Rade Rakočević:
Krenimo putem finansijske slobode

Već 30 godina imate izvanrednu karijeru u oblasti koja ni danas nije dovoljno zastupljena i ne postoji dovoljno razumevanje za nju. U vreme kada ste počeli time da se bavite, bilo je i još manje informacija. Kako ste uopšte počeli da razmišljate o novcu na drugačiji način u odnosu ljude iz okruženja tog vremena?

Da, to je jedna zanimljiva priča i pitanje na koje ne mogu baš da dam jednostavan odgovor. Volim u šali da kažem da sam ja, zapravo, druga generacija berzanskih radnika. Naime, u 80-im godinama moj otac – tada prosvetni radnik u selu Domaljevac, kod bosanskog Šamca – preko leta bi otputovao u Nemačku da bi tamo radio kao gastarbajter i zaradio neki dodatni prihod. Tako se, te 1987. godine, otac vratio sa pričom o tome kako su radili na renoviranju frankfurtske berze. Tu sam ja, zapravo, prvi put čuo za izraz i pojam „berza“. Pre toga mislim da niko u Srbiji nije imao predstavu o čemu se tu radilo, niti se u Jugoslaviji to pominjalo. Uglavnom, doneo je sa sobom neke papire sa grafikonima koje i danas pamtim, jer su me baš fascinirali i zainteresovali.

Možda sam upravo zato na kraju završio na Ekonomskom fakultetu. Znate, ja sam kao maturant srednje ekonomske škole žarko želeo da se upišem na astrofiziku. Bio sam vukovac i odličan đak, ali ipak je Matematički fakultet bio u pitanju. Svo moje znanje matematike iz srednje ekonomske škole nije bilo dovoljno da na prijemnom ispitu „upadnem“ na studije astrofizike, čak ni posle tri pokušaja. Tako razočaran, upisao sam se bez nekog entuzijazma na Ekonomski fakultet u Beogradu kao vanredni student. Baš se sećam – bio sam 700. na listi.

Sve to se odigravalo u 90-im godinama, pa pored ratova i svega što se dešavalo, ispostavilo se da na trećoj godini treba odabrati smer. Ja sam se opredelio za finansije, bankarstvo i osiguranje, što u tom trenutku nije bilo suviše popularan izbor među mojim kolegama. Svi su birali marketing ili spoljnu trgovinu. Međutim, nekolicina nas smo se te godine upisali na ovaj smer. Podesilo se tako da se moj izbor fino poklopio sa tim nekim periodom kada se formiralo bankarstvo u Srbiji i tako je nekako iznenada ta struka postala tražena i pored krize i perioda rata i svega ostalog. Dosta mojih kolega sa smera su posle par godina otišli u brokerske kuće i mi smo bili prva generacija tog zanimanja kod nas.

Mi, kao društvo, dolazimo direktno iz jednog perioda gde se nije suviše planiralo sa novcem, jer se u prošlosti podrazumevalo da će ti društvo na neki način obezbediti obrazovanje, posao, rešiti stambeno pitanje, odmor kroz odmarališta koje su firme imale i slično. Kada ste i kako uvideli da o štednji, ulaganju i generalno novcu i te kako treba razmišljati na duže staze?

Moje prvo radno mesto bilo je u Credibel banci, koja je tada tražila studente sa Ekonomskog fakulteta. Tu sam se obreo u ulozi trgovca na Forexu, tržištu valutama. Plan je bio da odmah otputujem u Beč i postanem pomoćnik njihovog glavnog trejdera. Međutim, nije na kraju ispalo tako. Ipak, kao neko ko je direktno sa fakulteta došao u tu banku, dobio sam zaduženje da vodim sektor hartija od vrednosti, odnosno da sarađujem sa beogradskom berzom i tržištem novca.

To je bio trenutak kada sam ja, kao neko sa statusom izbeglice, čija je porodica izgubila sve osim žive glave, shvatio da je jedini posao gde zaista mogu da napredujem, bez toga da me neko “progura”, onaj gde ću se naći u ulozi eksperta u nekoj oblasti. Berza me je privukla upravo zato što je to takva profesija gde prosto nije bitno čiji si sin ili koje veze imaš. Jedini kriterijum je znanje koje poseduješ i usavršavaš. Ja sam bio dobar student i još sam od ranije imao tu naklonost i interes ka berzi od onog prvog trenutka kada sam saznao od oca da tako nešto postoji. Uvideo sam da berza odgovara mojim senzibilitetima, iako svesnost o toj oblasti i zanimanju tada nije bila razvijena.

