Lazar Bodroža:
Kreativan čovek mora da nađe način i prostor da se stalno igra

Kakva je bila 2023. godina za vas?

Meni je bila jako čudna godina. S profesionalne strane, ne bih imao na šta da se požalim, ali sve nedaće koje su se dešavale, od maja meseca pa nadalje, imale su veoma otrežnjujući efekat na moju svakodnevnicu. Sve to zajedno je bio neki koktel koji je ostavio stvarno jedan čudan ukus u ustima.

Ali, ne mogu da delim vreme po godina. Meni je relativno teško da idem od nove godine do nove godine. Nikad mi godina nije neka, da kažem, zaokružena stvar za sebe. Mislim da više funkcionišem po školskim godinama. Od leta do leta, što kaže pesma 🙂

Šta se promenilo što se posla tiče? Počeli ste, tokom poslednjih par godina, da u značajno većoj meri radite kao režiser.

Mislim da se samo intenzivirala količina posla i broj frontova na kojima se borim i radim. Čini mi se da sam shvatio kako mi je, iznad svega, ipak bitno da mi nije dosadno. S druge strane, volim i komfor neke lagane svakodnevice. Ipak, nakon što sam shvatio da je beg od dosade primarnija i bitnija stvar za moje mentalno zdravlje, pomirio sam se sa sudbinom i sa tom velikom količinom rada koja, ponekad, zna da baš i ne prija.

Video nije nešto što je novost u vašem poslu. Ipak, film “Ederlezi Rising”, delo koje je zaista neočekivano za naše prostore, i to je svakako bio vaš najveći zalogaj do sada. Da li je to bila prekretnica koja je značila da će video režija postati karijera, a ne samo hobi?

Uspeh filma, uslovno rečeno, doveo do toga da krenem da se aktivnije bavim režijom, i da ulazak u te vode ne bude na neko preterano guranje s moje strane, nego da se sve to desi na prirodan način. Mislim da film jeste bio okidač, mada nije bio garant ni za šta jer, prosto kad snimiš film, on treba da ima neki kvalitet kako bi, kasnije, mogao da nastaviš da se baviš time.

Film je dokaz da, eto, umeš nešto da zapakuješ i da uradiš neki projekat u celini. Kao takav, kakav god da je film, on je svakako plus. U ovom slučaju to što film ima neke kvalitete iza kojih stojim je svakako pomoglo.

Odakle ideja da, osim toga da se baviš estetikom, i time da film i određeni elementi u njemu izgledaju sjajno uz tvoju i pomoć ljudi koji su radili specijalne efekte, da se posvetiš i tome da upravljaš celim projektom i tokom priče?

Meni je film oduvek bio interesantan i blizak. Nikad nisam razmišljao o tome da se školujem u tom pravcu, jer u toj fazi mog formativnog odrastanja, video tehnologija je bila relativno ekskluzivna i nije bilo nešto što svi baš imali u svom džepu kao danas. Ta zavisnost od velikog broja ljudi i tehnologije me nije inicijalno odvela u tom pravcu, ali je to uvek bilo prisutno i bavio sam se kratkim formama.

Mislim da je to kombinacija, s jedne strane želje da se ispriča priča, a s druge strane eskapizma. Film je, za mene, pre svega jedna eskapistička forme gde ti odlaziš u neke nepoznate svetove, prostorne ili emotivne, i jedna vrsta bega od svakodnevice. Tu je i kontrola vremena, odnosno odnos vizualnog i protoka vremena koji, u stvari daje taj pun efekat, i to je nešto što mi je najprivlačnije.

Verujem da se vežina filmadžija bavi time kako da nametneš taj svoj osjećaj za vreme i subjektivnost prema vremenu i da, prosto, publika zaboravi na objektivno vreme i uživa u onome što si uradio. To je nešto o čemu razmišljam.

Ederlezi, odnosno A.I. Rising, je krenuo kao jedna eskapistička forma. To mi je zvučalo kao nešto najluđe što može da se uradi u tom momentu a, velika stimulacija je bilo i to što sam imao priliku da, u Srbiji, prvim SF film s porno glumicom – to već zvuči kao više nego dovoljno.

