Marko Kažić:
Učimo decu kako sama da izgrade bolje sutra

Recite nam ukratko o slobodnoj školi Pionir i projektu „Ponovo“.

Slobodna škola Pionir nastoji da oformi novu generaciju „digitalaca“ tako što deci pruža obrazovanje o primeni, poreklu, popravljanju, adaptiranju i stvaranju različitih tehnologija. Međutim, iza tog koncepta krije se mnogo više. Na prvom mestu, učimo naše „Pionire“ ekološkoj svesti, sociologiji, etici korišćenja tehnoloških uređaja i njihovom odbacivanju kada im je došao kraj životnog veka. Ako uzmemo mobilni telefon kao primer, u našoj školi deca će naučiti ne samo kako se isti koristi, već i kako funkcioniše, šta je sve u njemu, kako se popravlja i, što je najvažnije – koja je cena jednog takvog uređaja. Time ne mislim samo na cenu koju vidite u prodavnici, već i na cenu njegovog korišćenja, neispravnog odlaganja, odbacivanja starog telefona koji su koristili pre njega i slično.

U Pioniru ne pratimo klasičan plan i program, već deci dozvoljavamo da istražuju i uče kroz zanimljive i društveno-korisne projekte koje sami organizuju i izvode uz pomoć mentora.

Projekat „Ponovo“ je prirodni nastavak delatnosti i stavova koje negujemo u našoj školi, a to je borba protiv konzumerizma. Sakupljamo staru elektroniku i, uz pomoć naših učenika, popravljamo je i koristimo u školi ili je, pak, doniramo tamo gde je najpotrebnija. Cilj nam je da pokažemo zabrinjavajuće tendencije proizvođača da stvaraju veštačku oskudnost tako što ugrađuju mane ili namerno umanjuju vek trajanja svojih proizvoda, i da proizvodima koji su odbačeni damo novi životni vek.

Kako ste došli na ideju da pokrenete školu Pionir i projekat Ponovo?

Kao neko ko se tehnologijom bavio profesionalno čitavog života i proputovao svet kao digitalni nomad, imao sam prilike iz prve ruke da vidim i iskusim mnoge probleme koje danas pokušavam da rešim u okviru škole i projekta, i da naučim naše klince da rade isto.

Tehnologija i svi njeni aspekti su me oduvek interesovali, a kroz rad sam imao i dosta dodira sa svetom venture kapitala i sarađivao sam često sa startapima. Kada sam prvi put došao na ideju da pokrenem školu, a potom i projekat ove vrste, prijatelji i saradnici su me savetovali da je to dobra ideja, ali da možda ne treba to da učinim u Srbiji, jer će biti mnogo teže. Ma koliko da je to možda istina, pomislio sam tada da baš zato treba to da učinim ovde. Jer ako ideja uspe ovde, uspeće bilo gde. Sa tom mantrom sam započeo sve što danas radim.

Kako su izgledali prvi koraci?

Sve je krenulo od eksperimenta. Prvobitna ideja bila je da sve ovo što danas radimo kod nas, zapravo, sprovodimo online i da to bude globalno. Tako je nastao Zamphyr. Međutim veoma brzo smo shvatili da je bolje da umesto proizvoda napravimo sistem po kome ćemo raditi. Tako se rodio Pionir – tada svojevrsna hiperlokalna implementacija, proba i eksperiment Zamphyr filozofije. Slobodna škola koja će biti zasnovana na kritičkoj pedagogiji, koja će biti samoupravna i gde će učenici sami donositi važne odluke o njenom pravcu i razvoju.

Očito je tržište bilo veoma spremno za nešto takvo, jer već posle pola godine rada Pionir je imao preku potrebu za sopstvenim prostorom. Tako smo kupili kuću gde se Pionir danas nalazi. U pitanju je zgrada stara preko 220 godina i naš prvi veliki školski projekat bilo je upravo njeno sređivanje i priprema za rad. Naši učenici učestvovali su u svakom koraku i odradili su neverovatno dobar posao. Možda se neko pita „Kako to deca došla da uče programiranje, a vi ih ovamo stavili da malterišu i zidaju“. To je upravo poenta holističkog obrazovanja. Mi učimo naše klince mnogo više od samog programiranja. Deca su, učestvujući u renoviranju školske zgrade, razumela njenu vrednost i stekla važne organizacione veštine i radne navike. Nikada nije bila poenta u tome da se osećaju kao radna snaga, već da razumeju da sami svojim rukama stvaraju prostor u kome će učiti i raditi na društveno-značajnim projektima.

