Rade Zagorac:
Preduzetništvo i profesionalni sport su mnogo sličniji nego što mislimo

Kako biste opisali svoju dosadašnju košarkašku karijeru?

Od najmlađih dana, a ne znam ko je direktno “krivac” za to, kao ideal sam sebi nametnuo da probam da izbacim samosažaljenje iz priče i da nemam sebi šta da zamerim. E sad, sportska karijera je jedna složena jednačina koja, nasuprot popularnom mišljenju, ipak traje dugo.

Dugo, zato što se stvari u sportu odvijaju velikom brzinom i prepuna je naglih skretanja, kočenja, ubrzanja, ali i slobodnih padova, vrlo često u samo jednoj sezoni. Ako se u ovu jednačinu dodaju i četiri godine u Partizanu, sve ovo još malo više dobija na težini.

Ne vidim još kraj svoje karijere na horizontu, ali znam da će mi biti jasno kada bude vreme za to. Da se ona danas završava, ne bih sebi imao šta da zamerim jer sam joj pristupao iskreno, pažljivo, sa puno ljubavi još otkad sam prvi put šutnuo, ili pokušao da šutnem, na koš.

Ponikli ste u Megi, bili u Španiji, zatim postali kapiten Partizana, pa jedno vreme proveli u Rusiji, a sada ste u Turskoj. Koje momente i ljude biste izdvojili kao najznačajnije u svom dosadašnjem sportskom putu?

Dekija Milojevića, definitivno. Pre svega jer je sa sobom nosio harizmu i spontanost koje su meni neprocenjive osobine ukoliko neko želi da me posavetuje. Puno je situacija, nekih i duhovitih, gledano sa ove distance, gde me je svojim primerom i savetom usmerio na put vrednosti koje danas imaju mnogo više smisla nego tada. Dosta toga primenjujem i u radu sa svojim detetom, a pre svega to da ga vaspitavam primerom, a ne rečima. Prošle su i neke godine, a ja zaista ni sa jednim svojim trenerom, od kada igram profesionalno, nisam imao ni približno kvalitetan odnos kao sa njim.

Godine 2016. draftovani ste od strane Boston Celticsa, pa potpisali ugovor sa Memphis Grizzliesima naredno leto, ali ste ipak postali prekobrojni nekoliko dana pred početak sezone. Kako ste doživeli tu NBA epizodu i kako danas gledate na to iskustvo?

Vratio bih se na početak. Ne volim samosažaljenje i koristim jednu zanimljvu, možda malo grubu tehniku kada analiziram takva iskustva: možda bi me udario auto da sam ostao tamo, možda bih upao u neki problem mnogo veći od sporta.

Iskustvo kao takvo je bilo prelepo jer je došlo kao nagrada za godine velikog rada i istrajnosti u izazovnim trenucima odrastanja. Meni tada nije bilo suđeno iz nekog razloga, a možda nekada bude u drugačijoj formi. Godine koje su usledile donele su lepe trenutke koji se, možda, ne bi desili da je tamo sve prošlo “kako treba.”

Da li ste tada već razmišljali o budućnosti van terena, ili je to došlo kasnije?

Amerikanci su izuzetno orijentisani na život van sporta. Pomažu tim momcima, od kojih je velika većina došla iz vrlo skromnih pozadina, da prošire vidike i da ih edukuju. Tu je negde i moj početak interesovanja za stvari van sporta. Sportisti imaju veliki uticaj i uvažavanje koje prestaje na ivicama terena. Svi smo potcenjeni u temama koje nemaju veze sa sportom. Zato je lična edukacija od neizmerne važnosti kako bismo izgradili kredibilitet kod osoba iz preduzetništva, finansija, nauke ili neke druge sfere. Danas je to dosta olakšano i primećujem sve veću tendenciju sportista da nauče više o ovim temama.

Šta ste tokom karijere naučili o timskom radu i vođstvu, a što sada koristite u svom biznisu?