I tačno je to što ste rekli da u vreme kada smo mi odrastali država se brinula o pojedincu i stanovi su se obezbeđivali onima koji su ostali sa svojim firmama dovoljno dugo, tako da nije postojalo neko zvanično tržište ekonomije i privrede, već je sve bilo neka vrsta “dogovorne” ekonomije. Već u 90-im godinama taj period je počeo da ulazi u tranziciju, gde su u određenim kompanijama suvlasnici počeli da postaju i zaposleni.

I kada smo to već pomenuli, da napravim malu digresiju sada. Znate, beogradska berza postoji 90 godina i ona je prošla jedan fantastični razvoj. Štaviše, u nekim 30-im godinama prošlog veka bila je razvijenija nego što je sada. U svim parametrima koji su značajni za jednu berzu – trgovina sa akcijama, obveznicama, valutama, robama, kao i na marginu, kvalitetno saldiranje i izveštavanje – naša berza je bila u rangu ozbiljnijih evropskih berzi. Međutim, sa dolaskom socijalizma i komunizma berza je ukinuta i tako su narednih nekoliko generacija potpuno izgubile bilo kakvu vezu sa tržištem i pojmom odgovornog upravljanja imovinom. Zaista se nije planiralo sa novcem na duge staze, već se živelo od meseca za mesec dostupnim sredstvima.

Imaš za kredit, uzmeš kredit, odeš na more, izgradiš vikendicu, dobiješ stan, itd. Tako da su generacije živele i radile potpuno odvojeno od tržišnih principa ekonomije tokom tih 90-ih godina, kada smo imali neki bizarni model privatizacije koja nikada do kraja nije sprovedena.

Sve što se dešavalo za vas je bila inspiracija. Kada su počele da vam se “pale lampice”?

Rekao bih da je to bilo dosta davno. Ima više od 25 godina. U to vreme tek se pojavio internet, tek su se pojavljivali mobilni telefoni, tako da sam ja imao sreću što sam posle moje prve banke 96-e počeo da radim u brokerskoj kući kod Miodraga Kostića. Imao sam tada zaista veliku sreću da mi on bude poslodavac.

Ja sam u to vreme iskoristio određene virtuelne platforme za trgovinu virtuelnim novcem na berzi tako da se pored svog regularnog posla – trgovine na beogradskoj berzi, gde nisu bile u prometu akcije, već kratkoročne pozajmice, okušam i na tržištu novca. I onda sam stalno dosađivao Koletu, kada god bi došao i pričao mu, koliko sam virtuelnog novca zaradio i on se šalio sa tim.

Međutim, 1999. godine počelo je bombardovanje i, pošto je bio član opozicije, Kostić je bio primoran da pobegne iz Srbije u Budimpeštu. Tada je odlučio – možda upravo zbog mog neumornog dosađivanja – da otvori i on račun i osnuje kancelariju u Budimpešti, gde će trgovati sa fjučersima na čikaškoj berzi. To je imalo ime, “Chicago Mercantile Exchange”, i to je bio, zapravo, moj prvi susret sa pravim novcem na pravoj berzi.

Sećam se u to vreme davao sam naloge telefonom. I ostao mi je u živopisnom sećanju onaj trenutak kada okrenem broj i broker mi se javi, a u pozadini se čuje neopisivi huk, kao da vam se javio neko sa Marakane usred zahuktale utakmice. Ja taj zvuk ne mogu da zaboravim. Tada su već postojale platforme i cene akcija mogle su se pratiti u realnom vremenu. Tu sam se i ja “zakačio” na taj huk, kao i na sve to što je berza donosila. Ta mogućnost da brzo reagujete, samostalno donosite odluke, zaradite, izgubite, procenjujete i u borbi ste protiv miliona drugih investitora. Tu sam se ja pronašao 100%.

