Relja Dereta:
Komunikacija kao proces – ne kao performans

Vaš rad se vezuje za javni nastup. Šta sve, prema vašem mišljenju, spada pod javni nastup u svetu biznisa?

Osim standardne slike govornika pred većom grupom ljudi i PowerPoint prezentacijom iza nas, mislim da je svaki sastanak, tj. susret gde neko nekome nešto priča sa nekim ciljem – javni nastup. Kada proširimo percepciju šta je sve nastup, otvaramo daleko veće polje za vežbanje i eksperimentisanje.

Pre nego što neko počne da radi na tome kako će nešto da kaže, na čemu vi insistirate?

Na tome da osoba razume zašto to priča, tj. šta joj je cij. Da bismo definisali šta želimo da postignemo, moramo prvo da detaljno stavimo na papir ko nam je publika i šta su kontekst i šira slika. Tek onda možemo da donosimo odluke šta i kako da kažemo ili uradimo.

Koje su najčešće greške koje ljudi prave u poslovnoj komunikaciji?

Misle da moraju da kažu sve, odnosno što više, da bi nešto postigli. Cilj doživljavaju kao „predstaviti projekat“ ili „podneti izveštaj“ – to su samo sredstva. Pravi cilj je dobiti odobrenje budžeta, konkretnu podršku za projekat, veće poverenje za buduće saradnje, saglasnost tima da uloži dodatno vreme u rešavanje određenog problema u narednih mesec dana, bolje razumevanje potreba klijenta, itd.

Na fizičkom planu, to je plitko disanje i brzanje bez pauza u govoru, tj. razmišljanje u hodu umesto u tišini. Kad na to dodamo lošu intonaciju, više ne postoje odvojene rečenice, već beskonačan niz reči koji ni govornik ni druga strana ne mogu da prate.

Gde najčešće nastaju ti problemi u komunikaciji? Da li ih učimo?

Verujem da ih vučemo iz škole. Odgovaranje na tabli je najstresnija i najpogrešnija decenijska škola javnog nastupa – ti si jedan u nizu govornika koji najčešće mora da napamet nauči i što brže iznese sve činjenice da bi dobio dobru ocenu. Ako zastaneš da razmisliš ili nešto ne znaš, to je greška i ocena manje.

Budući da je komunikacija lični izraz, kroz vreme usvajamo i zabludu da su greške koje pravimo odraz naše vrednosti kao ljudi – zato je najbolje izbegavati pokušaje da se nešto promeni u komunikaciji i držati se sigurnog terena, koliko god bio neprijatan. Srećom, pre ili kasnije, mnogi požele da izađu iz tog začaranog kruga.

Kako pomažete ljudima da pronađu svoj autentični glas, umesto da kopiraju druge?

Tako što barem privremeno treba da zaborave sebe, odnosno trenutnu sliku sebe, i istraže svoj glas i izraz u različitim modalitetima. U tim pokušajima će prirodno i dosta grešiti, to je deo procesa, a navikavanje na greške je sastavni deo učenja. U jednom trenutku oni osete da rezonuju sa određenim načinom priče i počnu da se povezuju sa tim.

Između ostalog, ne postoji jedan isti autentičan glas, već autentični izraz u datim okolnostima. Svako od nas ima u sebi daleko više autentičnih glasova nego što misli.

Šta jednu poslovnu priču čini dobrom i pamtljivom?

Ako razumemo unutrašnji svet, interese i potrebe publike, možemo skrojiti priču koja počinje od onoga što je njima blisko i poznato, sa konkretnim primerima i slikama sa kojima mogu da se povežu. Statistiku i podatke, takođe, stavljamo u kontekst razumljiv publici. Ušteda od 10 minuta po unosu fakture u novom softverskom rešenju nije toliko inspirativna. Odlazak sa posla u 15h umesto 17h, tako da izbegnemo gužvu u saobraćaju i budemo dovoljno odmorni da jednom nedeljno uradimo strateško promišljanje jer nismo izgubili svu energiju na unos faktura – daleko je lakše za zamisliti kao benefit.