Možete li nam navesti neke od zanimljivih projekata koje su organizovali vaši učenici?

Ima ih gotovo previše! Jedan od skorijih projekata su građanski merači kvaliteta vazduha koje smo slali po čitavoj Srbiji. Merači su dizajnirani na nivou škole i čak smo doprineli open-source kodu za softver tih merača. To je projekat koji nam se sam nametnuo – deca su poželela da učine nešto povodom zagađenja vazduha u Srbiji koji je u tom trenutku bio goruća tema. Tako smo rešili da napravimo merače koji bi podigli društvenu svest o ovom problemu. Istovremeno smo kroz taj projekat naučili decu da tehnologija ne može uvek biti rešenje. Može nam pomoći u rešavanju, dati nam vredne informacije, ali na kraju dana problem zagađenja vazduha mora se rešiti tamo gde je nastao.

Još jedan zanimljiv projekat je bila i izrada platforme za merenje društvenog kapaciteta. Bilo nam je značajno da znamo koliko ima ljudi u Kikindi, čime se bave, koje su njihove mogućnosti, da li imaju mogućnosti za rad i život ovde ili planiraju odlazak. Zatim smo diskutovali o tome zašto i kako je o tome i kako možemo učiniti da ti ljudi ostanu ovde i imaju bolje mogućnosti za život.

Takođe smo sarađivali sa Open Street Map zajednicom Srbije, gde smo mapirali čitavu Kikindu. Zahvaljujući nama – odnosno klincima – Kikinda je postala nabrže mapirani grad u Srbiji. Završili smo taj ogromni zadatak za svega dve nedelje, gde smo mapirali čitav grad, sve objekte, upotrebu zemljišta i slične informacije. Sada ljudi imaju slobodnu platformu, koja ih ne nadgleda niti prati njihove podatke, gde mogu videti praktične informacije.

Često se i vraćamo na prethodne projekte, ako postoji mogućnost, da ih poboljšamo novijim tehnologijama. Jedan od naših učenika došao je na ideju da obogatimo našu platformu za merenje kvaliteta vazduha veštačkom inteligencijom. Na njegovu inicijativu, tim je razvio sistem koji koristi kretanje vetra i podatke merenja da pomoću algoritma neparametrijske regresije precizira izvor zagađenja u prečniku od 50 metara. Platforma je realizovana u saradnji sa UNICEF-om, ali nije dobila podršku nadležnih za implementaciju. No, dobro, napravili smo je i ona funkcioniše, tako da se nadamo da ćemo u budućnosti uspeti da je otvorimo javnosti da ljudi mogu da je koriste čak i bez institucionalne podrške. Sigurno bi imala široku primenu kod ljudi koji se bave zaštitom životne sredine i drugim oblastima.

Na kraju dana, većina naših učenja svodi se na to – kako ćemo poboljšati naše društvo i pomoći da se stvori bolja budućnost. Kako da plasiramo svoje znanje u korist zajednice. Kako bilo ko, kao pojedinac, može da poveća ne samo svoj kvalitet života, već i svoje porodice, komšija, prijatelja. To je nešto što mi kao škola činimo, i to je relativno unikatan pristup tehnologiji. Verujem da više ljudi u svetu treba da razmišlja o tome kako tehnologiju i znanje o tehnologiji koristiti za rešavanje društvenih problema.

Kako dolazite do sredstava, bilo finansijskih, bilo materijalnih?

Finansiranje i dobavljanje materijala za naše delatnosti su, takođe, deo naše filozofije. Mi nemamo eksterno finansiranje, već zavisimo od sopstvene zarade i donacija od pojedinaca. Većina opreme koju koristimo su donirani uređaji koji su bili ili zastareli ili u kvaru, pa su učenici to popravili ili pravili računare od komponenti. Kada smo počeli sa radom, nismo imali ništa od tehnologije – sobe su bile potpuno prazne. Vremenom smo nešto kupili od zarađenih sredstava, nešto su klinci zaslužili svojim radom, a nešto je donirano i popravljeno. Na taj način se stvara jedan novi i značajniji odnos sa tehnologijom koju koristimo, jer deca znaju da su lično doprinela njenom postojanju i da su doneli u školu nešto što će ostati budućim generacijama.

Kada kažete da škola prihvata donacije pojedinaca, da li to znači da firme i organizacije nisu dobrodošle?