Vi ste kombinacija dveju vrlina koje su jako bitne u ovom poslu: kompetetivnosti i strpljivosti. Kako ste naučili osnovne principe tog posla u početku i šta se promenilo u ovih nekoliko decenija?

Da, na berzi moraš biti disciplinovan, strpljiv, da ne donosiš ishitrene odluke i da, ako je moguće, uvek racionalno odlučuješ. Postoji čak i izraz u ovom poslu “nemoj da se zaljubiš u akciju”. To možda zvuči čudno, ali svako ko je radio na berzi prošao je to stanje.

Osnovni principi su isti kao i prvih dana, ali činjenica je da se danas mnogo lakše dolazi do informacija. Sve vam je dostupno u sekundi, a imate i veliki broj analitičara i brokerskih kuća koji rade veoma povoljno. Tako da, danas su horizonti dosta drugačiji i lakše je ući u tu celu priču i početi sa trgovinom.

Međutim, ipak, ostaje da ne smete zaboraviti ono što je na početku, odnosno ta osnovna pravila. Iznad svega, strpljenje. Ako radite na berzi, ne smete se razočarati ili iznervirati oko toga što se dešava. Berza se kod nas u popularnoj kulturi večito povezuje sa nekim špekulacijama i prevarama. Imate filmove o vukovima sa Wall Streeta, njihovim malverzacijama i mahinacijama. Ali, niko nije napravio takav atraktivan film o Warrenu Buffetu, koji je decenijski investitor, jer bi film o njemu bio veoma dosadan, a on je upravo blistavi primer kako treba investirati na berzi.

Kod nas se, nažalost, berza povezuje sa brzom zaradom, što privlači ljude. Međutim, ovaj posao zahteva mnogo znanja, mnogo izučavanja, čitanja knjiga o tehnikama investiranja, pravilima i principima. Sve je to mnogo dostupnije danas, ali morate proći taj korak. Zato ja uvek kažem da svako ko želi da počne da investira na berzi, to učini na duge staze i to počevši od manjih iznosa, dok ne osete da su se uhodali i našli nešto što im prija da rade.

I ne smemo zaboraviti da postoji taj momenat gde što je veći potencijalni dobitak, toliko je veći i rizik.

Tako je. Ima kompanija koje predstavljaju rizično ulaganje. To su te “growth” kompanije, kompanije koje nemaju trenutno veliku vrednost na berzi, skoro su izašle i predstavljaju nekakve “izazivače” na tržištu – to su startupovi koji su prerasli. I kod takvih zaista postoji veliki rizik da njihov model poslovanja ili finansiranje ne obezbedi neophodno i da njihova vrednost drastično padne.

Ali, za veliki broj kompanija na berzi ja radije koristim izraz “volatilnost” nego “rizik”. To znači da se sve dešava u ekonomskim ciklusima. Mi već znamo da u ciklusima neke industrije i kompanije rade bolje, a neke lošije. Evo, recimo, Microsoft je u jednom trenutku izgubio trećinu svoje vrednosti. Microsoft je jedna od najvećih kompanija na svetu. Sad, trećina jeste stvarno mnogo, ali on se već vratio od tog trenutka gde je bio najniži, od te vrednosti na koje je bio najniži, on je sad skočio 40%. I kad pogledate to sa strane – pad za trećinu, pa onda opet rast od te tačke, to jeste volatilno ali nije rizično.

To je pristup za koji treba da imate portfolio, vaše lično bogatstvo, koje će vam omogućiti da mirno spavate iako ste na berzi. I to je teško ljudima objasniti. Ja uporno govorim da je to moguće i da ja savršeno mirno spavam iako imam novac na berzi. To je nešto što svako može da postigne i da dobije najbolje od berze. Rizici postoje, ali rizicima se može upravljati.

Znači, u takvim situacijama ne treba gledati kratke periode od, recimo, šest meseci, već duže vremenske razmake od pet i više godina?

Tako je. Ne kažu uzalud da je istorija učiteljica života. Ona je i te kako bitna osobito na berzi. Niko od nas ne može da predvidi budućnost, ali možemo da izvedemo puno dobrih zaključaka gledajući podatke iz prošlosti. Ti podaci nam govore da ako danas kupite bilo koju akciju – možete je i nasumično odabrati – verovatnoća da sledećeg dana odmah zaradite je oko 53%. Znači, kao da smo bacili novčić, pa pismo-glava. Međutim, ako tu istu akciju ili portfolio zadržite 10 godina, verovatnoća da ćete izgubiti novac u toj grupi investicija pada na 3%. Gotovo da i ne postoji.

