Kolumne—Danijel Milošević

Slušao sam nedavno neki podkast tokom svoje redovne večernje šetnje po utihnulom Novom Sadu.

Konsultanti mnogo pitaju. Mnogo, mnogo. Barem oni koji svoj posao shvataju ozbiljno. Mnogo više pitaju nego što daju neke odgovore.

20 godina sam radila na strategijama na Balkanu i niko nijednu nije primenio do kraja.

Klikovi. Konverzije. Analitike. Hajmo, je l’ prodalo? Klikću li? Prošlo je 5 dana. Brže to malo. Seci, iteriraj, lomi. Gasi. Pali novo. Ribrending.

Čini mi se da sistem preporuka više ne radi po principu cik-cak-imam-čoveka, već en-den-dinu-sava-raka-tinu. Nije, dakle, preporuka 1 kroz 1, nego pozoveš čoveka koji zna čoveka, koji zna čoveka da ti kaže nešto o nultom čoveku.

Pre izvesnog vremena izgubio sam potencijalno dugoročnu saradnju jer klijent se osećao “samo kao klijent”. Iako smo imali (iz mog ugla) prilično korektnu saradnju sa jasnim koracima, u fidbeku mi je napisao da bi voleo da je funkcionisalo manje “transakcijski”, a više “partnerski”.

Na samoindukovanom sabatikalu trudim se svim silama da budem van svih tokova svoje branše (a i bilo čije druge).

Vikipedija definiše sabbatical kao “produženi period namerno utrošen na nešto što nije vaš rutinski posao”. U prethodnih 8 godina samostalnog preduzetništva imao sam dva takva sabatikala od nekoliko meseci.

Želeo sam da se moja kolumna bavi upotrebom veštačke inteligencije (VI u nastavku teksta), ali da ne bude još jedan prežvakani tekst koji sa visine gleda na društvo i morališe o upotrebi tehnologije.

Kafići u nas usvojili su tradiciju iz zapadnjačkih filmova da vam donesu kolačić sudbine uz kafu.

Kolumne posle Nove godine su teške jer nemaš baš mnogo šta da kažeš, a da prethodno neko nije probao. Prethodna godina ima ukus vina koje će valjda nekad imati bolju berbu.

Nedavno sam vodio atipični razgovor sa atipičnom osobom na atipičnom mestu. Kada se tipično krećeš u tipičnim krugovima svakog tipičnog božjeg dana, takvi događaji ti damaraju negde po vijugama.