Uslovno rečeno, firme i organizacije jesu dobrodošle, ali tu postoji izvesna fusnota. Mi sarađujemo sa dosta firmi u Ponovo projektu, osobito kada je reč o sakupljanju elektronike. Međutim, ako se naša škola (i projekat Ponovo) ne slažu sa etikom određene firme ili organizacije, onda ne prihvatamo bilo kakva sredstva od njih. Primera radi, ne prihvatamo donacije od kockarnica, kladionica ili firmi koje se bave izradom oružja. Firme su svakako dobrodošle da stupe u kontakt sa nama – štaviše pozivamo ih na to, jer bismo rado prihvatili opremu koju one ne bi više koristile ili su nameravali da recikliraju. Samo bilo kakvoj saradnji mora da prethodi upoznavanje i razgovor da bismo utvrdili da li se naša načela podudaraju.

U okviru projekta Ponovo često uzimamo takvu opremu, popravljamo je i potom doniramo tamo gde je najpotrebnija, kao na primer centrima za decu, kulturnim centrima, kancelarijama za mlade, itd.

Pomenuli ste da vaša škola nije klasična u bilo kom smislu reči, niti treba da bude zamena za formalno obrazovanje. Možete li nam reći malo više o tome?

Dakle, škola Pionir zasnovana je na arhetipu Zamphyr slobodne škole. To znači da je naše obrazovanje besplatno, autonomno i univerzalno. Ljudi se uvek iznenade kada saznaju da je škola Pionir besplatna, ali to je jedno od naših osnovnih ubeđenja – obrazovanje ne sme biti uskraćeno niti jednom ljudskom biću, bez obzira na materijalne mogućnosti. Mi ne diskriminišemo ljude koji su marginalizovani na bilo koji način, da li materijalno ili po bilo kojoj drugoj osnovi. Borili smo se dosta dugo da deci sa sela pružimo mogućnost da dođu vikendom kod nas da bi mogla da uče. Jedini uslov je da hoće da uče. Ljudi često misle da deca samoinicijativno ne žele da se posvete učenju, međutim to ne može biti dalje od istine. Deca često nisu stimulisana i, nažalost, često nemaju okruženje koje im pokazuje radost ili širinu svemira. Međutim, oni su beskrajno znatiželjni, čak i žedni znanja, i ako im samo date priliku da nešto novo i zanimljivo nauče, da nešto urade rukama, naprave, poprave, videćete da će veoma lako da pokažu entuzijazam. To sam i stvorio ovde – platformu za dečju maštu.

Proces upisa je jednostavan – dva puta godišnje se raspisuje upis. Svi prijavljeni prolaze kroz proces koji nije eliminatoran, već procenjujemo po njihovim sposobnostima komunikacije da li su spremni za program. Naš defektolog vrši tu procenu i, ako se utvrdi da deca nisu još uvek spremna za naše aktivnosti, odlažemo ih za narednu godinu. Ali, većina onih koji se prijave postanu kandidati. Period kandidata traje 4-6 meseci, posle čega deca koja izraze želju da ostanu i rade sa nama postaju Pioniri. Taj proces kroz kandidaturu omogućava da oni upoznaju nas i mi njih, i da se pronađu u temama koje ih interesuju i da odaberu čime će se baviti. Naravno, uvek je moguće promeniti pravac ako u radu sa nama otkriju nova interesovanja. Sve je fluidno i agilno.

Na vašem sajtu stoji da želite da edukujete sledeću generaciju „digitalaca“. Šta to tačno podrazumeva i šta sve deca uče kod vas?

Mi nudimo široko obrazovanje koje ne obuhvata samo konkretne veštine, kao, na primer, upotreba računara, već i sveobuhvatno razumevanje tehnologije, njenih društvenih posledica, primena i implikacija, kao i usvajanje radnih veština i marljivosti. Pre svega potrebno je demistifikovati razne pojmove za koje su deca verovatno čula, ali ne razumeju šta oni tačno znače.

Recimo, deca znaju za reč „dizajner“ i većina će vam reći da je to osoba koja nešto dizajnira, ali mi se trudimo da sa njima razlučimo tačno šta ta osoba radi i koji je značaj njihovog rada u našem društvu. Dajemo im primere velikih ljudi u istoriji koji su svojim radom zadužili čovečanstvo. Cilj je inspiracija i razumevanje da znanje nije beskorisno, da ima vrednost i da njime mogu da se stvore neverovatne stvari.

U praksi, rad u Pioniru odvija se kroz projekte, zajedničku kreativnost, saradnju sa drugim učenicima i mentorima, čitanju, gledanju i slušanju raznih materijala na temu koja decu interesuje.

Sa kakvim problemima se suočavate u radu sa decom?