Jedan od glavnih razloga zašto takve stvari nisu rađene ovde, je taj što ti treba da stvoriš svet i da, kroz scenografiju, specijalne efeke i sve ostalo, učiniš da oni budu u svemiru, što, nije baš tako jednostavno, nije jeftino i nije lako izvesti da sve izgleda realistično. Kako je vama to pošlo za rukom jer, opet, pričamo o nečemu što je bilo pre 6-7 godina, a ne sada, gde su mnoge stvari mnogo dostupnije i lakše.

S jedne strane, meni je stvarno jako zabavan taj moment pravljenja nekog univerzuma koji može biti jako blizak našoj realnosti, kao neki stilizovan realizam, pa do nečega što je potpuno da kažem, poput Ederlezija, neki meta SF. Meni je to najzanimljiviji deo procesa i nešto što mi relativno lako ide, što ne shvatam kao veliko opterećenje.

A šta mi je konkretno kod A.I. Risinga bilo zanimljivo – bili smo mnogo ograničeni po horizontali. Znači, u kontekstu budžeta, prostora u kome se snima, veličine scenografije… Ali, onda smo u tom jednom malom okviru mogli, manje više, da radimo sve šta nam padne na pamet.

Tada sam shvatio da je taj momenat, da se u stvari ograničiš u startu kako bi stvorio, da kažem, prostor za kreativnost koja treba da kulja odatle, da je to dosta bitno. Jer, kad se mnogo raspršiš, onda se više baviš nekim tehničkim stvarima, pokušavaš da pokrpiš sve.

U tom okviru jako limitirane forme stvarno imali veliku kreativnu slobodu i to je bila pametna kreativna producentska odluka i onda se posle sve logično nadovezivalo jedno na drugo.
Mislim da je kod svih filmskih projekata jako bitno to kako se inicijalno postavi taj produkcioni koncept, to može da ti potpuno, bez obzira na trud koji si ti uložio, da potpuno drugačiji rezultat. Ako se u startu sve dobro promisli, onda se sav trudi i isplati.

Zahvaljujemo se ekipi filma A.I. Rising / Ederlezi Rising na ustupljenom materijalu sa snimanja. Autor fotografija je Aleksandar Letić.

Kada je sve snimljeno i potrebno je od toga spakovati konačan proizvod, glavni deo menadžerskog posla bio je na vama. Koliko je to bilo teže uraditi u odnosu na to kako ste mislili da će biti?

Zbog iskustva rada u Metaklinici, nije mi to toliko teško palo, jer kad imaš nekakav cilj spred sebe, onda guraš da se to ostvari. To jeste, doduše, jedan maraton, jer postprodukcija filma je trajala oko dve godine.

Prva stvar koju treba prebroditi jeste ta inicijalna depresija koja se dešava kada pogledaš prvu ruku montaže :). Ako to preguraš, onda si dobar.

Ono što se desilo nakon izlaska filma je festivalski život i, ugovori za streaming platforme. Vi ste bili jedini deo ekipe koji nikada nije imao neko iskustvo sa filmom tog tipa. Kako je vama sve to izgledalo?

Meni je „A.I. Rising“ u žanru art filmova sedamdesetih, tih art filmova jake vizuelnosti koji su tada pravljeni. Tako da su mnoge odluke išle u tom pravcu, s jedne strane kao iskrena želja za nekim umetničkim izrazom, a s druge strane, kao način da prevaziđemo produkcijska ograničenja.

Tako da smo sve vreme imali dosta jasno u glavi koju nišu gađamo, kome se obraćamo, da je to jedna uzana ciljna grupa, ali grupa koja potpuno globalno funkcioniše.

Jedino što nismo znali bilo je gde će i kako film profunkcionisati, koje tržište će ga pre ili kasnije prihvatiti, ali na kraju je to bilo poprilično onako kako smo i očekivali, da je distribucija nekako najbrže išla na Dalekom istoku.

Amerika je bila svakako prvi distributer, to je bio i zahtev Lionsgate-a da oni moraju prvi da objave film, pa svi posle njih, zato se i čekalo do 2019. da film izađe na drugim tržištima. Amazon ga je uzeo u Francuskoj, u Italiji, imaju neke klasične neki distributere u Nemačkoj i Britaniji itd.

Tako da, na kraju dana, to je ispala srećna priča iako u startu nismo bili potpuno sigurni.

Šta je vama to donelo karijerno?