Često pominjem da su preduzetništvo i sport mnogo sličniji nego sto se čini. Za početak, kolektiv je zajednička imenica. Moje iskustvo iz najboljih sistema (Memphis) je interesantno. Iako se čini da su tamo svi srećni, ostvareni i zadovoljni – nije baš tako. Pomoćnik kuvara je mislio da on zaslužuje da bude glavni, sekretaricu nije voleo isti taj kuvar, a pomoćni treneri su mislili da zaslužuju veće plate. Isto je stanje i u svakoj pekari u Srbiji – neko od radnika je ubeđen da treba da ima veću platu, a da se ovom drugom toleriše to što se njemu ne toleriše. Kada se kolektiv postavi na zdrave noge, onda ta mašina eksponencijalno jača i ostvaruju se uspesi koji su na početku bili naučna fantastika, ali i obrnuto. Bio sam deo i jednog i drugog.

Godine u vrhunskim, osrednjim i jako lošim kolektivima su me navele na jednu misao: jednog dana, ako nešto svoje budem pravio, pokušaću da moj tim ima zdrav odnos, gde se teške stvari govore bez oklevanja.

Od aktivnog sportiste do osnivača startapa – kada se u vama javila želja da pokrenete nešto svoje, van sporta?

Konkretno u Covidu. Mislim da je svima prijalo naglo usporavanje ritma i osećaj da je u redu da se ostane kod kuće. Prvo sam sa Nenadom Miljenovićem pokušao da pokrenem Uniju igrača ABA lige, ali to nije uspelo iz geografskih ili demografskih razloga. Mentalitet ovde je specifičan, pa i pored velike potrebe za njom, nije bilo dovoljno otvorenosti da se usvoji. Nakon toga je na red došao Most, koji ima sve elemente koji mene pokreću: kolektiv, problem koji nije rešen, tehnologiju i veliki marketinški potencijal. Okušao sam se, objektivno ne znajući u šta se upuštam, i pored prilično dobre pripreme.

Kako ste došli baš na ideju MostApp-a? Da li je to bila vaša lična potreba, inspiracija iz inostranstva, ili nešto treće?

Ideja je, naravno, iz ličnog iskustva. Mislio sam da je pravi trenutak baš sada jer su aplikacije za prevoz putnika i dostavu hrane već navikle ljude da ozbiljne probleme rešavaju na klik. Onda je istraživanje došlo na red, ko je pokušavao, šta, na koji način, ali i zašto niko nije uspeo.

Ispostavilo se da su aplikaciju za pronalaženje majstora pokušali da naprave mnogi, ali da doslovno niko nije uspeo. To me nije plašilo, već intrigiralo. Onda smo malo istražili i inostrane projekte koji su uspeli, pa smo brzo došli do zaključka gde se grešilo. Nakon toga smo odlučili da seciramo tri najveća problema i da njih rešimo: dolazak u dogovoreno vreme, urednost radnika i transparentna naplata. Nismo hteli da previše zagrizemo jer nemamo iskustvo i kapacitet, a i ne verujem u mega projekte. Krenuli smo sa nekoliko glavnih kategorija i dugo testirali, intervjuisali, početnički grešili, preskupo plaćali i, na kraju, dobili proizvod kojim smo zadovoljni, kojim su zadovoljni korisnici i radnici, ali koji ima neizmerno mnogo prostora da bude još bolji.

Ko su ljudi koji su vam najviše pomogli da uobličite ovu ideju u konkretan biznis?

Srđan Radojević, moj bliski prijatelj, tu je od samog početka u vidu dodatnog mozga i para očiju. Preduzetnički put je težak i ta priča je ispričana mnogo puta. Zato mislim da je bitno da tu postoji od početka još neko koji će da štiti celu priču od razvodnjavanja, pogotovo kada to nije jedini fokus, kao u mom slučaju. Naravno, imali smo i veliki peh sa izborom prve ekipe programera, koja nam je naplatila neverovatno veliku količinu novca, a uradila takav posao da i danas čistimo repove koji su ostali za njima. To su neprocenjiva iskustva za godine koje dolaze.

