Marija Radojčić:
Preduzetništvo pruža neprocenjivu slobodu

Kako biste se opisali u kratkim crtama?

Ako bih morala sebe da sumiram u jednoj rečenici, onda bih rekla da sam energična osoba, koja ne poznaje i ne pristaje na odbijanje i koja, uglavnom, ostvari ono što je zacrtala u životu.

Zanimljivo je da ste svoje prve preduzetničke korake načinili veoma rano.

Možda će ovo mnogima zvučati šaljivo, ali to je bilo kad sam imala 11 godina. Naime, bio je raspust i mi deca smo imali običaj da kupujemo suncokret u obližnjem dućanu. Nakon par dana meni se učinilo da nas taj privatnik, zapravo, “dere” za ovu prženu grickalicu. Stoga sam otišla kod dede na njivu, ubrala suncokret, izlupala ga, izvukla semenke i ispržila ih u tiganju, te zapakovala u kese za zamrzivač i prionula se na prodaju.

Posle su se stvari nizale same od sebe. Za razliku od mojih roditelja, koji nikad nisu bili preduzetnički nastrojeni, meni su se neprestano po glavi vrzmale neke ideje i inicijative. Iskreno, jedva sam čekala da porastam i okušam se u preduzetništvu, iako sam izvesno vreme radila u javnom sektoru, ali sam se naposletku vratila svom prvobitnom pozivu – preduzetništvu.

Bili ste vlasnik Business Cafe franšize u Srbiji. Kako je došlo do te saradnje?

Igrom slučaja sam 2015. godine otišla na konferenciju koju je Robert Čoban organizovao na Kopaoniku, gde sam upoznala ženu koja je idejni tvorac Business Cafea. Počeli smo da pričamo i jedno je vodilo do drugog. Postala sam prvo vlasnica franšize za Vojvodinu, a potom i za celu Srbiju.

Zašto sam se u to upustila? Zato što sam odmah uvidela kako je to, u stvari, jedna sjajna podloga za preduzetničku podršku. I stvarno je tako i bilo. Organizujući Business Cafe i razgovarajući sa preduzetnicama, shvatila sam da mali proizvođači i kreativci nemaju dovoljno prostora na tržištu – prosto su bili nevidljivi.

Stoga sam zadala sebi zadatak da moram da promenim te stvari. Okupila sam sjajan tim, koji isto živi tu ideju, i, pod geslom da “Nije smak sveta ako promenite posao u 60. godini života”, krenula da podržavam male proizvođače i to kroz Novosadski noćni bazar.

Kako je izgledao taj prvi Novosadski noćni bazar?

On se zbio u tri junska dana 2017. godine na Trgu republike u Novom Sadu. Na papiru je sve delovalo savršeno isplanirano, ali praksa se sa tim uopšte nije složila. Naime, na otvaranju, koje je bilo po danu, zadesilo nas je neopisivo nevreme, koje je prosto odnelo binu i mene sa njom – letela sam kao Hajdi!

To nam je bilo za nauk. Shvatili smo da Noćni bazar ne može da se održava tri dana i zasigurno ne po danu. Ipak, u prilog nam je išla sjajna komunikacija sa učesnicima i onda je samo preostalo, što bi rekle naše bake, da umesimo nešto od toga.

Uz dosta pregovora sa direktorom, uspeli smo da za septembar iznajmimo Riblju pijacu u centru Novog Sada. Za taj događaj smo imali 170 izlagača. Na narednom se okupilo 230, a na sledećem 330, što je i maksimum – više od toga ne možemo da primimo, a da pritom zadržimo onaj štimung koji nas krasi. Naravno, pošto je broj izlagača ograničen, postoji lista čekanja, koja danas broji 180 ljudi.

Gde sve održavate Noćne bazare?

Pored ovoga u Novom Sadu, koji je na sjajnoj ušorenoj lokaciji, organizujemo Noćne bazare po celoj Srbiji: od velikih gradova poput Beograda, do onih manjih kao što je Zrenjanin. Prošle godine smo imali 43 događaja. Za ovu godinu imamo isto toliko isplaniranih, ali s obzirom na golemo interesovanje, verujem da ćemo i te kako premašiti taj broj. Zapravo, već jesmo sa Noćnim bazarom koji smo na zahtev izlagača neplanirano priredili 15. marta, iako je jedan bio dve nedelje ranije.

