Tijana Prodanović:
Kod mladih i te kako vlada znatiželja za naukom

Kako ste došli do toga da se, osim nauke, bavite i naučnom komunikacijom, odnosno da komunicirate nauku ka širem auditorijumu?

Dosta rano u karijeri sam uvidela da to je odgovornost nas naučnika. Sada, kada vratim film unazad, mislim da to vuče korene iz 1999. godine, kada se dogodilo pomračenje Sunca. Jasno se sećam one, slobodno mogu reći, potpune sramote, gde se dobar deo stanovništva sakrio u svoje „pećine“, i to samo zato što su tada provejavale takve informacije u javnosti.

Po meni, ništa nije moglo da opravda tu reakciju naroda. Jednostavno, radilo se o najobičnijem nebeskom fenomenu, koji se dešavao i pre začetka čovečanstva, a dešavaće se i posle. Potpuno poražena, pronikla sam da smo, zapravo, mi naučnici zakazali, tj. da nismo to dobro iskomunicirali, kao i sam obrazovni sistem. I to je ostavilo traga u mojoj podsvesti, bez ikakve misli da ću se u budućnosti baviti naučnom komunikacijom.

Kada sam se vratila sa doktorski studija u SAD, dobila sam upit da održim jedno predavanje na temu popularne nauke u sklopu British Councila 2008. godine. Pristala sam, i tom prilikom sam dokučila da je to šansa da opštoj publici objasnim stvari na malo drugačiji način nego što su to činili moji ovdašnji profesori, odnosno onako kako rade u Americi.

Za razliku od naučnih gostovanja na domaćim televizijama, gde izlaganja neretko zvuče dosta nerazumljivo, to se u SAD prilagodi široj publici, sa akcentom na to da što veći broj ljudi razume o čemu se govori. Na našim prostorima čim ne rabite stručne termine, već govorite „običnim“ jezikom, odmah dobijate porciju prozivki na račun učenosti.

I preuzela sam odgovornost na sebe da to promenim iz korena. To sam i učinila, kada sam 2011. godine krenula na turneju predavanja, gde sam objašnjavala da dogodine neće doći do smaka sveta, iako su teoretičari zavera tako tumačili Majanski kalendar. Naravno, pre toga sam i sama morala da se edukujem na tu temu, jer ipak, kao astrofizičarka, nemam nekog zavidnog antropološkog znanja.

Dok sam guglala, dokučila sam da se izuzetno teško dolazi do pouzdanih informacija o tome, odnosno prvoplasirane stranice su propagirale tu teoriju zavere. Tek na desetoj strani pretrage naišla na izvore sa pouzdanim referencama, što je upalilo alarmnu lampicu – ako vi nemate predznanje ili razvijeno kritičko razmišljanje, teško ćete isplivati iz mora pogrešnih informacija. To saznanje je samo učvrstilo stav da je to nešto sa čime moramo da se uhvatimo ukoštac.

U doba pomračenja Sunca smo, ipak, imali obrazovni televizijski program, što danas nije slučaj, iako izvora i sadržaja ima na pretek. Kako se izboriti sa tim?

Postoji više načina. Najpre, neophodno je ponuditi više kvalitetnog sadržaja, sa pouzdanim i proverenim informacija, a da bismo to postigli, moramo mobilisati više edukatora, naučnika, itd. Iza svega toga morao bi da stoji neki fond koji će to finansirati, bez nužne pomisli o eventualnom profitu.

Drugi način jeste dati ljudima alate kako da se bore protiv toga, odnosno da se u obrazovnom sistemu, počev od osnovne škole, a možda čak i ranije, prebaci fokus sa učenja informacija na trijažu istih. Jednostavno, jedino tako može se razviti kritičko razmišljanje.

​​Takođe, čvrsto verujem da naučna komunikacija treba da se uvede kao kurs na studijama. Ista je doslovno postala švajcarski nož, tj. alat za preživljavanje za naučnike. Više nije dovoljno da mlade kolege učimo samo o nauci, već bukvalno moramo da ih i podučavamo kako pričaju o svom domenu delovanja. Skorašnji primer pandemije je to, nažalost, dobro oslikao. Bilo je očigledno da je vladao strah zbog neizvesne situacije, ali jasna i pravovremena komunikacija bi izazvala sasvim drugačiju reakciju javnosti od one koje smo posvedočili.