I to je veoma važno shvatiti u ovom poslu. Ako ste dovoljno strpljivi, ekonomski ciklusi će se u nekom trenutku ispeglati i onda ćete možda imati priliku da dodatno investirate. Izraz koji se koristi na berzi kada neko želi dugoročno da investira je “compounding”. Mi to opisno prevodimo kao “kamata na kamatu” i taj “compounding” ima efekat lavine. Krenete od male gomile, ona raste i vi na nju dodajete novo. I tako je to, zapravo, dugoročna investicija u koju ulažete dodatno u nekim pravilnim vremenskim intervalima. Uz neko malo poznavanje tržišta, možete dobiti ono najbolje. Istorija nam je pokazala da ulaganje u akcije daje bolji prinos od bilo koje vrste imovine na svetu.

Ali, ulaganje u berzu nije samo način da se nešto zaradi, već i najbolji način da se očuva vrednost novca.

To je apsolutno tačno. Hiljadu dolara pre samo 50 godina bi danas vredelo samo nekih 73 dolara. Toliko bi ta vrednost vašeg novca opala da ste pre tih 50 godina samo uzeli tih hiljadu dolara i, recimo, stavili ih na stranu.

Uvek kada govorim o investiranju, prva stvar koju se trudim da predočim je ta razlika između investiranja i trgovine na berzi i spekulativne trgovine. I da je berza upravo to što ste rekli – način da se vaša imovina zaštiti i, zapravo, jedini način na koji prosečna osoba može da zaista zaštiti vrednost svoje imovine. Jer novac koji ne investirate u berzu vi, zapravo, gubite.

Uzmimo za primer novac koji se drži u bankama. Nekih 15 milijardi evra po kamatnoj stopi od recimo 1-2% godišnje, uz realnu inflaciju od sigurno nekih 20-25%, izgubi se čak četvrtina. U osnovi, izgubite 10 godina u toku jedne godine. Istovremeno, banka isplaćuje dividendu od 5 do 10% godišnje. Ja moj novac za štednju ne držim u bankama, već kupujem akcije banaka. Onda te banke imaju i svoj berzanski rast i dobro posluju, a ja dobijam preko toga dividendu.

Imamo i primer Coca-Cola akcija. Coca-Cola je, kao i sve kompanije, imala povećane troškove proizvodnje, povećanja plata i slično i oni su to rešili tako što su podigli akcije svojih proizvoda. Na taj način jesu možda imali malo manji broj prodatih proizvoda po jedinici, malo manju maržu, ali su uspeli da ostvare i sačuvaju svoje poslovanje, kao što već rade decenijama. Na potrošaču je odluka da li će da kupi Coca-Colu ili neku drugu ili će uzeti veću flašu koja se više isplati, a onda kad se stanje malo popravi kupovati limenku koja je skuplja i veći deo zarade Coca-Cole.

Poenta je da se mi kao potrošači suočavamo sa rastom cene jednog proizvoda, ali računamo da ćemo moći to da ostvarimo, jer ćemo dobiti veću platu od našeg poslodavca i da ćemo i dalje moći da kupujemo istu količinu Coca-Cole kao i pre.

Zbog toga, kada odlučujemo gde ćemo investirati u takvim okolnostima, uvek je dobro birati kompanije koje, kao Coca-Cola, mogu da prebace rast svojih troškova na potrošače. To su industrije, prehrambene industrije, to su trgovci koji čuvaju svoje marže, to su banke. Tako je investiranje u kompanije koje zarađuju time što smo mi u dobu inflacije najbolja zaštita od inflacije. Jer one imaju benefit od toga i ako već gubimo nešto time što ćemo skuplje plaćati svaki od ovih proizvoda, hajde da nam onda makar ovaj novac ne stoji u banci, da im tu izgubi svoju vrednost, nego ga upotrebimo da se izborimo protiv toga.