Da li postoji određeni kriterijum koji izlagač mora da ispuni kako bi učestvovao na Noćnom bazaru?

Mi gledamo da svima damo priliku, a na proizvođačima je da se pokažu. Dešavalo se da izostane potražnja za onim što su proizveli, pa se onda žale na, recimo, Vračar, gde, takođe, organizujemo Noćni bazar.

I onda im ja objasnim da oni, zapravo, nemaju proizvod za Vračar ili Novi Sad. Jednostavno, svako tržište ima svoje kupce, a na njima je da istraže. U suštini, vreme pokaže ko ima proizvod, a ko ne, i sve to brzo isfiltrira.

Da li se vidi uticaj koji Novosadski noćni bazar doneo sa sobom?

Ne znam koliko možemo da ga izmerimo, ali svakako se vidi. Za ovih 7 godina postojanja on je toliko porastao… Na primer, kada je bazar u Novom Sadu u pitanju, kroz njega prođe preko 6.000 posetilaca tokom 6 sati. Danas se ljudi organizuju i orijentišu prema održavanju bazara zato što tamo kupuju poklone za bližnje i prijatelje.

Takođe, rekla bih da se povećao i promet izlagača, što zaključujem na osnovu istog koji moja porodica ima kao prodavac sira. Tako da, jesmo uticali u izvesnoj meri. Drago mi je što menjamo svest i vraćamo se nekim dobrim, starim vrednostima.

Šta za vas predstavlja bazar?

To je moj život, ako bih morala da što kraćem sažmem. Ko me duže poznaje, kaže da je to moje prvo dete. I ja uistinu tako i doživljam Novosadski noćni bazar i negujem ga kao svoje čedo, što bismo mi Vojvođani rekli. I dan-danas volim da budem u toku, učestvujem, raspitujem oko rasporeda tezgi, te sam jako ponosna na tim ljudi koji pomaže u organizaciji svega toga.

Izlagači često kažu da je bazar njihova “sigurna kuća”, jer se tu osećaju kao svom na svome – mogu da predstavljaju i prodaju ono što su svojim rukama stvorili – kao i da se tu uvek izvrsno provedu zbog sjajne energije koje čitav događaj emituje.

Ja od starta insistiram na tome da Noćnog bazara ne bi bilo bez izlagača i posetilaca, kao i nas organizatora. To su tri neodvojiva sistema, koji se međusobno podržavaju. Dokaz toga leži u činjenici da smo prošlog septembra priredili osam bazara na osam različitih lokacija. Verujte mi, to ne bi uspelo ni velikim firmama, osobito kad shvatite da naš tim broji sedam dama, kojima priskoče prijatelji u pomoć kad treba da se snima ili sklapaju tezge.

Na šta se posebno ponosni tokom ovih sedam godina održavanja Novosadskog noćnog bazara?

Ponosna sam na učesnike. Na njihovu nesebičnost i spremnost da udruže snage kada se javi neki problem. Imali smo par kriznih situacija kao organizatori, gde su oni pritekli u pomoć i otvoreni stali uz nas. To je potvrda onoga što uporno ponavljam – mi smo jedna velika bazarska porodica. Hvala im na tome.

Pored toga što organizuje bazar, vi i edukujete učesnike.

Tako je. Moj tim za marketing i ja po nekoliko puta godišnje pozivamo izlagače, gde im besplatno objašnjavamo elementarne stvari oko predstavljanja na društvenim mrežama. Dakle, to su osnove, poput repostovanja, shareovanja i sličnih stvari, koje možda deluje bezazleno, ali mnogo znače.

Uostalom, mi smo tako organski došli do velikog broja pratilaca na društvenim mrežama. Znači, sasvim prirodno, bez reklama ili bilo kakvih kupovina pratilaca. Sigurna sam da i to ozbiljno utiče i na učesnike u smislu porasta prometa.

Zašto je važno da se preduzetnici okupljaju?

Zato što dolazi do razmene iskustava, ali i mogućnosti za umrežavanje. Na samom bazaru je skopljeno bezbroj poslova, koji i dan-danas postoje, što je činjenica sa kojom slobodno možemo da se podičimo.

Sa druge strane, mnogi vele da im je to sjajna prilika za druženje, ali i deljenje muka, koje nesumnjivo more većinu preduzetnika. I onda kad čuju da se i drugi zlopate, nekako im bude lakše.

