Kliker IT centar:
Škola robotike i programiranja za radoznale mališane

Kada je Kliker IT centar počeo sa radom i kako?

Miomir Popeskov: Počeli smo u maju 2015. godine. Tada smo konkurisali sa svojom biznis idejom na Social Impact Award takmičenju. Ideja je bila da pravimo komercijalne kurseve, a da deo prihoda ide za besplatne kurseve za decu slabijeg materijalnog stanja. Prve promo radionice održali smo u Startitu, a u novembru 2015. organizovali i prve komercijalne kurseve. Kursevi su počeli sa Scratchom i App Inventorom, a predavač sam bio ja.

Ivan Stanimirović: Danas imamo 18 kurseva – 17 su aktivnih i jedan novi, grafički dizajn, koji će biti dostupan od septembra meseca. U Beogradu imamo 6 centara koji su pod našim okriljem, a ukupno imamo 41 centar u regiji, odnosno u Srbiji, Crnoj Gori, BiH, Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji. Trenutno imamo još 13 potpisanih ugovora za otvaranje dodatnih franšiza, tako da se dodatno širimo i nadamo se da će se i broj izdatih diploma, koji danas iznosi oko 4.000 na godišnjem nivou, povećati.

Kako ste koncipirali kurseve za najmlađe polaznike?

Miomir Popeskov: Program Klikera za najmlađu decu, uzrasta od 5 godina, koncipirala je Nataša Anđelković, jedna od prvih vaspitačica koja se angažovala na uvođenju digitalnih tehnlogija u predškolskom obrazovanju. To je uzrast kada deca mogu da razumeju apstraktne stvari koje pokušavamo da ih naučimo. Nema rada na računaru, izuzev malog broja časova kada se radi na tabletu. Program uključuje rad sa malim robotom-pčelicom, koji ima dugmiće putem kojih se izdaju komande kako će se pčelica kretati, a cilj je da deca rešavaju logičke probleme kroz programiranje te pčelice. Ti problemi su, recimo, da pčelica dođe od jednog do drugog broja, pa imaju dve pčelice, pa da nađu najkraću putanju, obiđu neku prepreku… Dakle, učimo decu kako da ramišljaju o redosledu naredbi koje su potrebne da bi se određeni zadatak rešio.

Same grupe imaju do 8 polaznika, a prosečno imamo 5-6 dece po grupi. Časovi za predškolce traju 60 minuta, što je optimum za njih, a za stariju decu 90 minuta. Kursevi traju 15 nedelja, sa jednim terminom nedeljno.

Kako izgleda tipičan razvojni put deteta u Kliker IT centru?

Ivan Stanimirović: Deca kreću sa programiranjem pčelice, odnosno sa početnim programiranjem, zatim prelaze na Scratch. Dakle, na prvom stepeniku deca koriste didaktička sredstva, uče kako da više koraka postave tako da reše jedan problem – na primer, da dođu pčelicom do nekog blaga koje je sakriveno iza tri prepreke.

To znanje nadograđuju preko Scratcha. Sedaju za računar i kreću da programiraju mnogo realnije negoli što su to do tada radili. Naime, oni su programirali i pre toga, ali toga nisu bili svesni. Tek tada kada uzmu računar i softver i počnu da pakuju neke kodove počinju da dobijaju taj osećaj da zaista programiraju slagajući blokove koda u Scratch Startu. Obično na početku prave neku smislenu animaciju koja ima svoj tok. Recimo, pojaviće se neki lik na ekranu, za toliko sekundi će nešto izgovoriti, a zatim će se desiti nešto drugo, ako ga pipnemo mišem uradiće to i to… Dakle, to su jednostavni programerski koncepti kao što su uslovi.

Takođe, uče šta je tok programa, odnosno da ukoliko želimo da se dogodi nešto na kraju, mora se, po redu, pre toga dogoditi neki niz koraka. Sve u svemu, glavna stvar koji tu pokušavamo da ih naučimo jeste kako se dešava interakcija čoveka i mašine, odnosno mašine i čoveka i kako se ulazi u svet programiranja.

Nakon toga idemo na Scratch 1 koji je logičan nastavak. Ovde se uče malo ozbiljnije stvari, uvodimo promenljive, itd, a vrhunac je učenje modularnosti, gde deca shvataju da je jedan program sastavljen iz više delova i da različiti ljudi mogu raditi na jednom programu, koji se na kraju sklopi iz svega što je svako od njih radio.

Takođe, učimo procedure i pokazujemo kako jedna procedura može da se koristi više puta. Na ovom nivou polaznici, to su već deca koja su treći razred, su već materijom ovladali u dovoljnoj meri da mogu da prave i neke mini-igrice u kojima upravljaju likom preko tastature ili miša.