Sa problemima koji nisu njihova krivica. U našoj školi nikada nemamo problem sa tim da su deca „glupa“ ili nezainteresovana – takva deca ne postoje. Deca su prirodno izuzetno bistra, radoznala i puna poleta i to je u suštini sve što je bilo kome potrebno da bi uspešno učio. Ono sa čime često vidimo da deca imaju problem, to su bihevioralni i karakterni problemi, a, nažalost, kod nas često i moralno-etički problemi. Često deca pod uticajem šire okoline i medija su izložena jako ružnim stvarima, i mi se u školi trudimo da ih rekalibrišemo i preusmerimo dalje od toga. Nažalost, mi društveno imamo problem velikog ogorčenja, cinizma i pesimizma i roditelji često nehotice izlože svoju decu takvim osećanjima i ubeđenjima. Moje mišljenje je da decu ne treba izlagati tome, jer im nije u prirodi da se tako osećaju, oni žele da budu razdragani i veseli i da sakupe svo znanje sveta.

Recite nam nešto više o projektu „Ponovo“ i njegovim počecima.

Projekat „Ponovo“ nastao je kao prirodni nastavak škole Pionir i problema sa kojima se ona suočavala. Kao što sam pomenuo, škola u početku nije imala hardver, a nismo ni želeli da se oslanjamo na fondove ili dajemo sopstveni novac za kupovinu računara. Cilj nam je oduvek bio da klinci razumeju da vrednost moraju sami da stvore. Samo saznanje da, primera radi, firme i korporacije svake godine izbacuju ogromne količine hardvera dok mnoga deca nemaju pristup računarima nas je dodatno motivisalo. Želeli smo da naučimo decu da to nije pravi način, a istovremeno da im pokažemo kako mogu to da poprave i da učestvuju u promeni. Tako smo počeli da sakupljamo taj elektronski otpad da bismo od njega napravili računare za školu.

Uzimali smo na početku komponente koje su servisi računara i elektronskih uređaja nameravali da bace. Pokazalo se da je velika većina tih komponenti bila savršeno popravljiva, međutim da su u servisima procenili da nije isplativo uložiti potrebno dodatno vreme. I to je bio prvi dokaz da ako mi možemo da uložimo dva-tri sata više nego što bi serviseri uložili i da dobijemo funkcionalnu mašinu, znači da nešto, zapravo, nije u redu sa industrijom konzumerske elektronike.

Sakupljajući tako materijale sa svih strana od kojih smo pravili opremu za školu, polako je i nama i klincima taj projekat postajao sve interesantniji. Ideja da možemo uzeti mašinu koja više nije korisna nekoj kancelariji, programeru ili dizajneru i udahnuti joj novi život i svrhu da nekom detetu u školi olakša učenje bila nam je svima primamljiva.

Prvobitno smo želeli da naučimo ljude da popravljaju svoje uređaje – neka se sve popravi umesto da se baca, dokle god je moguće. Međutim, brzo smo uvideli da nije baš tako jednostavno. Ljudi često nemaju znanja, alate ili prosto vremena da se bave takvim stvarima sami – ali moguće je ako se udruže i rade zajedno.

Tako je nastao projekat Ponovo. Naši učenici i volonteri bi uzeli staru elektroniku koja bi inače otišla na otpad, popravili je i našli joj novu svrhu. Ali, kako ćemo doći do uređaja za popravljanje? Došli smo na ideju da ljudima ponudimo sadnice za njihov otpad.

Da li je ideja naišla na odziv?

I te kako! Prvi put smo nabavili između 40-60 sadnica, misleći da nam neće trebati više, međutim već prvog dana smo imali preko 240 prijavljenih i to samo u Kikindi! Počeli smo polako da popravljamo stvari. Prvo su to bili samo računari, ali onda smo shvatili da ako imamo više volontera i više klinaca, možemo da ih naučimo da popravljaju više stvari. Na primer, popravljali smo grejalice koje su prošle grejne sezone usrećile mnoge ljude. Dosta opreme i doniramo, jer deo uređaja se proda kako bi se finansirale sadnice, oprema, struja itd, a drugi deo se poklanja. Grejalice su jednostavne za popravku, ali neisplative za servisere, a imaju veliki uticaj na kvalitet života pojedinca.

Projekat „Ponovo“ počeo je kao poduhvat na maloj skalim, ali se razvio u nešto značajnije.