Kako da, iz mora informacija koje imamo o svom poslu, izdvojimo ono što je publici zaista bitno?

Tako što, nakon što smo dobro promislili publiku, kontekst i ciljeve, postavimo pitanje: „Imajući u vidu ko mi je publika i šta želim da postignem, šta je apsolutno najvažnije što treba da kažem?“ To će nam dosta pomoći da izbacimo sve što je višak. Moramo zapamtiti da cilj nije da kažemo sve, već da publiku motivišemo, inspirišemo, usmerimo na određenu akciju. Ceo onaj uvod i opširni kontekst koji mislimo da moramo da ispričamo da bismo došli do poente je najčešće najbolje prosto – izbaciti.

Koliko je ego prepreka u učenju i napredovanju?

Vezanost za određenu sliku sebe je značajna prepreka. Napredovanje je odlazak u nepoznato, u pokušaje i greške, a to ego ne može da podnese. Pomaže da sebi kažemo: „Hajde da malo ne budem ja, da vidim kako još mogu da zvučim. Ako mi se ne svidi, vratiću se lako na sebe.“

Vaš pristup se više bazira na praksi nego na teoriji. Kako to izgleda?

Kada odemo na personalni fitnes trening, radimo niz vežbi za jačanje mišića i razvoj tela, uz povremenu teoriju da bolje razumemo kako naše telo funkcioniše. Isto je na mojim edukacijama. Neprekidno radimo jako konkretne vežbe: da udahnemo, usporimo, centriramo se, koristimo ruke, povežemo se sa publikom, pronađemo suštinu svoje priče – kroz koje vremenom izgradimo intuitivan osećaj šta čini dobru komunikaciju. Tek tada uvezivanje naučenog u teorijski okvir ima smisla. Dosta pomaže i snimanje sebe telefonom, kroz koje možemo lakše da uočimo greške i pratimo napredak.

Koliko je za dobar nastup važno naše fizičko i emotivno stanje, a ne samo ono što izgovaramo?

Važno je da se osećamo dobro, tj. da sebe dobro osećamo. Nije suštinski problem da smo na lošem emotivnom mestu kada treba da pričamo, problem je ako to ne prepoznajemo, jer tada postajemo reaktivni i guramo se preko trenutnih mogućnosti. Ako možemo da osvestimo svoje stanje u datom trenutku, možemo i da donesemo odluku kako da realno odgovorimo na situaciju ispred nas.

Da li je strast prema onome što neko radi preduslov da bi bio dobar govornik?

I da i ne. Sjajno je ako nas loži naša tema, ali postoji niz stvari u komunikaciji koje nam mogu biti izvor strasti i motivacije: želja da se povežemo sa drugom osobom, da joj rešimo problem, da razumemo njene potrebe, da unapredimo neki aspekt svoje komunikacije, da uradimo dobar posao. Potpuno odsustvo interesovanja ili lažiranje strasti se pre ili kasnije oseti. S druge strane, ako strastveno pristupimo otkrivanju svoje strasti, pre ili kasnije ćemo je pronaći.

Dugo ste u svetu tanga. Koje ste lekcije iz plesa preneli u posao?

Previše je lekcija za ovih 16 godina plesa i još uvek ih svakodnevno učim.

Na tango sam krenuo 2009. godine sa idejom da imam dve leve noge i tokom prvih šest meseci učenja i nestabilnog koračanja sam često razmišljao da odustanem. Pet godina kasnije nastupao sam pored Stefana Milenkovića u Sava Centru i do danas sam imao još desetine nastupa u zemlji, regionu i Evropi.

Uvideo sam kroz primer sebe i drugih u početku nesigurnih plesača da možemo daleko više da se razvijemo i napredujemo nego što možemo da zamislimo. Isto tako, kroz tango otkrivam, izražavam, a nekad i napuštam razne delove sebe koji se prelivaju u druge sfere života: ranjivost, hrabrost, skromnost, arogantnost, lenjost, upornost, razigranost, duhovnost… To mi sve daje veru i motivaciju da se iznova trudim sa svima sa kojima radim i jako mi je uzbudljivo da zajedno sa klijentima otkrivamo šta sve neko može da postigne.

