Da li je svaki put kao prvi put?

Sećate li se onog adrenalina, slatkog uzbuđenja kada je svetu trebalo da predstavite svoj prvi proizvod? Taj spoj velike neizvesnosti, iščekivanja i, najčešće, maglovite projekcije šta će se tačno desiti kada konačno ode među ljude… Da li ste poželeli da se ponovi i svaki naredni put?

Često sam se to pitala proteklih nedelja, pripremajući lansiranje svog drugog proizvoda. Prošlog novembra izdala sam svoju prvu slikovnicu za decu, a nepunih godinu dana kasnije tu je i druga: „Potraga za moćnom značkom Mrežoslav“ {malčice izmišljena priča mnogo inspirisana našim odnosom prema internetu i digitalnim uređajima}. Potpuna istina je da to nisu moji baš prvi samostalni proizvodi, jer sam u proteklih 10+ godina plasirala i radionice i treninge i online kurs i e-book… ali ovo je prvi fizički proizvod i ovo je moj upliv u nove vode. Jer ja nisam pisac za decu i nisam izdavač. Autocorrect: nisam bila. Od pre godinu dana sam i to, mada više stavljam to u rok službe svog aktivističkog poduhvata.

Želeći da prenesem važnu poruku koju imam, u međuvremenu sam naučila i šta su rikna i lepenka, kakva je razlika u gramaži kunstdruka, kako se izdaju ISBN i CIP. Ma, još 300 čuda za koje bih, da mi je neko početkom 2023. pričao, odmahnula rukom, uz komentar „to je previše“ (iako volim svašta da znam). Dodajmo tome i ogromnu odgovornost prema temi i bojazan kako će biti prihvaćena, jer sam (gle čuda!) za obe odabrala teme koje se pomalo sklanjaju u stranu i od njih se zazire. Da ne skrećemo sa naše glavne teme, samo sam htela da vam postavim čitav okvir.

Razlog zašto vam pišem ove redove je da napravimo poređenje prvog i drugog. Ivan je pre nekoliko meseci pisao o borbi sa sindromom drugog albuma, a ja ću pomalo nudistički napraviti paralelu na svom svežem primeru.

Čitajući njegov tekst, zapitala sam se i da li je moja druga knjiga rezultat pritiska očekivanja ličnih, okoline, tržišta… i da li je „usputno stajalište“ do naredne. Ne i ne. Još dok sam završavala prvu knjigu znala sam šta će biti tema druge, kao što već sada imam okvire za sledeće tri. Suprotno očekivanjima, druga je stigla brže nego što sam tada planirala i što su mi životne okolnosti diktirale, ali tu je i usuđujem se da ostane javno zabeleženo da mislim da sam uradila još bolji posao.

U mom slučaju, prva knjiga bila je rezultat ne samo višemesečnog rada samostalnog i sa stručnim timom, već i vere da je tema važna i da zavređuje da nađe svoj put do publike. Bilo mi je toliko bitno da je objavim, da u tom trenutku nisam previše (realno) mislila o dugoročnoj strategiji razvoja. Fokusirala sam se samo na lansiranje. Zašto sam „realno“ stavila u zagradu? Jer su u mojoj beležnici ostale do pola razrađene neke sjajne ideje, čiji red za realizaciju još nije došao i možda nikada ni neće ili će se svrha njihovog postojanja realizovati na drugačiji način.

Druga je rezultat prve slikovnice plus prethodnih i novostečenih (sa)znanja. Temelji popločani iskustvom rada na prvoj knjizi sada su mi koristili da veštije zadržim pažnju na suštini samog „proizvoda“, da odlučnije pravim trijažu, da napišem sveobuhvatniji interni manifest knjige – centralni dokument za sve koji su učestvovali u stvaranju knjige…

Primera radi, odabrala sam istu ilustratorku, tako da smo energiju koju smo prethodni put uložile u upoznavanje i usklađivanje međusobnih očekivanja i pristupa poslu, sada usmerile na kreiranje slojevitijeg vizuelnog doživljaja same knjige.

Za razliku od prethodnog puta, kada sam tog jutra, kada će paketi knjiga iz štamparije stići, išla direktno u magacin da mimo reda preuzmem ambalažu za slanje pošiljki, sada su vazdušne koverte već bile spremne, a ja sam istraživala opcije kako će izgledati celokupni paket.

Za razliku od prethodnog puta, kada sam dočekala svitanje završavajući landing page i Instagram profil, sada sam nadogradila ono za šta se pokazalo da je dobro radilo posao. Pored toga, revidiram i pripremam za štampu drugi tiraž prve knjige.

Ukratko, mnogo ređe sam se samosažaljivo pitala „šta mi je ovo trebalo“, a češće „šta mi je opcija B?“ i kako da zamisao realizujem na drugačiji način. Moglo bi se reći da sam napredovala u samoefikasnosti.

No, da ne bude sve med i mleko… Dešava se da „iskoče“ situacije baš na mestima na kojima je prethodni put prošlo glatko i gde sam sada unapred odahnula, (naivno) misleći: „Ovo znam, ovo ćemo lagano.“ To je verovatno moja najveća lekcija u ovom procesu – kada su najvažnije stavke u pitanju, koncentracija je na maksimumu kao prvi put, jer uvek može da se dogodi nešto nepredviđeno.

Bez obzira na iskustvo koje steknete, nema garancija da će proces biti lakši, ali sa svakim sledećim proizvodom dolazi osećaj zrelosti i spremnosti da se uhvatite ukoštac sa novim izazovima. Naučite da sebi malo lakše oprostite sitne nesavršenosti i da se malo češće poljubite u rame, uz konstataciju „još sam u igri“, jer svaka nova tura je nova avantura.