Aleksandrin zakon napretka

Većina ljudi ustukne pred poslom za koji proceni da ne može da realizuje u godinu dana, ali potcenjuje promene koje mogu da se dogode za dve godine dodatnog angažovanja. Nemojte dozvoliti da vas to uspava i odvrati od akcije.

Malo sam modifikovala tzv. Gejtsov zakon napretka, ne zamerite.

Prilagodila sam ga svojoj priči koju želim da vam predočim u narednim redovima.

Znam da volimo epske priče. Ko voli? Svi volimo. Povučeni momak iz komšiluka je odjednom kao ofucani kaput zbacio sve što je do tada bio, zasukao rukave i za šest meseci se lansirao na Mesec. A znamo li koja je cena toga, drugovi? I da najčešće priprema za taj let traje mnooogo duže. Svako neka za sebe odluči da li je vredno ili ne, ali važno je da znamo pravu cenu.

Žao mi je. Priča koja sledi nije epska. Realna je, čak više ima elemente drame. I, kao takva, mnogo je dragocenija.

Smeštena je u vremenski period od dve godine.

Ne biste verovali šta sve može da se smesti u dve godine. Ne bih ni ja da nisam probala. Svašta sam na tom putu savladala, ponajviše prepreke za koje sam mislila da „ja to nikada neću moći„.

Mala fusnota za one koji me ne znaju: Pre dve godine ova žena odlučila je da napiše i izda dečju slikovnicu na škakljivu temu o kojoj je počela da uči iz vrlo ličnih potreba – da bi te lekcije prenela svojoj trogodišnjoj ćerki. Danas brojim sitno od drugog tiraža, predstavljam slikovnicu i van granica Srbije, više puta sam realizovala čitalačku radionicu u najznačajnijim dečjim bibliotekama kod nas, prevela sam je na engleski i objavila na najvećoj globalnoj onlajn prodavnici, u međuvremenu sam napisala i objavila još jednu edukativnu slikovnicu, koja je zahvaljujući donacijama kompanija u gradskim bibliotekama širom zemlje.

Malo li je na ovu skupoću?!

Uzmimo u obzir da ova žena nije dečji pisac, niti izdavač. Nisam to bila maja 2023, kada se inicijalna ideja rodila. Istini na volju, ne bih ni danas sebe nazvala dečjim piscem, iz poštovanja prema Jovi Zmaju, Desanki, Ršumu, Jasminki… Ali, ja i ne pokušavam da se poredim sa njihovim remek-delima koja su završila u čitankama. Ako baš moram da se odredim, zarad preciznijeg razumevanja konteksta, to je angažovana književnost. I, kao takvu, slikovnicu tretiramo kao prenosioca poruke. Ne „umetnost radi umetnosti“ koja krasi izloge knjižara, mada je dovoljno atraktivna da bi i to mogla da čini.

Pošto sam već od samog starta u pola noći imala jasan odgovor na čuveno pitanje „koji problem rešavaš i kome“, kasnije mi je bilo znatno jednostavnije da usidrim korake i odluke. Bilo je jednostavnije da to Čedo mog uma postavim tako da bude više od hobija, a manje od karijere. Da mu pronađem takvo mesto u mom ne tako jednostavnom životu i svakodnevici, da može da se razvija svojim tempom. I ja sa njim. Zato sam i opstala uprkos tome što su usput „otpale“ mnoge moje početne romantične predstave kako će se dalje ova priča razvijati. Zato su neke ideje promenile svoj oblik, a neke parkirane da dozru. Neke sveže su došle kao rezultat još dubljeg zaranjanja u temu.

Vi mene vidite kada pre podne lepo našminkana, isfrizirana, doterana gostujem na TV i snimam video za društvene mreže, ali me ne vidite kada nakon toga sednem u gradski prevoz i sama prenesem 300 kg knjiga u magacin, a onda još spakujem i pošaljem više od 50 paketa. Dok fizikališem, osmišljavam kako da unapredim prezentaciju za potencijalne partnere. Ah, sav taj glamur!

Da li je moglo brže? Moglo je u nekom drugom obliku, koji bi možda manje bio po mojoj meri. Ovako plešemo u istim ritmu, pratimo se i čvrsto držimo za ruke. Plešemo u ritmu života, koji je nekad siv, nekad žut.

Poznanica, koja je ekspertkinja u jednoj oblasti, napravila mi je analizu i otvoreno elaborirala šta sve nedostaje. Spisak jeste poduži i možda bi me pre dve godine to uistinu deprimiralo i odvratilo od ideje da uopšte krenem, ali sada ne. Ona jeste potpuno u pravu, znam i ja da mi sve što je navela nedostaje, da bi mi koristilo, ali ako bih čekala da sve to uradim, počela bih – nikada. A možda ni tada.

Umesto toga, da bih “ostala u igri”, odlučila sam da utišam tu malu perfekcionistkinju u meni i svakog, ali baš svakog, dana za Čedo mog uma uradim makar jednu stvar za koju sam sigurna da će da uspe. Makar i sitnica, kao što je 15 minuta za čitanje ili istraživanje.

A onda se osvrneš i prođe godina. Prođu dve. Mic po mic. Možda u jednom danu izgleda malo. Ali, u zbiru od 700 dana izgleda mnogo.