Kao instruktor tanga u Tango Naturalu, učio sam da razvijem specifičan zen odnos ka radu sa ljudima. Istovremeno, moramo biti nasmejani, pozitivni i inspirativni za učenike, ali i poštovati svoje lične potrebe, granice i trenutno raspoloženje. Svima se posvećujemo, svesni da je svaki čas nekome možda poslednji – kroz školu je prošlo mnogo talentovanih ljudi koji su nam oduševljeno pričali kako žele godinama da plešu tango koji bi zatim naredne sedmice odustali. Rad sa jako heterogenim grupama je značilo da moramo smisliti časove koji će biti zanimljivi i nestrpljivim srednjoškolcima i bivšim balerinama koji žele što pre da nauče što više, kao i penzionerima koji jedva stoje na nogama. Sve ovo je oblikovalo moj današnji pristup radu.

Na kraju, moj performerski proces. Posle 16 godina plesa i brojnih nastupa, uvideo sam da je nastup divan šlag na torti i lepa potvrda uloženog truda, ali sama torta je proces: redovno vežbanje, popravljanje grešaka, istraživanje novih načina pokreta, odlazak u nepoznato i neprijatno, prevazilaženje frustracija, dublje povezivanje sa plesnom partnerkom. Nakon poslednjeg nastupa sa Anđelom Ristić, sa kojom sam trenutno u intenzivnom plesnom procesu, oboje smo otkrili novu ljubav prema tangu i jedva čekamo da se vratimo u salu i vežbamo, kao i da đuskamo na narednoj milongi (tango plesnoj večeri). Ovo je, između ostalog, zato što smo oboje dosta razmišljali i radili na tome kako da unapredimo naš proces vežbanja i pripreme za nastup.

Dakle, ako smo spremni da eksperimentišemo i gurnemo se preko svojih granica, moguće je i nakon puno godina bavljenja nečime naći dublju ljubav i strast za to nešto, i te uvide želim da prenesem svim svojim klijentima.

Sećate li se trenutka kada ste odlučili da hobi pretvorite u profesiju?

Nakon uspešne prve sesije sa svojim prvim zvaničnim klijentom, Vojom Antonićem, za TEDxBelgrade. Te 2010. godine, Voja je poslao divan mejl ostalim govornicima, gde je pohvalio moj rad i preporučio svima da mi daju šansu. Teško je opisati koliko je to značilo nesigurnom klincu od 23 godine.

Taj mejl sam prosledio nekolicini najbližih ljudi uz opasku: „Možda ću se jednog dana baviti ovime.“ Tada sam već osetio da bih voleo i mogao ovo da radim, a pet godina kasnije sam jednog jutra postavio pitanje: „Okej, šta je potrebno da se desi da bi mi ovo bio posao? Kakav dokaz mi treba?“.Par sati kasnije stigli su upiti od tri različita klijenta. Nije mogao biti konkretniji odgovor od toga.

Koliko je za razvoj preduzetnika važno imati jaku mrežu podrške i prijatelja?

Izuzetno je važno. Imao sam sreće da sam kroz aktivizam, argentinski tango i TEDx izgradio baš veliku mrežu ljudi. Kada sam presekao da se posvetim profesionalno treninzima javnog nastupa, apsolutno svima u telefonu sam poslao poruku sledeću poruku: „Počinjem ovo da radim. Ako znaš nekoga kome treba trening iz javnog nastupa, imaj me u vidu.“ Dva meseca kasnije imao sam pune ruke posla.

Važno je ne samo imati mrežu, već biti spreman tražiti pomoć i podršku. To nisam uvek umeo, i zahvalan sam Ivanu Miniću, što mi je i tada, a kroz naredne godine, bio ogromna podrška i nije čekao da mu se javim, već je u brojnim situacijama samoinicijativno uskakao da pomogne.

Šta vas je najviše iznenadilo kada ste počeli da radite sa ljudima iz poslovnog sveta?

