimnu praksu koja ne negira težinu i koja omogućava vitalno, stabilno trajanje. Na našim prostorima samonasilje se često pogrešno doživljava kao dokaz karaktera i ima formu iscrpljivanja, trpljenja, grubosti, kršenja granica i osećaja da vrednost mora da se zaradi kroz patnju.

Ideja i ponašanje u skladu sa porukom „Samo nežno prema sebi“ u takvim okolnostima predstavljaju odbijanje da unutrašnji život bude kolonizovan brutalnošću spoljnog sveta. Za ljude koji su došli iz meni srodnog backgrounda, koji ih je formirao u ljude koji su hronično grubi prema sebi, često toliko da to ni ne primećuju jer je grubost prema sebi postala vazduh koji dišu, ova rečenica je došla kao dozvola da osete i sebi priznaju da im treba nežnost, i da to urade tiho, privatno, u svom tempu i u trenucima kad smeju barem malkice da se puste u mekoću.

Kroz ovih, čini mi se, šest godina otkad ovaj projekat postoji, čini mi se da je mnogi ljudi osećaju i pre nego što stignu da je analiziraju. Ona je intuitivno, emotivno i telesno razumljiva i često se doživljava kao dozvola za smekšavanje i otvaranje za osećanja. Tu počinje put nežnosti.

Zašto nam je toliko teško da priznamo da nismo dobro?

To je najprirodnija stvar, ali ipak mora da se nauči. Kao i sa mnogim drugim veštinama, što kasnije krenete, teže je, ali je apsolutno izvodljivo kad ste u tome odlučni i posvećeni.

Iako je osnova nežnosti osećanje sebe i svojih potreba, mnogo učenja o nežnosti mora da dođe spolja, kroz upornu pažnju, strpljenje i brižnost u odnosima sa drugim ljudima. Kakav je to složen i tanan proces… Neverovatno kompleksno i zbog toga neopisivo dragoceno sa svakim novim slojem tkanja.

Šta za tebe danas znači „samo nežno prema sebi“ i da li ta nežnost prema sebi dolazi prirodno, ili je to veština koja se uči?

Kao i sa nežnošću, deluje mi da je za naše generacije deo problema u tome što nismo imali priliku da gledamo svoje starije kako se suočavaju sa neprijatnim osećanjima. Kao da nismo naučili posmatranjem kako izgleda stabilno biti sa nelagodom, strahom, bolom. Gledali smo trpljenje i raspad u izazovnim situacijama, pa kao da bežimo od toga, a ne od samog bola koji je ispod.

Nismo naučili kako priznati da nešto trenutno ne funkcioniše, a da mu ne lepimo etiketu da je pokvareno i nepopravljivo. Kako da negujemo ranu bez očekivanja da će sve brzo proći i da ćemo začas biti kao novi. Kako da ne skrećemo sebi pažnju otupljivanjem i kako da se suočimo sa bolom, strahom, tugom, neprijatnom istinom uz pomoć bliskih ljudi koji zaista umeju da slušaju, ne nudeći nužno savet i rešenje.

Kako da ne ponavljamo sebi i drugima da će sve biti okej, nego da radimo na tome da budemo dovoljno dobro i kada stvari nisu okej. Kako dati vreme procesu, ali i ne odugovlačiti u njemu. Nismo se naučili balansu. To je naš zadatak, i za sebe i za buduće generacije.

Živimo u vremenu u kome su ljudi stalno uznemireni, umorni, ljuti ili preplavljeni. Kako ti prepoznaješ trenutak kada treba stati?

Krenuću sa jedne sasvim druge strane, ali budite strpljivi sa mnom :). Jedan od načina da sklopim komadiće sebe u celinu za mene je u poslednje vreme bilo i korišćenje AI alata u svrhe cross-referencinga. Tako sam strpljivo, promišljeno, selektivno ChatGPT „hranila“ nizom informacija i simbola, tražeći da mi ih širi u sve kompleksniju mrežu pojmova koje povezuje kroz različite psihološke mape u forme koje su mi korisne.