Na taj način, kako idu ti ekonomski ciklusi, tako su neke industrije i određeni sektori dobitnici, a neki gubitnici. Kao što smo sad u fazi u kojoj je bilo straha od recesije, pa su neke kompanije bile loše, pre svega tehnološke kompanije, dosta su izgubile vrednosti. Sada, kada se nazire, makar na zapadu, da će inflacija da se smiri, da nećemo biti u recesiji, i te kompanije postaju atraktivnije za ulaganje.

Znači, to je jedini način i upravo je to ono što ja radim i što rade ljudi koji investiraju na berzi. Pružamo sebi mogućnost da održimo vrednost naše imovine koja je zarađena. Umesto da smo potrošili vreme, potrošili znanje, nismo bili sa svojom porodicom, nismo radili stvari koje volimo, a na kraju i ne uradimo ništa sa svojim novcima. To je nedopustivo.

Sa svojim timom držite i edukacije na ove teme, možete li nam navesti neka osnovna pravila kada je reč o ulaganju na berzi?

Interesovanje za moja predavanja je prosto eksplodirao početkom ove godine. Znači da su ljudi postali očito veoma svesni da je inflacija tu i da neće otići brzo i da je važno makar se informisati i naučiti nešto o tome kako se to radi.

Moja prva misija je da probam da ljudima objasnim da investiranje na berzi nije bauk i da to nije ništa komplikovanije od nečega kao odlazak kod doktora, kao kod mehaničara, gde čak i ako ne znate baš kako funkcioniše vaše telo ili automobil, uz neku dovoljnu dozu zdravog razuma možete da saslušate savet stručnjaka i da se izlečite, popravite automobil i slično. Isti je slučaj i sa berzom. Nekako su očekivanja da kad krenete sa berzom da je to gotovo, da je to nekakva prevara, da će neko da uzme i ukrade naše pare. To je nemoguće da se desi. To bih rekao da je prvo pravilo koje treba da naučite.

Kada postanete akcionar Microsofta, sve i da propadne brokerska kuća preko koje radite, sve i da propadne custody banka koja čuva vaše akcije, vaše akcije su i dalje vaše i ne može vam niko ništa ne može oduzeti. Nikada. To je prvo što hoću da naučite iz razgovora sa mnom. Znači, investiranje na berzi je popuno sigurno sa toga aspekta da ne može niko da vas opljačka. Ona situacija koje se sećamo, Jezda i Dafina i slično, ne može ovde da se desi.

Drugo, vrlo je bitno uraditi iskrenu analizu, tj. dijagnozu sopstvenog investicionog profila. To je moja delatnost i posao kada mi dođu klijenti, a to držim i na mom predavanju. U početku uradimo određivanje kakav je profil investitora u pitanju. Zatim, na koji vremenski horizont on u stvari želi da investira. Prvi korak je uraditi skeniranje strukture ličnog bogatstva. Otvori se Excel dokument u koji se unese sva imovina koju neko poseduje, pojedinac ili porodica. Stan, nekretnine, keš, pozajmice, štednja u bankama, kriptovalute, akcije, fondovi, penzioni fondovi, automobili, satovi, zemljište. Sve što postoji se stavi u tu tabelu i onda se vidi kako ta struktura izgleda, koliko je uloženo novaca u nekretnine, a koliko ima likvidnog novca. I na osnovu toga se određuje dalji proces ulaganja.

Bitno je razlučiti da li postoji dovoljno imovine koja donosi pasivni prihod, koja obezbeđuje dodatni budžet za porodicu, za neke dodatne troškove. To je veoma važno i predstavlja glavni put ka nekoj finansijskoj slobodi, što je zapravo, ono što vam berza pruža. Put ka financijskoj slobodi je da obezbedite dovoljno pasivnog prihoda – to je prihod koji ne zahteva vaš rad – da možete da živite na način na koji ste živeli dok ste radili. To je ono što bi penzija trebala obezbediti, na to niko od nas ne računa.

Sledeći korak je određivanje profila investitora, kao i na koji vremenski horizont je investitor spreman da investira. Veoma je važno ovde biti iskren sa svojim planovima i reći na 2-5 godina ili na 10+ godina. Kao što smo već ranije rekli, što je dalji vremenski horizont, to se više uvećava verovatnoća uspeha koja postaje ogromna. Zbog toga je vrlo bitno da taj novac kojiim se investira na berzi, bude novac koji, osim u nekim zaista, zaista hitnim, kritičnim slučajima, neće se dirati.