Objektivno, priča je krenula da se pomera iz blata kada je kod nas došao Predrag Brkić, koji je vanserijski talentovan i vredan momak, a sticajem okolonosti pokušavao je da pokrene sopstvenu priču sličnu Mostu, ali je zastao. Nakon toga, Aleksa Đoković i Radovan Knezević su nam doneli neophodno znanje sa samog terena, jer mi jesmo tehnološka firma, ali rešavamo majstorske probleme, pa nije imalo mnogo smisla da potencijalne majstore intevjuišem ja jer ne znam šta je EK ventil, a kamoli nešto složenije. Prijateljski nas savetuju i Miloš Čitaković i Dalibor Tošković, jer imaju izvanredno iskustvo u martketplace projektima kod nas i u inostranstvu.

Ujedno, sistem smo podesili tako da su svi oni i suvlasnici u MostApp-u, što mislim da je jako važno ukoliko želiš da tvoj tim, u nekoj meri, izjednači tvoju energiju i zaraženost idejom.

Imamo sada već 16 članova tima koji na neki način doprinose Mostu i svako od njih je u svojoj ulozi neprocenjivo važan.

S obzirom na to da ste i dalje aktivan igrač, kako balansirate profesionalne obaveze i vođenje biznisa?

Mislim da je jedini naćin da ovo ima smisla zaljubljenost i opčinjenost idejom. Budim se i ležem u krevet sa idejama šta bismo mogli da unapredimo. Srećan sam što isto to mogu da kažem i za svoje kolege, pa vrlo često neka epohalna ideja dođe u 02.45 ujutro.

Koliko ste se vi lično uključili u razvoj aplikacije i tehnološkog rešenja?

Toliko da odgovaram na komentare i upite na Facebooku. Uključen sam u apsolutno sve procese poslovanja. Svi imaju svoje jasne role, uloge, ali i autonomiju da prave poteze u njima. Kvalitetna komunikacija nam je apsolutni prioritet i potreba jer samo tako svi u lancu mogu pravovremeno da budu informisani o dešavanjima u toku dana kojih je mnogo.

Kada komunikacija zakaže, problemi kucaju na vrata i nekada je potrebno više dana da bi se sanirali. Što se tehnološkog rešenja tiče, tu je Peđa glavni sa svojim timom programera i ja sam tu uključen tek na nivou želja i potreba korisnika, kao i rokova koje želimo da ispoštujemo.

Ostalo je sve na Peđi, Stefanu i Urošu.

Kako ste birali partnere sa kojima ste pokrenuli MostApp i šta vam je bilo važno kod njih?

Mnogo je primera u sportu, a pre svega u filmu „Money Ball“, koji govore o procesu screeninga i pristupa kada je reč o pravljenju tima. Liverpool u fudbalu, Dule Vujošević u košarci ranije, a sada Tuomas Iisalo, svako na svoj način – a opet svi slojevito, duboko i precizno prave selekciju delova njihovih sistema. Možda i nije toliko važno kakav je taj sistem, koliko je važno da taj proces selekcije postoji i da oslikava karakterstike tog sistema. Nekome ko poznaje određeni sport je dovoljno da pogleda 10 minuta utakmice jednog tima i da sa sigurnošću zna da je ekipa dobro ili loše vođena. Trenera ili upravljača sistema je mnogo, onih pravih malo. U svemu tome, trudim se da pronađem svoj kriterijum.

Ono što mi je jako važno je da sa svakom od osoba sa kojom radim mogu da popijem kafu, ne zato što smo kolege već zato što ima šta da se kaže. Pametan čovek mi je jednom rekao da na umetniku nije da bude dobar čovek, već dobar umetnik. Ja mislim da ljudska crta mora da se zadrži u minimalnoj, tolerantnoj meri. Sa nekvalitetnim ljudima, a odičnim sportistima ili funkcionerima sam mnogo puta sarađivao i mislim da vrlo dobro znam šta je od ta dva starije.

Zašto mislite da su prethodni pokušaji sličnih platformi propali, a MostApp uspeva?

Dva su razloga: Prvi, jer je tržište bilo potpuno nezrelo ili nedovoljno zrelo, što se promenilo sa Donesi, Wolt, Glovo, CarGo i sličnim marketplace aplikacijama koje su utvrdile šablon da se, kroz par klikova, može do rešenja za ozbiljne probleme.