U tim istraživanjima, a na ovu temu, izdvojile su mi se figure Žar-ptice i Ilije Gromovnika kao slike obeležavanja mojih stanja. Žar-ptica je simbol stanja u kojima se javljaju prve naznake nelagode, ugroze mojih ličnih granica ili umora i nervoze koja odatle dolazi. Zadatak mi je da prepoznam svetlucanje i tih perjani zvuk mrdanja njenih usplahirenih krila i pokušam da odgovorim tako da sebe zaštitim od eskalacije koja bi u nekom daljem koraku dovela do grubosti koja bi nalikovala udaru munje Ilije Gromovnika.

Tek kada ugledaš koliko u svakodnevnim životnim situacijama, u međuljudskim odnosima i komunikaciji, umeš da budeš povređujuć, ali i autodestruktivan, probaćeš da naučiš da odreaguješ na prvu naznaku uznemirenosti da stvari ne bi eskalirale, jer se sistem i odnosi odatle mnogo teže vraćaju u optimalno stanje.

Ključno je upoznati sebe da bismo upravljali svojom vatrom. Tek tada nas ona neće obuzimati. U tom prostoru burnoutviše ne može da postoji.

Radiš sa mladim ljudima na fakultetu. Kakvi su tvoji studenti danas, kada ih posmatraš izbliza, mimo svih stereotipa o generacijama?

Pošto sam na umetničkom fakultetu, ne znam da li je uzorak mladih sa kojima se ja srećem reprezentativan za celu njihovu generaciju. Iz šume utisaka koja mi dolazi kad razmišljam na ovu temu, izdvojila bih dve stvari koje mi se čine univerzalno velike i važne.

Prvi je utisak da su oni prva generacija koja zaista živi osećaj i ideju da emotivne rane i boli duše traže isti tretman, pažnju, strpljenje, vreme i negu kao i fizičke povrede.

Drugo je osećanje ove zemlje kao svoje i odlučnost da iz te zemlje ne odu bez borbe. U tom prostoru njihova specifičnost je svest o važnosti zajednice, a onda i fokus, mir i istrajnost sa kojom rade na uključivanju najrazličitijih ljudi pod njihovo pitomo i borbeno okrilje.

Tvoji studenti, kroz dizajn, tipografiju, vizuelni jezik i digitalne forme, već oblikuju jezik promena koje gledamo oko sebe. Kako ti gledaš na to?

Rekla bih da se oni koji danas ulaze u svet vizuelnih komunikacija nalaze između starog i novog.

S jedne strane, u prostoru vizuelnih komunikacija dočekali su ih giganti. Taj svet je odavno formiran, temelji su postavljeni i prostor je već gusto popunjen. Uključivanje u grafički kontinuitet je imperativ za svakog ozbiljnog, školovanog dizajnera, ali to nasleđe može da se doživi i kao nešto što ne inspiriše, već blokira.

S druge strane, dizajn je danas svuda, prisutan više nego ikad kroz istoriju, ali je uglavnom dosta nestalan, lagan i nestabilan. Kada sve deluje lako i dostupno, često se zbog manjka znanja, iskustva, promišljanja i vremena zrenja ideje prave banalne omaške i plitka rešenja.

U tom prostoru „između slona i leptira“ dosta je teško snaći se.

Zbog prezasićenosti informacijama, deluje da vreme sada protiče brže nego ranije, a istina je da su potrebe ljudske duše, pa i tela, danas suštinski dosta slične onima o kojima pišu autori iz antičke Grčke i Rima. To će biti njihov prostor za učenje, traženje i nalaženje balansa, i ja verujem u njih.

Kada vidiš plakate, poruke, simbole, transparente, objave i vizuelni jezik koji nastaju u ovom trenutku, šta kao profesorka i dizajnerka prvo primetiš?

