Sviđa mi se da ti ne bude prijatno

Neprijatno mi je koliko u mom naselju žive isti ljudi. Imaš bukvalno tipske porodice. Svi su sličnih godina, imaju decu istog uzrasta, slično zarađuju, isto se ponašaju.

– rekao mi je nedavno jedan poznanik.

Đole je programer još iz vremena pre prvog iPhonea i odlično zna kako funkcionišu algoritmi. Istinski ih razume. Kapacitet da ih razume stekao je na streličarstvu, za šporetom dok kuva ćerki ručak, na višednevnim putovanjima Evropom zbog pank koncerata, na besciljnim filozofskim diskusijama u jednoj od malobrojnih izvornih beogradskih kafana…

Đole se nije „zatvorio“ u svoje novoizgrađeno naselje. Đole nije na autopilotu.

Đoletu se sviđa da mu ne bude prijatno (jeste, jeste inspirisana sam nazivom prvog studijskog albuma grupe Disciplina kičme).
Đole zna da nas najviše uče ljudi koji dovode u pitanje naš misaoni proces, a ne oni koji potvrđuju naše zaključke.

U neslaganjima previše nas razmišlja kao propovednici, tužioci ili političari (ovo je opis Adama Granta, da se ne kitim tuđim perjem). U režimu propovednika – propovedamo svoje uverenje kao da je jedina istina. U režimu tužioca – analiziramo slabosti tuđeg stava, dok brižljivo izbegavamo pogled u sopstveno ogledalo. A u režimu političara – taktiziramo, tražimo podršku, ali slušamo samo ako sagovornik već igra za naš tim.

Da li ste se prepoznali u nekom od ovih „režima rada“? Ili ste prepoznali nekoga ko vas baš nervira?

A znate šta im je zajedničko? U sva tri slučaja – ne menjamo ništa. Samo učvršćujemo ono što već mislimo. I to radimo sve sofisticiranije.

Šta je tu loše, verovatno se pitate. Pa, zar nas nisu učili da „veliki umovi razmišljaju isto“?!

Ne.

Veliki umovi izazivaju jedni druge da razmisle još jednom, da preispitaju svoje stanovište. Ali, ne da bi pobedili, već da bi sazreli i proširili svoj spektar promišljanja. Da bi prepoznali svoje „falinke“, potrebni su im drugi ljudi da „drže ogledalo“.

Zato baš volim da razgovaram sa Đoletom. Njemu algoritam nije alat za potvrdu, nego izazov za razumevanje. On neće odmah da kurtoazno klimne glavom u znak slaganja. Bez pardona će da kaže svoj (drugačiji) stav o tome. Ali, Đole će da postavi dodatna pitanja u vezi sa tvojim stavom. I da sačeka odgovor. I da sasluša.

Huh, često mi nije prijatno da diskutujem sa Đoletom, ali kada mi je nešto na čemu radim baš važno – volim da mu ispričam o tome. Prvo, zato što znam da nije zlonameran. Drugo, jer će mi sigurno postaviti pitanje na koje ne znam odgovor (u tom trenutku!) i otvoriti novu perspektivu.

Neprijatnost nije nužno negativna. To je tunel kroz koji se prolazi da bi se došlo do promene. To je pokazatelj da nisi na autopilotu. To je impuls mozgu da ne zakržlja u svakodnevici.

Ako je sve uvek poznato, udobno i predvidivo – pitanje je ne koliko smo sigurani, nego koliko smo zaglavljeni (da ne kažem zaglibljeni).

Zaglavljenost često izgleda kao stabilnost. Ali, zapravo, samo je fiksiranost – u mišljenju, u ponašanju, u navikama.

I tu dolazimo do šire slike.

Ako godinama sedimo u svom mehuru i gledamo kroz svoj „algoritamski prozor“ – onda se ne dešava razmena, nego učvršćivanje.

A kad niko ne pomera svoj ugao gledanja, nema napretka. Samo više istog.

Zato je važno da (makar povremeno) izađemo iz svoje reke razmišljanja. Da ne idemo linijom manjeg otpora. Da ne budemo šablon. Da ne budemo klimači glavom. Ni u naselju, ni u poslu, ni u dijalogu.

Ima taj jedan citat koji pripisuju Albertu Ajnštajnu: „Ludilo je raditi istu stvar iznova i očekivati drugačiji rezultat.“ Nisam pronašla dokaz da je on to zaista i rekao, ali lepo se uklapa u ram za njegov portret. Bez obzira na izvor, suština je tačna: Ako želimo promenu, moramo promeniti pristup.

Izlazak iz zone komfora nije lak, ali je neophodan za rast. To znači suočavanje s neizvesnošću, prihvatanje rizika i spremnost na učenje iz grešaka.

Neprijatnost je dobar znak. Znak da smo živi, da smo budni.