Drugi je pogrešan biznis model u kojem se gleda instant zarada kroz naplatu radnicima da se oglašavaju na tim platformama, nedovoljna umešanost u proces od kada je usluga zakazana do trenutka kada je obavljena i nemogućnost da se radnici disciplinuju kroz niz mera koje najviše nerviraju korisnike.

Mi smo se u MostApp-u fokusirali na tri stvari koje najviše znače korisnicma: da su radnici prethodno bezbednosno provereni, da dolaze u dogovoreno vreme i da naplaćujemo umesto njih po unapred definisanoj ceni sa fiskalnim računom koji stiže nakon posla. Želeli smo da budemo skromni u početku, sa pažljivim osluškivanjem tržista i njegovih potreba. Tako je nastalo uslužno peglanje kao zasebna kategorija, a tako će uskoro nastati i sveti gral kućnih poslova – čisćenje. Takođe, ubacujemo i novi grad – Novi Sad.

Ko je, zapravo, Moster? Kakve profile angažujete i kako ih birate?

Mostera je lako razlikovati od majstora. Moster nije nužno majstor, on ili ona su neko ko je pošten, ko razume tehnologiju, ko shvata problem reputacije majstora kao profesije i narativa koji je stečen kroz godine. Zna da istrpi kritiku i prihvati odgovornost. Demografski, to je osoba od 35 do 50 godina, sa primarnim zanimanjem, ali i praktičnim znanjem sa terena. Imamo i baš profi majstore koji su se odlučili da rade sa nama, ali to su retke ptice. Velika većina njih nije želela da radi po satu, nije želela da unapred utvrdi cenu po kojoj ce raditi i nije želela da donese potvrde da nisu osuđivani i da se ne vodi krivični postupak protiv njih – dosta prirodne selekcije je napravljeno.

Mnogi vaši Mosteri nisu klasični majstori – kako ste uopšte došli do tih ljudi?

Oglasom u početku, a sada već preporukom. Lako se vidi ko želi da radi. Regrutacija se sastoji od tri dela. Prvi je intro sastanak na kojem kolege stiču prvi utisak o potencijalnim radnicima i daju svoje mišljenje na osnovu tog utiska. Odabranima se traže potvrde za koje je potrebno 1 i 3 dana, oni koji su stvarno zainteresovani su već trećeg dana ponovo na sastanku kako bi prošli tehničku obuku nakon koje mogu da krenu sa radom. To je, zapravo, korak na kojem najviše njih odustane iz raznoraznih razloga u koje ne ulazimo.

Kako funkcioniše vaš poslovni model – kako MostApp zarađuje?

Ni radnicima ni korisnicima ne naplaćujemo unapred, nikakav vid pretplate. Majstori imaju dogovoren procenat od svakog posla koji ide njima, a korisnici plaćaju fiksni service fee po tasku. Verujemo da je naša uključenost u čitav proces ono što korisnicima na dužem štapu pruža sigurnost. Sve ostalo je prepuštanje slučaju. Nas šestorica smo 24 sata prisutni. Tvrdim da ne postoji deo dana u kojem barem dva oka ne gledaju na admin panel u kojem vidimo zakazane poslove.

Nedavno mi je sestra rekla da je njena frizerka zakazala task, ali da joj majstor nije odgovorio dva dana i da je ona razočarana – ja sam joj rekao da ne moram ni da ulazim na panel i proveravam jer to jednostavno nije moguće.

Mi vrlo lako možemo da automatizujemo zvučnu notifikaciju koja bi nas obavestila kada stigne novi upit za task, ali to tvrdoglavo odbijamo da uradimo jer imamo interno takmičenje među nama ko će prvi da prijavi novi task. Deluje da je za sada Raša, naš menadzer Mostera, u blagoj prednosti.

Kako izgleda proces od registracije korisnika do realizacije usluge?

Vrlo je jednostavan jer je aplikacija rađena po ugledu na uspešne projekte iz istih ili sličnih niša. Jedna od njih je TaskRabbit, ali je dosta toga prilagođeno našem tržištu, a verujem i da dosta temeljnije pristupamo regrutaciji od njih. Za rad na TaskRabbit-u je dovoljno da se preko Persone verifikuje identitet i može da se krene sa radom. Mi to ne želimo i nikada nećemo raditi na taj način jer osnovna kontrola kvaliteta mora da postoji.