Pa, mislim da je to nešto što je mi je značilo u kontekstu režije i značilo mi je mnogo na ličnom nivou jer sam shvatio da bi trebalo da više uključujem intuiciju, da je taj intuitivni pristup, koji je bio dominantan u radu na ovom filmu, na kraju imao nekog smisla.

Slobodno mogu reći i da mi je iskustvo rada na tom filmu bilo relaksirajuće za buduće projekte, da ne ulazim u neki overthinking i da nekako držim stvar svežom u svojoj glavi da bi se ta svežina osetila u finalnom proizvodu.

Došao je kovid, štrajkovi, haos – ti si nastavio da se baviš time, ali kroz komercijalne formate.

Radio sam dosta reklama, poslednjih tri-četiri godine. I dalje mi spremamo dva filmska projekta ali to sve postaje sve teže u sadašnjoj realnosti. Tu postoje dva faktora.

Jedan, objektivni je to što je pravljenje filma sve skuplje i logistički komplikovanije, a drugi je taj što smo sve stariji. Ipak, mislim da još uvek pravljanje filma nije toliko komplikovano i da još uvek nisam toliko star, tako da možemo očekivati još neki, da kažem, minjon žanrovskog filma u, nadam se, bliskoj budućnosti.

Koliko je drugačije raditi reklamu i koliko je vaša uloga tu drugačija u odnosu na film?

Prijatna stvar je u tome što su emocije negde stavljene po strani i što prosto nema te pritiska nego je to, da kažem, jedna vrlo egzaktna stvar i po sredi je egzekucija nečega što je već smišljeno u agenciji.

Ima tu različitih izazova jer je u pitanju komunikaciona stvar, ali ono što mislim da je tu prednost jeste što ti, na relativno instant način, kroz par nedelja, dođeš u situaciju da snimaš reklamu sa velikom ekipom negde u nekoj zabiti, u nekoj prirodi, da prosto imaš ta iskustva produkciona koja teško možeš imati, za tako kratko vreme, u igravnoj formi. Tako da prosto imaš potpuno različita iskustva koja otvaraju vidike. Vidiš kako ekipe funkcionišu u raznim oblastima, upoznaješ nove filmske radnike koji dolaze i to je sve velika prednost reklama jer se sve brzo dešava i dovedeš sebe u neke situacije koje ti, kasnije, mogu značiti za autorski rad.

Obično ljudi koji rade jedno, ne rade drugo ili ne rade i muzičke spotove, kako vi, sa ove distance, vidite sebe u tom smislu?

Trudim se da ne preispitujem previše sebe jer mislim da je to relativno deprimirajuća stvar. Neminovno je da se samopreispituješ, ali gledam da to držim na minimumu.

Imao sam i iskustvo bavljenja pozorišnom scenografijom nekoliko puta u poslednjih godinu i po dana, što mi je isto bilo zanimljivo u smislu toga kako mizanscen pomaže glumcima, kako scenografija stvara kontekst u tom nekom dramskom delu itd. Tako da mislim da je sve na kraju stvar energije i kada se bavim sa više stvari u slično vreme, to mi pomaže da sa drugačijom energijom idem iz projekta u projekat.

S druge strane mislim da sam, kao većina ljudi naših godina, sam „oboleo“ od multitaskinga. Kada bi mi nekoj rekao da radim jednu stvar sledećih šest meseci, da ne moram ni o čemu drugom da brinem, mislim da bi mi strašno spala produktivnost i da bi onda morao da izmislim još jednu stvar da je paralelno radim.

Više ne znam kako je to raditi usmereno jednu stvar neki duži vremenski period. To mi je postalo potpuno strano.

Mislim da sve to ima veze sa prelivanjem energije između različitih poslova i da to daje neki kvalitet na kraju.

Malo utiče na slobodno vreme, moram priznati, na tom frontu se gubi dosta, ali ovako generalno je meni to super.

I dalje vaš osnovni posao, odnosno ono što se radi 365 dana u godini jeste Metaklinka. Vi ste dizajn studio koji je radio svašta nešto zanimljivo prethodnih godina, ali ono što je posebno, kod vas uvek interesantno je što, pored lokalnih stvari, mnogo više radite sa inostranstvom. Šta bi ste izdvojili od onoga što ste radili tokom prethodne godine?