Ćirilicu. Od početka protesta iznenađena sam kako je ljubavno i sveže koriste u ogromnom procentu vizuala sa kojima izlaze u javnost. U poslednjih godinu i po oni su „oprali“ sva državna znamenja i nacionalno pismo od energije teške nacionalističke istorije koju smo mi nasledili i nosili takvu do ovog trenutka. Kakva je to sreća i olakšanje za nas starije.

Da li se kroz dizajn može prepoznati energija jedne generacije?

Apsolutno. Dizajn kao prostor razmene i razgovora uvek nastaje u komunikaciji ličnog i kolektivnog i sažima otisak kompletnog društva, lokalnih i globalnih okolnosti kroz aktuelne alate i medije.

Šta mladi danas bolje razumeju od nas?

Da je zajednica jako važna. Ključna. Da je zajednica sve.

A šta im mi i dalje dugujemo: kao profesori, roditelji, stariji, društvo?

Razumevanje, podršku, stabilnost. Držanje prostora za kreaciju. I ide nam dosta dobro. Ponosna sam na nas, ne samo na njih. Kao što reče neko na ulicama Beograda ovih dana: i mi ćemo nekome biti slavni preci.

Koliko je važno da fakultet bude ne samo mesto znanja, nego i mesto sigurnosti, pripadanja i ohrabrenja?

Uloga univerziteta je značajno izmenjena sa pojavom interneta, a onda dodatno pojavom veštačke inteligencije. Deluje da se pozicija nas profesora iz dominantno predavačke sve više pomera ka nečemu mnogo zahtevnijem, a to je kompleksno mentorstvo.

To, pored dosadašnjeg profesionalno-ekspertskog vođstva, u rad uvodi novu dimenziju mentorstva koja podrazumeva stvarnu ljudsku podršku starijeg, iskusnijeg kolege.

Kako se žena sačuva od stalne potrebe da objašnjava sebe?

Za mene je ovo baš kompleksno pitanje jer seže u transgeneracijske modele vaspitanja u kojima su žene učene odmalena da uvek budu fine, dostupne i pristupačne. Negiranje i potiskivanje velikog dela spektra nelagodnih, ali sasvim normalnih ljudskih osećanja, nužno vodi do nezadovoljstva, ljutnje, pa i besa.

Tek kada se žena upozna sa tim aspektom sebe, otpusti ono što je odatle nepotreban teret i nauči kako da vlada svojom životnom energijom, ona staje u mesto integriteta. Tada postavljanje granica prestaje da bude nesavladivi izazov čije sprovođenje izaziva osećaj stida i krivice i postaje neophodna zdrava praksa u svim odnosima.

Koliko su važna ženska prijateljstva, podrške i mali prostori in kojima ne moraš da se braniš?

Svima nama su potrebni različiti prostori podrške i oslonca, formirani po različitim presecanjima nas kao skupova. Ženski prostori su jedan takav podskup, koji dragocenim čini prepoznavanje po srodnosti izazova koje delimo.

Strah od samostalnih noćnih šetnji, nelagodna lična pitanja na intervjuu za posao, autocenzura u oblačenju i ponašanju nametnuta prevaziđenim društvenim normama, problematika mama preduzetnica, samo su neke od tema sa kojima se srećemo žene oko mene i ja. U osetljivijim društvenim kategorijama problemi žena se multiplikuju i dobijaju značajno brutalnije forme.

Šta bi rekla mladoj ženi koja ima talenat, znanje i energiju, ali oseća da je sredina stalno vraća na mesto koje joj je preusko?

Šta ako je tvoja uloga i misija da proširiš prostor u kom si se našla?

Ako bi ovaj razgovor trebalo da ostavi jednu poruku ljudima koji su umorni, uplašeni ili im je svega previše, šta bi volela da ponesu iz njega?

Ako si umoran, odmori se, ne odustaj.
Ako si uplašen, podeli to sa svojim ljudima i pusti da te podrži tvoja mreža ljubavi.
Ako ti je previše, probaj da odbaciš nepotreban teret da bi mogao da nastaviš laganiji.

Od raznih stvari možeš odustati, od sebe nikad ne odustaj.