Nakon toga se prelazi na Scratch 2 u kome se mogu praviti već ozbiljni projekti, ukoliko je to ono što ih zanima. S druge strane, ukoliko ih Scratch ne zanima toliko, već su više okrenuti ka umetnosti i kreativnosti, deca imaju mogućnost da odaberu 3D štampu za sledeći kurs.

Tu deca počinju sa kreiranjem objekata uz pomoć 3D olovke – na primer, naočare, Ajfelov toranj i slično. Tada im ubacujemo i softver za 3D modelovanje u kome prave kućice, neke svoje svetove, rakete… i na kraju nauče kako da to što su izmodelovali mogu da odštamapju na 3D štampaču.

Tu se dešava da neka deca žele da, u budućnosti, prave 3D igrice, a ima i onih koji skontaju da im se sviđalo ono programiranje kada su ubacivali neke brojeve, oni se sabrali i pojavili na ekranu. Tu decu granamo na dve strane. Jedni idu ka tome da ih učimo Python, C#i Unity kako bi mogli da prave 3D igrice, a drugi, uz Python uče App Invetor, Java Script i veb-programiranje.

U svojim programima koristite i Lego kockice.

Ivan Stanimirović: To je treća grana. Deca koja završe Scratch i vide robota koji se kretao po učionici često hoće da se igraju sa tim robotom. Na kursu robotike koristimo M bota, gde deca uče kako da uz pomoć Scratcha isprogramiraju da se nešto dešava sa robotom – da se upali lampica, da se njime upravlja preko daljinskog upravljača…

E, nakon toga imamo Robotiku 2, gde se programiranje obavlja u programu C i tada, uz pomoć Lego kockica, sklapaju figure i programiraju ih za neke kompleksnije radnje.

Miomir Popeskov: Radimo sada i na jednom kursu koji će se ticati samo Lego kockica, koji je namenjen mlađoj deci i bavi se jednostavnijom robotikom.

Ko su predavači u Kliker IT centru?

Ivan Stanimirović: Predavači u Klikeru su uglavnom studenti završnih godina fakulteta ili junior programeri. Predavači za mlađu decu, do četvrtog razreda, ne moraju nužno biti programeri, već je važan pedagoški pristup, jer su sami programi takvi. Za stariju decu, s druge strane, neophodni su predavači koji imaju solidno programersko znanje i znaju kako da to znanje prenesu deci. To su uglavnom studenti završnih godina, jer se radi o mladim ljudima koji mogu da pričaju sa decom o raznim temama, youtuberima, meme-ovima, igricama… a imaju dovoljno autoriteta da im prenesu svoje znanje i budu uzori deci.

Ono što je specifično jeste to da, kada dete prihvati jednog predavača, on ima zadatak da skonta šta to dete želi i u kom pravcu je najbolje da se razvija dalje. U slučaju da to dete pređe na kurs kod drugog predavača, prvi predavač pravi izveštaj o detetu kako bi se tom dečaku ili devojčici pružilo ono što je najbolje za njega ili nju. Taj ceo put kojim će dete ići je takav da ga predavač vodi sve vreme i usmerava ga u skladu sa detetovim interesovanjima i afinitetima.

Ono što je, takođe, važno napomenuti jeste da naši predavači sastavljaju izveštaje o napretku svakog polaznika tri puta za vreme kursa, a iste prosleđuju roditeljima. Neretko ti izveštaji sadrže i sugestiju predavača na šta treba obratiti pažnju i na koji način pomoći ili usmeriti dete po pitanju daljeg formalnog i neformalnog obrazovanja.

Koji su ulazni uslovi za upis na vaše kurseve?

Miomir Popeskov: Deca se mogu priključiti u bilo kom uzrastu od 5 do 16 godina. U Klikeru IT centru za svakoga imamo neki program koji će im odgovarati. Za pronalaženje onoga što će biti po meri konkretnog deteta organizujemo probne radionice od 90 minuta na kojima polaznici mogu da urade neki konkretan projekat i vide kako izgleda C#, Python, veb… Neretko deca dolaze i na više tih probnih radionica.

U zavisnosti od procene predavača nakon toga detetu predlažemo nešto naprednije ili jednostavnije što će više odgovarati polazniku kao početna tačka u datom trenutku.

Pored spomenutih aktivnosti, zanimljivo je da održavate i hackathon za decu.