Ranije ste predavali na fakultetu, a sada putem društvenih mreža neformalno edukujete mlade umove. Koliko je današnja omladina zainteresovana za nauku?

Ukratko, kod mladih i te kako vlada znatiželja za naukom. I mišljenja sam da to interesovanje uopšte nije opalo. Nauka je oduvek zanimljiva. Da, ona ume da bude teška ukoliko želite istom da se profesionalno bavite, ali zanimanje za istu se rađa iz puke radoznalosti, koju deca poseduju na pretek. Na nama je da im nauku predstavimo iz zabavnog ugla da bi oni istu razumeli. Čim krenemo sa isključivo formalnim objašnjenjima, presecamo tu nit. Upravo zato je važno da ih stalno podsećamo zato što je taj „suvoparni“ deo neophodan.

Studentima je to jasno, jer su oni taj fakultet ciljano upisali. Donekle je ista situacija u gimnazijama sa prirodnim smerom, gde imaju kudi-kamo srodne predmete. No, kad dođete među osnovce, tu više ne postoji taj selekcioni efekat. Oni imaju sijaset interesovanja. I to se možda ponajbolje vidi na mom kanalu, gde se mi javljaju oni kojima fizika i nije baš išla od ruke, pa su nastavili školovanje u drugom smeru.

Sve u svemu, omladini je zanimljivo, ali mi prosto moramo da imamo sluha i razumevanja za to kako da im nauku predočimo. Ja prva želim da im pokažem zbog čega se ovim bavim, šta je tu meni zanimljivo, itd. I tek kada zađete duboko u svoju oblast, dolazite do toga da možete da to možete svedete i detetu na razumljiv način. Upravo to me je učinilo boljom naučnicom i to sam pokušavala da prenesem studentima kao motiv za bavljenje naučnom komunikacijom.

Pohađali i završili ste doktorske studije u SAD. Po vašem mišljenju, šta je to što možemo da preuzmemo iz njihovog obrazovnog sistema i primenimo ga u našem?

Zabava, jednom rečju, što je golem zalogaj. Zašto? Zato što se kod nas sintagma zabava u nauci doživljava kao psovka. Pobogu, ako se zabavljamo, to ne znači da se ne bavimo naukom. Da, trenutno svi, pa i mi, živimo u kulturi utrke za pažnjom, a ista se hvata na zabavan način. I zašto onda ne bismo učili nauku kroz zabavu? Lično sam mišljenja da se kroz igru znanje najbolje usvaja i zadržava.

Dovoljno je pogledati klipove sa njihovih fakultetskih časova fizike na TikToku i Youtubeu i videti sa kojom količinom zabave se oni održavaju – ja bih doslovno platila ulaznicu da tome prisustvujem. I to se dešava i na postdiplomskim studijama. Dakle, samo zato što studiramo ne znači da treba da budemo rigidni i da se pošto-poto držimo klasičnog učenja. Daleko od toga. Sasvim je u redu da se zabavljate dok savladavate materiju. I to je ono što sam pokušavala da implementiram na svojim predavanjima.

Današnji naučno-fantastični filmovi su beskrajno zabavni, ali koliko su oni naučno utemeljeni?

Ja volim takve baš zato što su zabavni i trudim se da ne sudim previše oštro po pitanju nauke. Naravno da mi neke stvari zapadnu za oko, pa često to i prokomentarišem na svom kanalu, ali, generalno, filmadžije nastoje da njihova dela budu naučno tačna. Ponajbolji primeri toga su, recimo, Marsovac i Interstellar iliti Međuzvezdani, gde je simulacija crne rupe rađena na superkompjuteru. Tako da, nauka tu stvarno nije na gubitku.

Koliko vam je sedma umetnost značila u formativnim godinama?

I te kako. Toliko obožavam naučno-fantastične filmove da sam čak na fakultetu pisala seminarske radove na temu nauke u filmovima. Na primer, Kontakt je sjajno urađen na polju nauke i upravo je to ono što uvlači gledaoce u priču.

Neretko su filmovi koristili najnoviju tehnologiju, istovremeno uticajući na razvoj iste. Recimo, Tricorder X Prize je bilo takmičenje za najbolji izrađen trikoder, uređaj iz Zvezdanih staza. Tako da, nauka i film su definitivno isprepleteni i „hrane se“ međusobno.

Zašto ste odabrali baš TikTok kao platformu za naučnu komunikaciju?

