Kolumne—Danijel Milošević

Setio sam se jednog nekadašnjeg klijenta iz oblasti navodnjavanja.

Moj klinac voli svoj bicikl. Bicikl je mali, crven, lagan, bez pedala. Dve godine ga već voza naokolo i nijednom mi nije potražio novi.

Srž preduzetništva je posedovanje odgovora. Tržište postavlja pitanje, preduzetnik pruža rešenje, a korisnici to plaćaju. Lepo i linearno, zar ne?

Dvojica reklamdžija su se raspravljala oko slogana i u trenutku najveće frustracije, pitali su za mišljenje majstora koji je u tom trenutku sređivao instalacije na plafonu.

Kucam kolumnu na svom Mekbuku. Izlepljen je stikerima, što ćerkinim, što nekim brendiranim sa blesavim porukama, jer red je oblepiti Mek nekim kul porukama.

Čeka nas jedna konzervativna godina. Na svakom mogućem planu, u svakom mogućem značenju. Ako se prebacite na širi, globalni kontekst…

Volim kolumne pred kraj godine, jer to je obično zicer. Sumiram godinu uz neki osvrt, poželim lepe stvari i sklopim laptop.

Slušao sam nedavno neki podkast tokom svoje redovne večernje šetnje po utihnulom Novom Sadu.

Konsultanti mnogo pitaju. Mnogo, mnogo. Barem oni koji svoj posao shvataju ozbiljno. Mnogo više pitaju nego što daju neke odgovore.

20 godina sam radila na strategijama na Balkanu i niko nijednu nije primenio do kraja.

Klikovi. Konverzije. Analitike. Hajmo, je l’ prodalo? Klikću li? Prošlo je 5 dana. Brže to malo. Seci, iteriraj, lomi. Gasi. Pali novo. Ribrending.

Čini mi se da sistem preporuka više ne radi po principu cik-cak-imam-čoveka, već en-den-dinu-sava-raka-tinu. Nije, dakle, preporuka 1 kroz 1, nego pozoveš čoveka koji zna čoveka, koji zna čoveka da ti kaže nešto o nultom čoveku.