Kolumne—Aleksandra Petrovski

Pripremajući se za svoje prvo putovanje u SAD, upoznala sam američkog diplomatu, koji poslednjih godina radi u istočnoj Evropi. Već tokom prvog susreta naučila sam važnu lekciju:

Većina ljudi ustukne pred poslom za koji proceni da ne može da realizuje u godinu dana, ali potcenjuje promene koje mogu da se dogode za dve godine dodatnog angažovanja.

Neprijatno mi je koliko u mom naselju žive isti ljudi. Imaš bukvalno tipske porodice. Svi su sličnih godina, imaju decu istog uzrasta, slično zarađuju, isto se ponašaju.

„U jeku krize srednjih godina, odlučio sam da napustim IT i sreću potražim u nečem neverovatno sličnom. Posvetio sam se poslastičarstvu i otvorio zanatsku radnju za proizvodnju čokoladnih pralina i ‘modernih’ kolača. Nije za**bancija.“

Krajem prošlog veka moja nastavnica srpskog jezika i književnosti u osnovnoj školi je skoro pa anegdotalno prepričavala kako su Leskovčani pokupili sve prve nagrade na republičkom takmičenju. Ona, koja u Tršić ide kao na hodočašće, bila je zabezeknuta što Leskovčani dominiraju u gramatici i pravopisu.

Razgovori u niškim kafanama obično izgledaju mnogo drugačije od ovoga koji ću vam prepričati. Često i nisu za prepričavanje u javnosti.

„Kakve su ti misli, takav ti je algoritam društvenih mreža“, kaže arhimandrit Mark Kalifornijski.

Da li je krajnje vreme da unovčim svoje potrošačke zgode i nezgode i otvorim Mystery shopper agenciju?

Sećate li se onog adrenalina, slatkog uzbuđenja kada je svetu trebalo da predstavite svoj prvi proizvod?

Zar da propustim zicer temu da u septembru ne prozborim koju o učenju?! Pa, nisam šašava.

Sećate se serije “Porodično blago”? Neee, nije Neca, nego Beban. Ne, nije Đina, nego Čupka.

Zanima li vas da čujete kako sam FOMO pretvorila u JOMO?