Da, tako je. Radeći na popravci tolikih korisnih uređaja se prirodno otvorilo pitanje – a zašto je ovo bačeno? Zašto se ne popravlja? Zašto će vam majstor često reći da se ne isplati popraviti neki uređaj, već da vam je bolje da kupite novi? Uvideli smo veoma brzo da su stvari takve po dizajnu. Da se stvorila i izgradila čitava ekonomija oko toga da bude lakše da se kupi ceo nov proizvod nego da se popravi stari.

Ljudi su nam donosili svakakve uređaje u razmenu za sadnice i veoma brzo smo uočili razlike između hardvera starog 30-40 godina i onog koji je star dve godine. Stari uređaji su gotovo bez izuzetka mnogo popravljiviji od novih. Za nove je potreban skuplji, često specijalizovan alat, neretko se nailazi na softverske blokade i vendor-locking je veliki problem. Apple je tu najveći prekršilac. Ne mogu vam reći koliko smo dobili starih Apple proizvoda koje ljudi više ne koriste i koji su bili u savršenom stanju i mogli su neizmerno pomoći nekom detetu kao alat za učenje, ali su softverski zaključani i nemoguće ih je koristiti.

Takođe smo počeli da uočavamo šablon u kvarovima raznih uređaja. Recimo, kod televizora proizvođači prisilno zaključaju pozadinsko osvetljenje na 120% kapaciteta, što je nepotrebno, a jako umanjuje životni vek uređaja. Popravka je jeftina, ali niti jedan servis neće da uloži potrebno vreme da je izvrši. Počeli smo da tražimo obrasce u hardveru da bismo utvrdili da li proizvođači namerno povećavaju stres na određenim komponentama i često smo nalazili dokaze za takvu praksu.

To nema negativan efekat samo na džepove potrošača, već i na prirodnu okolinu. Mnogi od tih uređaja koje kupujemo i potom brzo bacamo imaju u sebi litijumske baterije koje završavaju na otpadu. Litijum je ekstremno opasan za prirodu, a pogotovo u baterijama. Neispravno odložene baterije mogu da eksplodiraju i izazovu požare koji se teško gase i naši vatrogasci nisu opremljeni da se izbore sa njima.

Koji proizvodi predstavljaju najveću opasnost?

Jednokratni uređaji koji to ne bi trebalo da budu. Litijumske baterije u tim uređajima ne mogu se čak ni ukloniti da bi bile odložene na ispravan način. Jedan primer o kom ljudi ne razmišljaju su „vejpovi“. Ubeđen sam da su to najštetniji uređaji koji postoje – štetni su u svakoj fazi svoje proizvodnje, potrošnje i deponovanja. Konzumiraju ih deca zbog privlačnog mirisa i stvaraju od detinjstva loše navike. A zbog toga što su „jednokratni“ veoma brzo završavaju na deponijama i izazivaju rizike i štetu koje smo već pomenuli. Ako pogledate jednu prosečnu bateriju u vejp uređaju, ona je dizajnirana za preko 1200 punjenja i pražnjenja. A uređaj se baca posle jedne upotrebe.

Mi smo na kraju počeli da sakupljamo odbačene vejpove i da koristimo baterije iz njih za naše merače vazduha ili da ih spajamo sa solarnim panelima koji ih pune. Radimo i manje projekte kao što su power banks, gde, takođe, nalazimo praktičnu primenu za takav otpad. U teoriji, setovi tih baterija mogli bi da se koriste kao power wall za ceo dom koji bi se punili solarnim panelima. Međutim, ne želimo i ne treba da se stvara ekonomija otpada oko takvih proizvoda koja bi opravdala postojanje vejpova. Idealno bi bilo da se oni prosto više ne proizvode.

Kakva je budućnost za projekat „Ponovo“?

Voleo bih da se i pojedinci i firme uključe u to što radimo u Ponovo projektu. Firme često bacaju hardver koji nije potrebno baciti, a mi bismo rado taj hardver iskoristili za druge korisnike – škole, socijalne centre, itd. Mogu da doniraju putem Open Collective-a, gde mogu pratiti kako se troši novac. Trenutno smo održivi zahvaljujući donacijama koje koristimo za plaćanje računa, kupovinu opreme i sitnih dijagnostičkih alata.

Nadamo se da ćemo uskoro proširiti aktivnosti na druge gradove. Ako ima volontera iz Beograda, Novog Sada, Niša koji mogu pomoći u prikupljanju hardvera, bilo bi značajno, jer često dobijamo pozive od ljudi koji nemaju mogućnost da sami dostave hardver, pa je potrebna pomoć u prevozu. Mogu nam se obratiti putem Open Collective-a ili Vibera. Na sajtu ponovo.rs mogu se naći sve informacije o kontaktima.