S jedne strane, bilo je neobično osveženje videti ljude koji su usled pritiska biznisa, KPI-jeva i ciljeva imali daleko veći fokus od onoga na šta sam navikao. S druge strane, ti isti biznisi su retko kad imali zaista zdrav vrednosni okvir i to se osećalo na ljudima – mnogi su tretirali svoj posao kao nužno zlo, standardno je žaliti se na svoju firmu: „Haha, bezdušna korporacija, šta ćeš…“

Kao nekome ko je godinama bio u aktivizmu i radio u školi argentinskog tanga (u kojoj sam još uvek aktivan na više polja), navikao sam da imamo vrednosti, misiju i viziju u koje zaista verujemo, koje nam daju smisao i gorivo čak i ako nije uvek jasno na koju stranu treba da idemo. To odsustvo dubljeg smisla u većini poslovnih okruženja bi pre ili kasnije isplivalo i osetio bi se specifičan zamor i „lutanje“ kod dosta klijenata.

Razvijate i neke fizičke alate koji pomažu ljudima u komunikaciji. O čemu se radi?

Ljudska bića su zaboravna. I u vežbanju komunikacije i brojnim drugim stvarima, mi često znamo šta treba da uradimo, ali prosto se ne setimo da probamo. I piloti i hirurzi koriste check-liste da bi bili sigurni da su prošli kroz sve korake.

Reka kartice služe kao konstantni podsetnici da radimo na određenom aspektu komunikacije. Svaka kartica obrađuje jedan aspekt: pauzu, stav, intonaciju, svesnost, cilj, kontekst… Za određeni sastanak, dan ili nedelju, biramo karticu koju ćemo držati uz sebe.

Ilustracije i dizajn kartice je zasluga sjajne Tanje Mirković, sa kojom dalje razvijam nove alakte. Upravo je izašla i radna sveska koja detaljnije predstavlja Reka sistem i nudi konkretne korake i smernice kako da pristupimo svom procesu razvoja komunikacije.

Sarađujemo sa još nekim sjajnim ljudima. Nedavno nam se našem timu u Epic Assistants pridružila Ivana Anđelković koja pomaže u razvoju metodologije i radi istraživanja sa našim klijentima o tome kako koriste naše alatke. Ekipa iz Ritual Creations nam radi fantastične torbe za sveske i kartice, a Đorđe Babić nam povremeno upriliči nesvakidašnje strateško savetovanje.

Voleo bih da se dalje povezujemo sa strava ljudima koji žele da transformišu rad na sebi u nešto što može biti zaista zabavno, kreativno i smisleno.

Zbog čega ste se odlučili za fizički, a ne digitalni alat?

Već dosta notifikacija ignorišemo, a posebno kada treba da fokusirano komuniciramo nije ni kulturno ni efikasno da bacamo pogled na ekran telefona ili laptopa da bismo se podsetili da svesno udahnemo.

Ograničenje ima svoju snagu i lepotu – nije slučajno što, recimo, sve više ljudi umesto beskonačnih algoritamskih plejlisti bira vinil. Isto tako, u današnjem brzom ritmu života, želeli smo da stvorimo predmete koji imaju jednostavnu i konkretnu namenu. Ne isključujem određeni vid ,“digitalne podrške“ sistemu, ali ne želim da digitalno ikad dođe u prvi plan.

Da li je vaš cilj da na kraju postanete „suvišni“ svojim klijentima?

Mnogo volim svoj posao i rad sa ljudima, ali neki prirodan ritam jeste da kada ljudi usvoje glavne veštine mogu dalje samostalno da napreduju. Razvoj Reka sistema i služi da me dugoročno zameni – svima treba da budu dostupni efektni načini da razvijaju svoju komunikaciju. Kod dugogodišnjih klijenata se periodično pojavi potreba da pripremimo neku bitnu prezentaciju ili uđemo u naprednije teme. Posebno je zadovoljstvo raditi tako dugo sa kvalitetnim ljudima koji žele dalje da se razvijaju.

Kako gledate na neuspeh u komunikaciji? Da li je to uvek prilika za učenje?