Kao što ljudi kada kupuju nekretnine ne gledaju odmah sutradan kakva je vrednost nekretnine, a ne mogu ni da vide koliko je vrednost nekretnine, ne postoji tržište. Tako i kad investiraju na berzi i ako krenu dugoročno, mogu da dobiju negativnu impresiju ako stalno prate i proveravaju šta se dešava. Jer berza je volatilna, kao što smo ranije rekli, i veoma je lako steći utisak da ste izgubili novac. A, zapravo, novac gubite tek onog trenutka kada rešite da prodate na berzi. Pre toga, gubitak nije realan.

Zatim, pored vremenskog horizonta, podjednako je bitna i sklonost ka riziku. To određujemo postavljanjem pitanja, kao što su: koje je moje iskustvo, gde sam već sada investirao, na koji način bih voleo da izgleda moj portfolio, da li bih voleo da mi jedne godine moj portfolio skoči 15%, a druge godine sam spreman da izdržim ako padne 10% ili mi je u redu da jedne godine skoči 40%, ali druge da bude u minusu 30-35%. I onda to već ide prema, da kažem, ličnoj sklonosti.

Mlađi ljudi su spremni da idu rizičnije i to je logično. I oni treba da idu u rizičnije kompanije, jer to je prosto taj vremenski horizont u kome se tim kompanijama pruža prilika da ostvare svoje ciljeve. Nekada su i Apple, Amazon, Facebook bili nove kompanije koje su tek bile izašle na berzi i ko je tada verovao u njih je ostvario. Neko je ulagao pored Facebooka i u neke druge kompanije, pa je možda tu izgubio, ali je zarada na Facebooku sve to pokrila.

I onda kad se odrede ta dva kriterijuma – vremenski horizont i sklonost ka riziku, onda se vidi, u stvari, da li je profil koji neko treba da investira konzervativan, vrlo konzervativan, umereno agresivan ili agresivan i prema tome se napravi portfolio.

Posle toga puštate da berza radi za vas – to je najvažnije. Nekada sam i ja pokušavao da trgujem svesno i spekulativno i svaki put se ispostavilo da bi bilo bolje da nisam ništa dirao od akcija kojima sam trgovao. Takav je moj stil nekada bio, ali sada sam investitor i ima akcija koje su već godinama u mom portfoliu i koje i dalje ne diram iako su zaradile mnogo. I što je, takođe, važno – svakim odlaganjem vi gubite taj compound.

I možda je bitno da naglasimo ljudima da to prvo ulaganje u početku uopšte ne mora biti veliki iznos.

Tako je – to može biti bukvalno suma od 1000 eura. Ja sam lično počeo da trgujem sa 2000 dolara. Čak još uvek čuvam tu uplatnicu, piše 2000$ crno na belo. To je tada vredelo više nego sad, naravno, ali nije bila neka nedostižna suma. Možete i danas krenuti sa 2000 dolara. Bitno je samo da krenete i da pustite da berza radi za vas.

Vi ste počeli u vreme kada je to bila nepoznanica i zaista je trebalo hrabrosti da se uđe u ovaj posao. To vam se isplatilo i omogućilo vam mnogo fleksibilniji život i vreme da se posvetite svojim strastima. Možete li nam dati neki presek onoga čime se danas bavite?

Nekako sam došao do zaključka da je berza, zapravo, moja strast i ono u čemu najviše uživam. Meni to nije više posao, zaista uživam kada sednem ispred kompjutera sam za svoju dušu, otvorim berzu i pokušavam da odredim šta će se desiti i radim analize. To je verovatno moja sreća što sam ušao u posao koji mi toliko odgovara i ne predstavlja mi napor. To bih preporučio i svakom drugom – da ako mogu rade ono što zaista vole.