Proces počinje skidanjem aplikacije sa App Store ili Google Play prodavnica, nakon čega se pravi profil i već može da se pristupi dostupnim radnicima u tom delu grada (trenutno samo Beograda, uskoro Novog Sada) sa vidljivom slikom, cenom po satu, recenzijama prethodnih korisnika i ocenama. Nakon toga se direktno sa njima dogovaraju oko detalja vezanih za sam posao i termina, Moster procenjuje vreme i sredstva se tada samo rezervišu sa računa korisnika, a naplaćuju tek po obavljenom poslu kada na email stiže i fiskalni račun.

Kakve su prve reakcije korisnika, a kakve samih Mostera?

Recenzije su jako dobre, ali mislim da razlog nije u tome što su naši Mosteri najbolji majstori na svetu. Verujemo da je dolazak na vreme, transparentna naplata, urednost i ljubaznost radnika razlog pa su ljudi iznenađeni da, nakon godina loših iskustava, to tako ipak može sa majstorima.

Trenutno imamo preko 300 recenzija, jedna je trojka, jedna četvorka i ostalo su sve petice. Teško je malo i nama da objasnimo da te ocene nisu fingirane, pa smo potajno navijali za neku četvorku o čemu sam i pisao na Linkedin-u.

Šta je bilo najteže u početnim fazama razvoja MostApp-a?

Programeri i formiranje odnosa sa njima. Koliko su preduzetništvo i sport slični, toliko su programiranje i sport različiti. Dva potpuno različita senzibiliteta, brzine, načina komunikacije. U šali ja nekad krenem da koristim košarkašku terminologiju kada oni krenu sa svojom, pa onda bude interesantno za pasivne učesnike razgovora. Na svaki pull request ti je i pull up. Ipak, mislim da programeri više vole košarku, nego košarkaši programiranje.

Kako izgledaju biznis parametri (broj korisnika, broj Mostera, broj poslova) MostApp danas?

Trenutno Most ima nesto manje od 4500 korisnika, oko 40 Mostera i preko 400 obavljenih B2C poslova. To je sve išlo nekom srednje sporom brzinom do maja, kada se desio prvi značajniji rast. Tada smo imali trostruki skok u poslovima po danu, a onda je jun duplirao maj.

Postoje jasno definisani ciljevi, da se prikladno izrazim KPI-jevi, koje želimo da dostižemo kako bi se konstantno kretali ka svojim ciljevima. Kategorije koje su repetitivnije od drugih će nam doneti veći obim, kao što je to uradilo peglanje. Na jesen smo spremili totalni redizajn aplikacije sa mnogo novih funkcionalnosti i kategorija.

Kako ste radili promociju do sada i šta vam je dalo najbolje rezultate?

Sport donosi dosta dobrih konekcija. Sećam se da mi je Deki to i rekao kada me je nagovarao da pređem u Partizan. To je jednostavno tako i te “veze” koristimo da lakše dođemo do nekih ljudi koji u tome mogu da nam pomognu. Nas budžet za marketing je jako mali, pa se u skladu sa tim mogućnostima i ponašamo. Interesantno je da nam je najveći broj korisnika do sada doneo intervju za portal BizLife i nedavni LinkedIn post koji sam objavio o našem Mosteru Nebojši. Interesantna je stvar dopiranje do ljudi i često neočekivane stvari upale. Malo ima i do algoritmova na mrežama koji meni kao laiku deluju da se takmiče u tome čiji je teže provaliti.

U promociji nam pomaže i Crafter. Ne mogu dovoljno da nahvalim Ivicu, Ines i njen tim na dosadašnjoj saradnji. Oni su prvi veliki strateški partner koji nas je podržao i stvarno se od početka ponašaju prema nama kao stariji brat. Nemamo nikakvu novčanu korist od toga, ali je trenutak prepoznavanja nas sa njihove strane značajan. Hvala im i nadam se da će ta saradnja trajati dugo.