Ja sam oduvek htela da imam svoj Youtube kanal, ali, kad god bih se u to upustila, shvatila bih da za to nemam dovoljno vremena. Naprosto, iziskuje dosta montaže da bi se sve ispričalo, i pritom sve mora da izgleda profesionalno, nalik televizijskom prilogu.

Kad se pojavio TikTok, on je bio otkrovenje za mene, prvenstveno zato što je bio potpuno autentičan. Mogli ste da se snimate gde god ste hteli, uz beskonačno podrhtavanje kamere, i to sve plasirate bez posebne montaže. To me je najviše privuklo kod TikToka pre pune tri godine. Mogla sam na brzinu da pokrijem neku temu i to podelim sa ljudima, bez onog poliranja koje je svojstveno Instagramu.

I kad sam videla kako funkcioniše njihov algoritam, da uvek teži tome da vas  u određenoj meri izloži nasumičnom sadržaju, koji je potpuno van vašeg domena interesovanja, znala sam da sam pronašla svoju platformu. Potvrda toga je stigla u vidu poruka ljudi, koji su poručivali da konzumiraju moj sadržaj, iako nisu podnosili fiziku kao predmet.

Šta ste kroz te tri godine naučili o publici na TikToku?

Ono što sam saznala jeste da ljudi vole nauku mnogo više nego što mislimo. Vi to ne možete da zaključite, recimo, kad organizujete Noć istraživača, jer tu publika ciljano dolazi. Istini za volju, mališane dovode roditelji kako bi ih izložili nauci, ali onda opet imate taj selekcioni efekat u punom zamahu.

E, na TikToku sam dobila najšarenolikiju publiku, gde su svi zainteresovani za nauku ako im istu dočarate na pravi način. I mladi su jako radoznali, puni pitanja, kojih se ne libe da postave. Zašto? Zato što je digitalna sredina njihova sigurna zona i to je prosto današnja realnost. I ma koliko se mi trudili da budemo drugari sa učenicima i studentima, ipak se nalazimo u obrazovnoj ustanovi, gde postoji ta 3D barijera koju nije lako prevaliti i postaviti pitanje.

U digitalnom prostoru, kao što je TikTok, oni se osećaju bezbedno, kriju se iza nekog nadimka i sličice, i onda su spremni da na svom terenu pitaju svašta. Sada toliko pitanja postavljaju da ja ne postižem da odgovorim na sva. I to je jedna od najlepših stvari koju sam videla na TikToku, koji je svojevrsna ogromna učionica.

Da, ima svakakvih pitanja, neka su pametnija od drugih, ali sasvim je nebitno. Jer, kad se kaže da glupa pitanja ne postoje, to jeste izlizana fraza, a u isti mah toliko istinita zato što svi mi učimo kroz pitanja.

U konačnici, to su dve najveće stvari koje sam naučila od svoje TikTok publike.

Da li među tom publikom ima skepticizma?

Naravno, i toga sam bila odmah svesna. Naprosto, to je realnost. Nastojim da odgovorim ponajviše zbog ljudi koji su u dilemi i „lome se“. Što se tiče ljudi koji veruju u teorije zavere, ja podržavam to što neki ne žele da veruju u sve što im se kaže i servira. No, hajde da istražimo, hajde da proverimo da li su opiti dobro postavljeni, itd. Na nama je da im ponudimo sadržaj i usmerimo ih, dok oni sami moraju da se iz toga iskobeljaju.

Vi ste napravili izvesni zaokret u karijeri i počeli ste da radite u privatnom sektoru.

Tako je. Bez obzira na silnu ljubav koju gajim prema nauci, poslednju deceniju osećam izvesnu frustraciju. Ona proizilazi iz činjenice da ima previše administracije, te da naučna istraživanja, da tako kažem, igraju na sigurno, odnosno nema više preuzimanja rizika. Ako želite da dobijete određeni projekat, vi morate, u suštini, da pokažete da to nešto radi, a to nije nikakvo otkriće.

Prosto, nauka je počela da se usitnjava. Nemoguće je raditi na nečemu 10 godina i da to možda ne odvede nikuda. Odnosno, hoće, pokazaće da to nije prohodno i uštedeće nekom drugom vreme, ali to više nije u interesu. To je jedan od razloga zašto se više ne objavljuju negativni rezultati.