Meni se ta ljubav ka mom poslu isplatila i u tome što sam u 36. godini života bio u mogućnosti da prodam svoju firmu za višemilionski iznos, a to sam bio u stanju da uradim zahvaljujući svom iskustvu. I što je još važnije, to mi je dalo priliku da se upustim u razne investicije koje su više “lifestyle investicije” kako ja volim da ih zovem i koje su mi dale mogućnost da ostvarim neke svoje druge potencijale, snove i strasti. Onda sam i neke od tih kompanija uspešno prodao, ail kroz celu tu priču se provlačio isti zaključak – treba se posvetiti onome u čemu zaista uživate.

Zato sam sada ušao u fazu gde sam sveo aktivnosti na edukaciju o berzi, formiranju investicionog fonda koji će trgovati na svetskim berzama – što bi trebalo da bude gotovo do kraja godine – investiranje na berzi, “wealth management” i na kraju fleg fudbal.

Iskoristio bih priliku i da pozovem sve zainteresovane na Senzal Dan investitora, gde ćemo se baviti kulturom investiranja kroz teme investiranja u akcije, ETF-ove, fondove, obveznice, kriptovalute, startapove. Biće sjajni panelisti, održava se 22. juna 2023. godine u Velikoj dvorani Kolarčeve Zadužbine, počinje od 14h, a čitaoci koji nam se jave putem sajta Senzal Capitala ostvariće popust od 5% na cenu ulaznica.

Kako ste došli do toga da se bavite prvo američkim fudbalom, pa onda fleg fudbalom i šta on za vas znači?

Kada sam prodao firmu, kao bivši košarkaš, počeo sam da razmišljam da li bih mogao da investiram u neki košarkaški klub. Međutim, shvatio sam da bi to bilo suviše komplikovano. Par godina ranije, 2003. godine, kada se prvi put pojavio prenos Superbola na Trećem kanalu, sam prvi put video taj američki fudbal.

U Srbiji su počeli da se osnivaju klubovi, pa sam, taman u vreme kad sam prodao firmu, počeo da pratim utakmice, pre svega beogradskih timova. I tako sam postao prvo zaljubljen u taj sport, u entuzijazam ljudi koji su se bavili njime u Srbiji, koji su svi bili amateri, a sjajni ljudi, studenti koji su sveg srca to radili. I onda je ta moja ljubav prema tom sportu i dovela da postanem predsednik Srpske asocijacije američkog fudbala od 2013. do 2017. godine.

Tada sam napravio Upravni odbor Saveza i mislim da ni jedna vlada u periodu, recimo, od Drugog svetskog rata do danas nije imala takav sastav menadžera kakve sam ja imao u svom upravnom odboru. To su bili moji prijatelji, sjajni ljudi. Mi smo bili jedini savez koji je više novca dobio od sponzora nego od ministarstva.

U tom trenutku je bilo preko 30 timova u Srbiji. Kada sam razgovarao sa predsednicima saveza iz nekih ozbiljnih zemalja, kao što su Austrija, Italija, Francuska, oni su bili šokirani činjenicom da u Srbiji postoje tri lige i da ima 30 timova. Međutim, u jednom trenutku smo bili sedmi u Evropi, petnaesti u svetu u tom sportu koji je izuzetno skup, izuzetno zahtevan, ali i sa jedne strane izuzetno grub.

Moram da priznam da kada sam pogledao film „Concussions“ sa Will Smithom i kad sam počeo malo da analiziram šta se dešava oko svega toga, shvatio sam da to ipak nije sport u kome bih trebao da budem. Ni kao predsednik ni kao neko ko bi baš promovisao sport koji jeste sjajan, uzbudljiv i sve to, ali na žalost su povrede česte, čak i nekada i fatalne. Pogotovo u Americi, gde se sve to radi, hiljadama puta se ponavljaju ti udarci. U Srbiji to nije toliko bilo intenzivno, ali postojao je uvek strah da to toga može doći i zato se nisam osećao više da mi prija da budem u američkom fudbalu.

Ali ste se opredelili za nešto vrlo slično. Zašto?

Zato što sam i dalje imao želju da ostanem u tom sportu, pojavio mi se kao spas fleg fudbal, koji je beskontaktna verzija američkog fudbala. Fleg fudbal je uzeo najbolje od američkog fudbala, sve ono najatraktivnije, a to su pasovi, hvatanje, trčanje, ali bez obaranja i bez udaranja, nego se sve svodi na skidanje fleg.