Ivan Stanimirović: Po drugi put smo organizovali hackathon, prvi je bio 2018. godine, ali je ovaj sada duplo veći. Osmišljen je da polaznici naših centara iz regiona prijave ekipe za takmičenje u dve kategorije: Scratch i App Inventor. To su deca od 9 do 13 godina i njihove ekipe čine tri takmičara i imaju svog mentora koji je tu da im pomogne oko organizacije i pravljenja projekta na zadatu temu.

Njihov zadatak je da osmisle najbolje rešenje koje može da zadovolji zadatu temu. Oni koji su na Scratchu mogu da prave neku animaciju, aplikaciju ili igricu, dok oni koji su na App Inventoru mogu da kreiraju neku aplikaciju koja će rešiti neki problem koji je u vezi sa zadatom temom.

Takmičenje traje 6 sati sa jednom pauzom od sat vremena u sredini, a nakon što sve završe deca imaju celo veče da se pripreme za prezentacije svojih projekata pred žirijem koje se dešavaju narednog dana. Žiri ih potom boduje i bira ko će zauzeti prva tri mesta u obe kategorije.

Hackathon za decu, kako planiramo, trebalo bi da bude održavan makar jednom godišnje i verujemo da on predstavlja novi nivo u onome što možemo da ponudimo deci. To je događaj koji će mnogima od njih biti mesto za iskazivanje kreativnosti i veština.

Miomir Popeskov: Takođe, planiramo da hackathon u budućnosti bude otvorenog karatkera, odnosno da ne bude samo za decu iz naših škola budući da se Scratch nalazi u redovnom programu osnovnih škola. Na taj način možemo pružiti priliku široj publici da se takmiči.

Možete li izdvojiti neku zanimljivu Kliker alumni priču?

Miomir Popeskov: Imamo puno uspešnih priča. Recimo, jedan dečko, Srđan Grbić, učestvovao je na prvom hackathonu, a sada radi kao programer u PricewaterhouseCoopersu u Beču. Taj momak ima 21 godinu i ovo mu je već četvrti posao na kome uspešno radi.

Ivan Stanimirović: Inače, njegovi roditelji su medicinari i on je čitavog života mislio da će postati lekar. Ali, njegovi roditelji su videli reklamu za Kliker i pitali ga da li bi probao. On je došao, probao, došao do hackathona i nakon toga rekao da ne želi da bude lekar već programer. Onda je završio osnovnu i srednju školu, upisao dva fakulteta paralelno i evo sada je tu gde jeste.

Miomir Popeskov: Moramo spomenuti i sada već kolegu, Radomira Perišića, takođe, učesnika prvog hackathona kada je bio osnovac, a sada je predavač u Klikeru na kursevima Python, C#, Unity i radi u tehnološkoj kompaniji Grid Dynamics. Njegovi sadašnji đaci, Teona i Nikola, nedavno su se pohvalili da su uspešno položili prijemni za Računarsku gimnaziju. Njihov uspeh je rezultat njihovog rada i podrške roditelja i našeg tima. Mnogo je takvih priča.

Najdraži su nam upravo periodi godine kada su prijemni za srednje škole i fakultete, kada nam stižu mnogobrojne poruke roditeja koji nam sa ponosom i zahvalnošću javljaju da su njihova deca, a naši dugogodišnji polaznici, upisali željene škole i to mahom IT usmerenja.

Šta je portal Future Kids?

Ivan Stanimirović: Future Kids je portal koji je, zapravo, zajednica gde deca sa interesovanjem za IT mogu da se edukuju, razmenjuju ideje i učestvuju u projektima, čuju priče naših polaznika i predavača. Poenta je da oni tu mogu da nađu informacije, da u budućnosti mogu da ispričaju svoju priču, da učestvuju u radu svega toga u nekoj budućoj laboratoriji koja će biti otvorena za tu decu koja imaju ideje jer, uveren sam, već deca od četvrtog razreda su dovoljno zrela da inoviraju. Možda su to male inovacije, ali su takve da mogu da doprinesu.

S druge strane, portal je namenjen i roditeljima, sa sadržajima o bezbednosti na internetu i drugim relevantnim temama i edukacijama koje su im interesantne i korisne. Na primer, kako da, ako kod dece primete neku pojavu koja im je čudna, shvate da se ne radi o nečemu što je loše, već znak da je potrebno dete usmeriti ka inženjerstvu, likovnoj umetnosti ili nečemu trećem.

Miomir Popeskov: Future Kids je, u svakom slučaju, nešto što ima zadatak da bude od koristi i pomoći roditeljima i deci na njihovom putu ka uspešnoj budućnosti u kojoj će mališani moći da se uspešno bave nečim što zaista vole.