Odnedavno ste se okrenuli i B2B klijentima – zašto baš sada i kako izgleda ta ponuda?

B2B je prirodna ekstenzija. Mi imamo veliku sreću da u timu imamo čoveka koji već dugo radi održavanje lokala jedne poznate firme u Srbiji koja vrlo verovatno ima najveći broj poslovnica. Ima ih u gotovo svakom manjem selu u Srbiji. To zahteva veliku umreženost i pokrivenost u celoj državi. Mi još uvek ne radimo prodaju u njenom punom smislu. Sada i taj deo pokrećemo i razvijamo vrlo konkretan paket usluga za mala i srednja preduzeća koji će funkcionisati na bazi mesečne pretplate u kojima će biti pokrivene apsolutno sve majstorske i druge usluge. Od održavanja računarskih mreža, čišćenja, struje i vode do orezivanja kućnih biljaka.

Paketi će se formirati po broju sati na mesečnom nivou koji su prilagođeni potrebama svake firme, sa uključenim hitnim intervencijama.

Mi smo već obavili solidan broj intervencija, mada su one plod marketinga, koji nije baš sjajan pristup ukoliko želite trajne odnose sa biznisima. Ideja nam je da firmama uprostimo poslovanje kroz odnos sa samo jednom firmom te jednom mesečnom fakturom.

Koji su najveći izazovi u radu sa firmama u odnosu na fizička lica?

Navike se teško grade, ali kada se izgrade još teže ih je promeniti. Izazov je sličan sportskom. Amerikanci imaju izjavu koju parafraziram: Nikada ne znaš kada ćeš dobiti poziv, ali kada on stigne – bolje je da budeš spreman. Doći će trenutak kada će neko želeti da promeni postojeće rešenje kada je održavanje poslovnih prostora u pitanju i mi ćemo dobiti poziv, onda je sve na nama – da li ćemo biti spremni ili ne.

Trudimo se da uvek budemo spremni.

Da li planirate širenje na druge usluge i tržišta?

Najavio sam više puta da je čišćenje sledeće, kada pričamo o B2C kategorijama. Za njim postoji najveća potreba i ljudi nas svakodnevno pitaju kada ćemo to da uradimo. Svesni smo toga i nismo ludi da propuštamo taj deo kolača, ali smo svesni i granica svojih trenutnih mogućnosti. Mi tu kategoriju možemo da uvedemo kroz dva dana jer imamo veliku bazu zainteresovanih.

Čišćenje je repetitivna kategorija pa kroz razne loyalty programe želimo da preveniramo zaobilaženje aplikacije koje je u ovom poslu neminovnost. Nedavno smo imali situaciju koju smo mnogo češće očekivali: jedan korisnik je ponudio našem Mosteru da se dogovore van aplikacije, jer ionako nikad nije gotivio onog Zagorca. Moster je to ljubazno odbio jer je sa nama od prvog dana, a uz pomoć Craftera je bio nagrađivan mnogo puta do sada. Mi imamo „mistery shoppere“ koje do sada nijednom nismo iskoristili jer želimo da gradimo drugarski odnos baziran na poverenju sa našim radnicima, koji razumeju da je nekoliko stotina dinara više od jednog posla rizik koji nema mnogo smisla.

Kako vidite sebe u budućnosti u svetu biznisa po završetku karijere?

Vidim se u sportu. To je oblast koju najviše poznajem i glupo bi bilo da je se odreknem. Nemam trenersko posmatranje na stvari, pa nisam kapacitet za trenera. Volim analitiku, brojeve, kolektive, tehnologiju u svemu tome ali pre svega sposobne ljude. Trenutno su košarka i Most moj jedini fokus.

I za kraj – šta biste poručili drugim sportistima koji razmišljaju o svojim ‘drugim karijerama’, ali se ne usuđuju da krenu?

Edukaciju. Imamo mnogo više slobodnog vremena nego što se čini, pa neku porciju treba odvojiti za učenje. Novac koji zarađujemo je veliki i važno je da na vreme postanemo svesni toga. Ljudi iz preduzetništva su više nego otvoreni da nas čuju ukoliko imamo šta da kažemo. Sport i biznis idu jedno uz drugo.