Sa druge strane, igra se pet na pet i vama je u timu potrebno desetak igrača, dok je u američkom fudbalu potrebno 45 igrača u jednom timu da bi mogli da iznesu utakmicu. Sam odlazak na utakmice je bio izuzetno skup i komplikovan.

Fleg fudbal se meni svideo kao nešto što bi moglo da bude sjajna stvar za klince. I taman su moja deca, kad sam krenuo u to, imala 6 i 8 godina, sin i ćerka, pa sam shvatio da bih mogao da im pokažem kako stvari izgledaju. Odlučio sam da napravim svoj klub, a kako sam tada živeo na Novom Beogradu, ćerka i ja smo združenim snagama nadenuli mu ime Novi Beograd Orlovi. Trenirali smo na livadi ispred Arene, na onom jednom kvadratu koji gleda ka zapadu i to je bilo sjajno. Tu su deca počela da dolaze, i fokusirao sam se u stvari na rad sa klincima, čak i mlađim od 10 godina, kako bi oni zavoleli taj sport, ne računajući u šta sve to može da se pretvori u budućnosti.

Kao prvo, taj sport je postao najbrže rastući sport u Americi. Već godinama je tako. NFL je stao apsolutno iza fleg fudbala, verovatno i oni svesni da su te priče o povredama, o grubostima, dovele do toga da su oni značajno promenili neka pravila u samoj igri, ali i da je sve manje roditelja spremno da svoju decu da na treninge američkog fudbala. I onda je NFL podržao celu priču oko flega, zato što fleg fudbal mogu da igraju i devojke, devojčice, kako bi ga doveli na Olimpijske igre 2028. godine.

I sad je to toliko blizu ostvarenja. Počela su da se organizuju Evropska prvenstva, čak i u vreme dok sam ja bio predsednik srpskog saveza smo dobili domaćinstvo prvog evropskog šampionata u fleg fudbalu za kategoriju ispod 15 godina. Bilo je osam timova iz cele Evrope, a Srbija je tada osvojila svoju jedinu medalju, bronzanu. Bili smo u bronzani, pobedili smo Holandiju koja godinama trenira, Italija je bila šampion, a Španci drugi.

Odjednom smo se mi našli u tom društvu. Sada su ponovo, posle korone, počela da se organizuju prvenstva. Ove godine Srbija će učestvovati na tri Evropska prvenstva. Seniori će prvi put igrati na Evropskom prvenstvu u avgustu u Irskoj, a tim ispod 15 godina i ispod 17 godina će igrati u Italiji, gde čak prvi put će u timu ispod 15 godina igrati šest dečaka i šest devojčica.

Znači, to se sve sada dešava za tu decu koja su počela trenirati ovaj sport pre 4-5 godina. Mom sinu je to prvi sport koji je počeo da trenira. Nije došao s nekog drugog sporta i on više nije ni jedini. Sve više takve dece. Imamo centre poput Subotice, Kraljeva, Inđije koji već godinama rade na razvoju fleg fudbala i sada oni konačno dobiju šansu. Moj seniorski tim Orlovi su dve godine uzastopno, prvaci Srbije i prvi put smo prošle godine učestvovali u Ligi šampiona.

Kako je bilo meriti se sa najboljima?

Sticajem žreba, igrali protiv prvoplasiranog, drugoplasiranog i trećeplasiranog tima u Evropi. Naravno, nismo prošli sjajno, ali smo shvatili gde se nalazimo i šta treba da radimo. Tako je moja ideja da se posvetim nečemu gde i ja uživam, jer sam završio trenersku školu, imam i licencu, a od prošle godine sam i selektor reprezentacija Srbije u fleg fudbalu, u svim selekcijama. Tako da neizmerno uživam u tome i mislim da je važno obezbediti perspektivu ovom sportu i da deca koja počnu da treniraju fleg fudbal, dečaci, devojčice, znaju da će moći da igraju i kako budu odrastali. Sve je bliže i formiranje neke balkanske lige, a u Srbiji već postoji osam timova koji igraju svake godine fleg. Ove godine očekujem da ih bude još više. Ovo je sjajan sport i predviđam mu ekspanziju, kao što ima basket 3×3, a verovatno i veću.