To su dovoljni razlozi da 170 izlagača godinu dana unapred rezervišu tezgu i da bez problema dolaze iz Nove Varoši, Leskovca, pa čak i Makedonije. Često se može čuti da, ukoliko propuste bazar, imaju osećaj kao da su se razboleli.

Lepo je to kad čujete, pogotovo kad se uzme u obzir da mnogo većim od nas, sa daleko većim budžetima, to nije pošlo za rukom, a da se mi, uzgred, finansiramo od kotizacija – nemamo nikakve sponzore. Istini za volju, ponekad nas podrži lokalna samouprava gde se održava bazar, ali uvek se na tome završi.

Kako biste definisali preduzetnike? Ko su ti ljudi?

Ja zaista volim, cenim i poštujem sve ljude u svetu preduzetništva, jer znam da su non-stop pod adrenalinom, ali i stresom. To su ljudi koji su uvek spremni na veliki rizik i, premda rmbače, neretko su neadekvatno i nedovoljno nagrađeni, da ne kažem plaćeni, za uloženi trud. Dakle, da biste bili preduzetnica, vi morate iskonski da volite ono čime se bavite.

Postoji uvreženo mišljenje da ljudi ulaze u preduzetništvo da bi se obogatili, što je, po meni, daleko od istine. Lično smatram da, ako želite da bude preduzetnica, morate da bude spremni da istovremeno budete i gazdarica i sluškinja. To znači da ćete svakodnevno izvrtite sve uloge u preduzeću: od čistačice, preko dostavljačice, do vlasnice.

Koje su najveće muke preduzetnika na ovim prostorima?

Ako bih krenula od sebe, onda je to svakako porodiljsko za preduzetnice. Čak i kada se to prebrodi, preduzetnice se suočavaju sa tim da vrtići neretko rade do 16.30-17 časova, dok one nemaju radno vreme – moraju da budu dostupne 24/7. Dakle, mame u preduzetništvu bukvalno moraju da kroje svoj raspored prema radnom vremenu obdaništa. I to je nešto sa čime se ja svakodnevno rvem.

Sa druge strane, generalno gledano, mislim da bi motivisajuće mere za preduzetništvo mogle da budu bolje. Da, trenutne znače, ali postoji i te kako prostora da se na tome radi. Recimo, ako govorimo o merama poreske politike, vi za prvu godinu zapošljavanja ili samozapošljavanja izmirujete samo porez i doprinose. Ja lično smatram da bi mladi preduzetnici trebali da budu oslobođeni plaćanja poreza i doprinosa prve dve godine poslovanja, te da im se obezbede sredstava za prostor i opremu kako bi mogli da pokrenu željeni poduhvat.

Primera radi, svuda u svetu su napušteni objekti iskorišćeni u te namene. Kod nas toga ima na pretek. Recimo, kod ulaza u Novi Sad, sa leve strane, gledajući od Beograda, imate more starih hala koje su prazne i zaboravljene. One treba samo malo da se doteraju i od takvih prostora mogu da se naprave kutkovi za izlagače. Nažalost, o takvim stvarima se ne razmišlja, iako ima to ima ozbiljan potencijal.

Takođe, nemamo razvijenu svest o kupovini od malih proizvođača. Sve ovo što mi radimo je na maloj skali. Daleko više mora da se radi na tome. Zato, gde god da gostujem kao predavačica, uvek kažem da jednom mesečno svako treba da kupi makar jedan proizvod od malih. To bi umnogome pomoglo njima, koji doslovo krvave za svoje proizvode.

Postoje li subvencije za preduzetnike?

Postoje i one pomažu, ali opet donekle. Da, sjajno je što se nude krediti za startapove, ali šta je sa ženama i mladima koji nemaju imovinu na svoje ime i, zapravo, nemaju šta da stave pod zalog? Ili što u prve dve godine nemaju nikakav izbor za kredit, a pritom imaju genijalnu ideju koji bi žarko želeli da realizuju?

Mi smo pokretali razne inicijative, tražeći podršku, ali ne možemo da se pohvalimo nekim zavidnim uspehom. Da ne grešim dušu, kod Uprave za privredu grada Novog Sada je bilo sluha, kao i kod opštine Vračar, gde smo dobijali određene vidove podrške.

Ipak, smatram da bi to trebalo da bude dosta masovnije.

Pored Novosadskog noćnog bazara, vi stojite i iza Friškog jazačkog sira, brenda mlečnih proizvoda.