Svakako rebranding fudbalskog kluba Crvena zvezda. To mi je bilo zabavno i u vizualnom kontekstu, a i u kontekstu tog šireg socijalnog značaja koji to ima, to mi je bilo super.

Takođe, praktično od nule smo radili branding za kompaniju Volumen iz Republike Srpske koja se bavi izradom nameštaja. Tu sam „metodski“ pristupio tom projektu i konzumirao sam nameštaj dok se radio dizajn.

Iako smo ranije radili na re-brandingu Turističke organizacije Srbije, tokom prošle godine je to postalo baš vidljivo. To je bio zaista super projekat sa zanimljivim tvistom. Naime, imali smo priliku da radimo sa Vedranom Erakovićem koji je profesor tipografije i razvili smo font koji se zove „Serbia Sans“ koji može slobodno se download-uje i da se koristi za sve potrebe, sem logotipa, u pravnom smislu, pošto smo ga već iskoristili za logotip same turističke organizacije. To što smo radili je korespondiralo sa globalnim trendom da se sad sve više prave custom tipografije jer je tipografija, sa novim medijima, postala komplikovanija stvar u kontekstu korišćenja.

Nadam se daćemo nastaviti da razvijamo taj font i čak smo pričali sa s nekim drugim kompanijama kojima je interesantno da to i dalje kao neki free use font nastavi da se razvija, kako bi ga onda i oni koristili.

Kako to izgleda kada treba da uobličite brending od nule? Jer, on se odnosi na proizvode koji će se razvijati u budućnosti, a potrebno je da sam ostane kao nešto trajno.

Ti projekti vezani za nameštaj su zanimljivi jer gradiš brend potpuno od nule. I onda prolaziš sve faze od pravljanja promotivnog materijala do fotografisanja i svega toga. Tako da ti u suštini ceo proces praviš i imaš potpunu kontrolu nad tim finalnim utiskom. I to je u stvari najveća motivacija.

Više bi da tu temu mogao pričati moj partner Nenad Trifunović, pošto je on pre primenjene, završio građevinsku školu, tako da je on u suštini arhitekta u duši i ima ume mnogo bolje od mene da savlada problematiku treće dimenzije.

Ali, to je nešto što je stvarno tu najzanimljivije jer razmišljaš o mnogo široj slici u kontekstu komunikacije, što je nama blisko.

Kako, pored preporuke, klijenti dolaze do vas?

Sve češće se dešava da ljudi za nas, na neki način, znaju i čak prate naš rad.

Jedna klijentkinja sa Islanda je došla do nas preko Pinteresta. Takođe, kafeterija Milk iz Londona je došla do nas tako što je, na Netflixu, videla dokumentarni film o K-Popu koji se zove “Nine Muses of Star Empire”, gde smo mi radili najavnu i odjavnu špicu, i onda su na odjavnoj špici pročitali Metaklinika, guglali i došli do nas sa idejom da uradimo i njima celu priču vezano za komunikaciju i identitet.

Koliko vremena provedete baveći se time prikažete ono što ste uradili?

To da upakuješ projekat, to uzima vreme, pogotovo što je uvek teško raditi tu autokontekstualizaciju, najteže je sam za sebe da napraviš identitet, sajt i šta god da ti treba.

To je više mentalni pritisak jer ti ne pada lako i prirodno već zahteva dodatni napor. Ipak, trudimo se da imamo neku periodiku oko toga. Mislim da je naš sajt ogledalo onoga što mi radimo i ogledalo naših ambicija, odnosno onoga što mi želimo da prizovemo. On jeste neka vrsta i arhive, ali je u stvari i neka vrsta projekcije kako mi sebe vidimo.

I šta želiš da prizoveš za 2024. godinu?

Mislim da je duži letnji odmor nešto što svim ljudima treba.

Mislim da je kreativni rad ima visoko adiktivno svojstvo. I mislim da mi svi negde jurimo taj osećaj, tu inicijalnu kreativnu iskru – “chasing the high” što bi rekli anglosaksonci. Predpostavljam da je taj osećaj vezan za same početke, detinjstvo, za to “igranje u pesku”, to bezbrižno poigravanje bojama, formama, oblicima, pričamna. Tako da želim sebi da se što više približim tom idealu i da se što uvek osećam kao dete koje se igra u pesku.