U isti mah, primetila da se sve više mojih američkih kolega otisnulo u privatni sektor. Svelo se na to da sada velike kompanije, kao što su, recimo, Google i SpaceX, počele da prave rizike u nauci i razvijaju određene tehnologije. Kod njih je sve brzopotezno – nema onog nepotrebno razvlačenja. Naravno, oni imaju ogromne budžete na raspolaganju, ali to je ono što, u stvari, treba nauci da bi napravila velike pomake. Ruku na srce, sve te kompanije su usmerene na primenjenu nauku, gde je konačni cilj izbacivanje proizvoda ili tehnologije.

Iako obožavam da predajem, postavka stvari u samoj nauci mi nije davala mira, pa sam odlučila da pređem u privatni sektor, tačnije u startap. Bilo mi je bitno da to čime se bavim me svakodnevno drži motivisanom, jer moram da radim ono što me čini srećnom, i to mi je pošlo za rukom u Wonder Dynamicsu. Bavim se primenom veštačke inteligencije u filmu i VFX industriji. To je spoj onoga što sam oduvek volela: filma i primenjene nauke.

Prvi put radim nešto gde su rezultati smesta opipljivi, što je novitet u mojoj karijeri. Mislim da mi je to donekle nedostajalo dok sam se bavila akademskim poslom i teorijskom astrofizikom – ti konkretni plodovi rada.

Vi ste jedan od organizatora Noći istraživača u Novom Sadu. Možete li nam malo više reći o tom projektu?

U principu, Noć istraživača je evropski događaj, koji se održava svakog poslednjeg petka u septembru mesecu u preko 30 evropskih gradova. To vam je doslovno kao jedna velika naučna žurka koja se istovremeno održava u celoj Evropi.

Kako je reč o evropskom projektu, gradovi konkurišu da bi pripredili ovu manifestaciju. Kolega Vladimir Todorović je prvi put upriličio ovaj događaj 2010. godine u Novom Sadu, kada je održana prva Noć istraživača u Srbiji, a ja sam mu se ubrzo potom pridružila. U međuvremenu, pored Novog Sada, mi smo počeli da realizujemo ovu naučnu priredbu i u drugim gradovima u Vojvodini, dok se druge kolege staraju za Beograd, Niš i ostale gradove u Srbiji.

Poenta čitave ove fešte jeste da nauku izvučemo iz laboratorija i smestimo je u prostor gde ljudi dosta bivstvuju. Tako smo došli na ideju da Noć istraživača organizujemo u tržnom centru, vodeći se savetom Broja Jedan, „Ako kaniš pobijediti…“. Publika obično ciljano dolazi na ovu manifestaciju, ali ima i onih koji, kao na TikToku, nabasaju prilikom šopinga, pa im zapadne za oko.

Sve u svemu, uživam u organizaciji Noći istraživača, koja će se ove godine održati 27. septembra u Novom Sadu, ali i u Subotici, Kikindi, Šapcu i Inđiji. Naša centralna tema biće veštačka inteligencija, pošto je ista postala gotovo neizbežna. Tako da, naša je zamisao da sada i dogodine pokažemo ljudima kako se (ne) koristi veštačka inteligencija.

Kako izgleda program Noći istraživača?

To je masovni događaj, gde na stupa na scenu trominutna nauka iliti, kako je zovem, wow nauka. Naprosto, ima previše okupljenih i samo neznatan broj njih želi da sluša neko predavanje. Baš iz tog razloga pre same Noći istraživača organizujemo predavanja, tribine i panele na unapred dogovorene teme.

Na samom događaju poručujemo publici ključne koncepte i osnove kako bismo ih zainteresovali da se oni sami posle prionu na istraživanje. Upravo zato je važna ta gradacija koju imamo u naučnoj komunikaciji, jer sve ima svoje vreme i mesto. Da biste vi nekoga zainteresovali da posluša dvosatni naučni podkast, najpre morate da ga „nahranite na kašicu“ naukom, postepeno ga uvodeći u materiju.

Takođe, jedna od programskih zamisli na novosadskoj Noći istraživača jeste menjanje slike o naučnicima. Naum nam je da razbijemo onu stereotipnu sliku o muškarcu u belom mantilu, sa naočarama. Da, ima takvih, ali nisu svi naučnici takvi, ma koliko nam to serija The Big Bang Theory predočavala.

Dakle, ovde ćete zateći jednu neformalnu i opuštenu atmosferu, gde ćete moći da sednete i u četiri oka da porazgovarate sa istinskim naučnicima o raznoraznim temama.