Apsolutno. Važno je da ne posmatramo pojedinačne nastupe kao najvažnije stvari na svetu u kojima ne smemo pogrešiti i nakon kojih nema nazad. Razvoj komunikacije je dugoročan proces u kojem su greške prosto neizbežne. Ako gledamo dovoljno u daljinu i paralelno uživamo u procesu, uvek ćemo nešto naučiti i sve će biti okej.

Kako da tražimo i dajemo feedback koji zaista pomaže, a ne demotiviše?

Za početak, neophodno je da stvorimo atmosferu poverenja u kojem je u redu napraviti grešku. Uvek se setimo cilja – da sebi i drugima pomognemo da budemo bolji. Kada dajemo feedback, pratimo reakciju osobe i prilagođavamo način ukoliko osetimo otpor; naš pristup određenoj osobi će evoluirati kroz vreme i time će se razviti i sam odnos.

Kada primamo feedback, stavljamo ego po strani, duboko udahnemo i slušamo. Ne prekidamo i ne objašnjavamo dok neko ne završi izlaganje (jer onda osoba doživljava da upadamo u defanzivu i da je ne čujemo zaista), a ako nam se ne sviđa nečiji način davanja feedbacka, uvek možemo da damo feedback na feedback, opet, pamteći zajednički cilj.

Kakvu ulogu igra zajednica u uspehu jedne priče, bilo poslovne ili neke druge, i kako se ona gradi na bazi iskustva sa Tango Naturalom?

Darko Dožić i Sonja Živanović, osnivači Tango Naturala, od samog starta su intuitivno, a kasnije i svesno prepoznali značaj građenja zajednice kao ključne za dugoročni uspeh.

Tango Natural ne bi postao najveća škola plesa u Evropi da je samo škola plesa. U TN-u volimo da kažemo da ljudi, između ostalog, dolaze kod nas da nauče da plešu tango. Naravno, mnogi se zaljube i u sam ples, ali motivacije su brojne: druženje, ekipa i osećaj pripadnosti, ljubav, muzika, zajednička putovanja na festivale, učenje nove veštine, prevazilaženje strahova i drugih barijera.

I pored brojnih motivacija, iz te alhemije su nastale neke prelepe stvari: Belgrade Tango Encuentro, možda najveći festival argentinskog tanga na svetu koji se dešava svake godine u Beogradu. Zatim, Summer Tango Camp, poznat još kao Tango Woodstock, koji je potpuno revitalizovao Kolašin i koji svakog leta okuplja stotine plesača i entuzijasta koji uživaju u plesu, planinarenju, jogi, pevanju, streličarstvu i brojnim drugim aktivnostima. Posebno smo ponosni na besplatnu školu tanga za srednjoškolce, gde mladima želimo da pružimo siguran prostor za povezivanje, igru i lični razvoj. Nju finansiramo kako iz sopstvenih sredstava, tako i kroz podršku mnogih koji prepoznaju vrednost ovog projekta.

Ništa od ovoga na početku nismo mogli ni da zamislimo, a danas se svi navedeni i brojni drugi projekti dalje razvijaju i rastu. Da bi takva priča dugoročno uspela, neophodna je zajednica u kojoj zaista delimo i živimo vrednosti koje zagovaramo, kao i nešto lepo, korisno, inspirativno što svi zajedno stvaramo i što nas povezuje. Da smo, takoreći, zajedno na jednoj velikoj plovidbi.

I, opet, važno je da prepoznamo da će nam se ljudi na tom putovanju pridruživati iz različitih motiva, da će motivacija vremenom evoluirati, a kod mnogih se možda nikad neće promeniti – i to je sve okej! Dalje, što je zajednica veća, manje imamo kontrole nad nekim njenim delovima. Da ne bismo ugušili kreativnost i proaktivnost drugih, bitno je da im damo prostor da se izraze, naravno, uz isticanje vrednosnog okvira za koji se zalažemo. Prelepo je kada to uspemo i onda možemo ponekad da sednemo „sa strane“ i gledamo druge kako cvetaju u zajednici koju smo svi zajedno stvorili, preuzimaju liderske pozicije i guraju celu priču dalje.