Zapravo, brat i ja smo pokrenuli čitavu tu priču. Glavni okidač za to je bio kad sam videla kako se mali proizvođači tretiraju na manifestacijama. Htela sam to iz korena da menjam, a brat je baš u to vreme završio školu i rešio da ostane na selu, pokrenuvši mini-farmu. U tom zajedničkom naumu pomogla nam je porodična proizvodnja sira, koja je uglavnom bila za sopstvene potrebe.

To je bilo 2012. godine, kad je nastao Friški jazački sir. Vremenom smo smo uveli mnoge novitete, kao što je, recimo, plavi sir. Ono što je vredno napomenuti jeste da u proizvodnji ne dodajemo ništa veštačko – dakle, bez aditiva, isključivo prirodni začini. I od toga ne odustajemo.

Koliko je teško bredovima kraft prehrane na srpskom tržištu?

Jezivo teško. Kad uđete u hipermarkete, možete videti da se uvozi sve i svašta, bez ikakvog standarda. Ako stanete u red na delikatesu, u vitrinama ćete spaziti, recimo, industrijski kačkavalj od 1000 dinara i nekog malog proizvođača od 2000.

Znate li zašto je potonji toliko skup? Jer, da bi se on izradio, potrebna je radionica, izvesna količina mleka, a to je proizvod koji kalira pre pakovanja, a gde je utrošak struje… Sa druge strane, ovaj masovno proizvedeni ima sve sastojke sem mleka. Mislim da je računica kristalno jasna.

Ostvarili ste se i kao preduzetnica i kao majka. Koje pouke ste izvukli iz ta dva sveta?

To je krajnje zanimljivo pitanje. Mislim da me je majčinstvo naučilo strpljenju, koje mi je dobro došlo pošto sam ja i te kako energična osoba koja želi sve odmah i sada. Što se preduzetništva tiče, ono mi je ukazalo da ne reagujem odmah na “prvu loptu”, odnosno impulsivno, već da pustim da se situacija i strasti smire, pa natenane da vučem poteze.

Imate li neki savet za buduće preduzetnike?

Na tu temu bih mogla reći nekoliko stvari. Prvo, možda zvuči obeshrabrujuće, ali ne treba svako da bude preduzetnik ili preduzetnica. Onaj koji uživa u sigurnosti posla i zadovoljan je definisanim radnim vremenom i prihodima, taj ne treba da ulazi u preduzetništvo. Najbolje je da ostane u javnom sektoru.

Onaj koji je spreman da riskira, vrlo često bude švorc ili “na nuli”, što je naročito slučaj u prve dve godine poslovanja, taj treba da se upusti u preduzeništvo. Ono što će mu preduzetništvo doneti jeste sloboda, koja je po meni neprocenjiva.

Sada, nameće se pitanje, šta je preče na tasu prioriteta. Ako mene pitate, ja bih uvek birala tu slobodu i kreativnost, odnosno mogućnost da radim ono što želim i volim, bez obzira na prihod. Iskreno, ja obožavam svoj posao i neizmerno cenim svoje klijente, koji su mali proizvođači, hobisti i kreativci. Ponekad sam u stanju da se pre zauzmem za njihova prava nego za svoja.

U konačnici, pozivam ljude, koji su spremni da rizikuju i rade ono što vole, da uplivaju u preduzetničke vode. Ako ne “proplivaju”, nije kraj sveta. Sasvim je u redu probati i omanuti. Bolje i to nego večno misliti “šta ako”.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Nastavljamo da organizujemo i održavamo Noćne bazare širom Srbije. Na leto, kad je generalno manje događaja zbog vrućina, tradicionalno ćemo prirediti edukacije na temu knjigovodstva, kao i marketinga. Takođe, dovešćemo i finansijskog stručnjaka, koji će izlagačima približiti kako da upravljaju poslovnim novcem i finansijskim tokovima.

Pre izbijanja pandemije redovno smo realizovali i velike biznis forume, koje smo prvi put ponovili prošlog novembra. Iako ništa nije utanačeno, plan je da se istim vratimo najverovatnije početkom decembra 2024. godine. Ti biznis forumi su namenjeni malim preduzetnicima, koji ne uživaju u nekom glamuru, već imaju zbilja vidljive i stvarne probleme, i za cilj imaju da njima daju konkretne alate kako da se sa istima nose.