Udalji se, približi se

Sećate se serije “Porodično blago”? Neee, nije Neca, nego Beban. Ne, nije Đina, nego Čupka.

Ima jedna (za mene) antologijska scena i u njoj replika za koju verujem da nije postigla slavu kakvu zaslužuje.

Ljudi me malo čudnjikavo gledaju kada im je ushićeno prepričavam. Vi ćete razumeti na keca, garantovano.

Da testiramo?

Gavrilo Gavrilović postaje stečajni upravnik. Sekretarica Duda Svilarević (za vas koji pratite opus Pavića, to je Zagorka Patrnožić) mu raportira zašto su se radnici pobunili i optužuje ga da je maznuo novac namenjen za isplatu toplog obroka.

Primetna je mešavina prezira i sažaljenja u njenom stavu dok mu govori: “Pao si na sendvičima!”
Kao: Sve, sve, ali baš si na glupost kiksnuo.

Moje slobodno tumačenje opisane replike.

I često je ponavljam. Najčešće u situacijama kada konstatujem da se neko odao na sitnicama da nije baš takav za kakvog se izdaje, da je nepromišljeno “odigrao”.

Meni je u opisu posla da čitam sitna slova i vodim računa da li je usklađen svaki korak.
Preporučujem i vama. Ok, ne kao životni stil i opredeljenje, ali povremeni izleti u detalje mogu da budu pravi dijamanti.

Kao što bez crne bela ne bi vredela, tako ni uvidi izbliza ne znače mnogo ako nemamo sposobnost da sagledamo izdaleka. Što se kaže: da vidimo širu sliku. Mnogo odzumiranu. Dobijamo tada sveobuhvatniji i uravnoteženiji pristup.

Meni je takvo sagledavanje iz osetno različitih perspektiva pomoglo da razumem ne samo sopstveno, već i ponašanje drugih ljudi, da spoznam gde su prilike, prepoznam indikatore dolazećih trendova, pa i da rešim kompleksne situacije.

Zašto sve ovo pišem? Ne da bih se ispovedala, već da bih vama predložila protokol za rešavanje problema (ili izazova, ako vam draže). Maltene bilo kakvih, a danas ih je na svakom koraku. Sigurno ćete naći poligon za testiranje i vežbanje.

Da se razumemo, ne bih ovo predstavljala javno kao ličnu anegdotu da naknadno nisam našla potvrdu u nečemu što se formalno zove Zoom metod. Ukratko: proces menjanja perspektive na način na koji posmatramo bilo koji problem. A ključ je da razvijemo sposobnost da prepoznamo kada nam koja perspektiva služi i da uradimo brzu tranziciju kada situacija nalaže.

Jasno je da niko nije naučio da pliva čitajući knjigu, ali predlažem da probamo malu simulaciju:

Prvi korak je da se udaljimo od problema sa kojim se suočavamo i sagledamo ga iz helihoptera, jer ako smo previše fokusirani na detalje i mnogo vremena provodimo u sitnicama lako možemo da izgubimo iz vida šta je to naš cilj i misija. Narodski rečeno: da od drveta ne vidimo šumu.

Kada problem sagledamo sa distance to nam pomaže da se prisetimo (ili ponovo otkrijemo) čime se tačno bavimo, zašto radimo to što radimo, šta je to što nas gura napred  i kako se to uklapa u širi kontekst.

Da vam dam dodatnu ideju na šta sve ovo može da bude primenjivo: da odzumiramo trenutak u vremenu i na osnovu istorijskih obrazaca predvidimo trendove i neke naredne ishode situacija (zastaću ovde da citiram Čerčila: “Istorija se ponavlja, ali nas svaki put sve više košta.”), ali i da prostorno proširimo vidike i prepoznamo nove prilike ili razumemo kulturne raznolikosti prilikom lansiranja novih usluga i proizvoda.

Ali, ima i tu začkoljica.

Ako smo previše zagledani u horizont, rizikujemo da naša misija i vizija ostanu samo prazno slovo na papiru (ili u našoj glavi), bez kvalitetne realizacije. Trenutak kada shvatimo da previše vremena provodimo u pompeznim izjavama i planovima je crvena zastavica i signal da se usmerimo na detalje.

Fokusiranje na problem nam omogućava da dekonstruišemo i jasno razumemo sa čime se suočavamo na najsitnijem nivou, a to iziskuje vreme i trud. Bez fokusa na detalje, rizikujemo da rešavamo pogrešne probleme ili propuštamo važne delove koji će na kraju usporiti celokupan napredak rešenja. A to ne želimo, zar ne?

Šta to konkretno znači? Primera radi, čest problem malih biznisa je nekonzistentnost na društvenim mrežama, iako je to obuhvaćeno ambicioznom strategijom. U tom slučaju dobro bi bilo da dekonstruišemo zašto smo uopšte postavili taj cilj i šta nas motiviše da ga ostvarimo, šta nas koči i koje prepreke treba da prevaziđemo, da li je potrebno da se nekome dodatno obavežemo, kako da pojednostavimo i automatizujemo taj proces…

Verujem da ste kao primer očekivali nešto kreativnije, ali ukoliko nismo skloni dubljem razmišljanju o problemima sa kojima se suočavamo, onda je za početak ovo sasvim dobro da “treniramo”. Prečesto uskačemo u rešavanje problema bez istinskog razumevanja, a to je najvažniji korak. Iako je entuzijazam sjajna stvar, ne može nam on biti trajno i jedino gorivo.

Znam da sam odabrala zahtevnu temu za avgustovsku kolumnu, ali možda je baš sada pravo vreme da odvojimo vreme da razmislimo o problemu, da ga raščlanimo i protumačimo, jer upravo tu leži naša sposobnost da dođemo do rešenja. Kao što rekoh na početku, nemojte da padnete na sendvičima.

Udaljite se, približite se, udaljite se, približite se… I nastavite da postavljate pitanja.