Šta biste poručili preduzetnicima koji se plaše da stanu iza svojih ideja?

Zapišite šta vam je potrebno da biste napravili sledeći korak: savet da razradite ideju, ohrabrenje, kontakt sa potencijalnim klijentima… Tražite to od svojih ljudi. Kada ostvarite sve sa liste, jedino što ostaje je da napravite odluku. Dobro je definisati konkretne zadatke i rok: „Registrovaću firmu do kraja meseca“, ili, „Zvaću sve ljude koje poznajem dok ne dođem do prvog klijenta“.

Bitno je napraviti prvi korak, koliko god bio nesavršen, a onda će sila inercije dalje uraditi svoje. U redu je plašiti se. Čak i kad se desi uspeh, strah može ostati još neko vreme. Važno je napraviti naredni korak. I naredni. I naredni.

Kako neko ko je pod pritiskom rezultata može da nauči da ceni proces?

Treba da prepoznamo da, ako smo prisutni i posvećeni u svakoj fazi procesa, tada će ujedno biti i najbolji finalni rezultat. Pritisak koji trpimo zbog nekog zamišljenog velikog ishoda čini da često zbrzamo neke prethodne korake, i onda vreme i energiju koju bismo posvetili procesu trošimo na peglanje grešaka koje smo zaista mogli da izbegnemo. To ujedno znači da moramo prihvatiti da svesno učešće u procesu znači da će on verovatno ići drugačijim tempom od onog koji smo originalno planirali. Nikad nećemo ostvariti sve što smo zamislili i to je okej.

Koliko je ranjivost lidera važna za izgradnju poverenja u timu?

Izuzetno. Svojim primerom izražavanja i suočavanja sa strahovima, sumnjama i greškama gradimo atmosferu u kojoj i drugi imaju prostor da budu ranjivi i pogreše. Dosta mi je teže da „savršenom“ lideru priznam da sam pogrešio.

Koja je jedna stvar koju svako od nas može da počne da primenjuje već danas da bi postao bolji komunikator?

Da zastane, svesno udahne i razmisli pre nego što nešto kaže. Upoznajte se i zbližite sa pauzom i tišinom. Probajte da na narednom sastanku u svakoj rečenici nađete makar jedno mesto za pauzu od dve-tri sekunde (može i na kraju, tj. između dve rečenice). Snimite se kako vežbate, pregledajte snimak, prepoznajte šta je dobro, dajte sebi sugestiju šta da bude bolje i probajte opet.

U kom pravcu mislite da će se razvijati komunikacija u poslu, u dobu kada sve češće umesto ljudi komuniciraju njihovi AI asistenti?

Postoji onaj primer gde student napiše pola stranice i kaže AI-ju da mu proširi rad na desetak strana da bi delovalo da je posvećeno pisao, a onda profesor to dobije i kaže AI-ju da mu sumira tih deset strana na pola stranice jer nema vremena sve da čita. Takvog dobacivanja LLM izbljuvcima ćemo se pre ili kasnije zaistiti – ljudi ipak na kraju dana žele autentičan kontakt, i poslovno i privatno. Isto kao što su društvene mreže tvrdile kako će „povezati svet“, a onda smo osvestili da one nanose više štete nego koristi, otkrićemo jednog dana da nas prosto ne ispunjava mašinska halucinacija, koliko god delovala uverljivo i praktično.

Postoji li neko pitanje koje bi svaki lider trebalo redovno da postavlja sebi i svom timu?

Ja svoj tim redovno iskreno pitam: „Kako ste?“. Hajde da utvrdimo kako smo sada u ovom trenutku, jer kad se pre svege iznova povezujemo kao ljudi, možemo biti prisutniji, realniji, produktivniji i zadovoljniji u svemu što radimo.

Zašto je vama lično toliko stalo da se dobre ideje čuju?

Zato što mislim da ovaj svet može biti fenomenalan ako bismo svi bili hrabriji da podelimo svoje ideje. Čak i ako te ideje ne uspeju, napravili smo korak ka svetu gde je malo više u redu probati.