Kolumne—Danijel Milošević

Čitam prilično ljutite reakcije inženjera i poznavalaca tehnologije o najavama za Vindouz 12.

Stojim pre nekoliko godina u popularnom novosadskom klubu Gerila i slušam mali alternativni rok bend Azil 5. Ekipica simpatičnih Novosađana na bini izvodi pesme koje su obeležile neki deo mog života. 

Prelistavam stare beleške u pokušaju da raščistim prostor za prvu radnu nedelju nakon odmora.

Tokom jedne obuke, uhvatio sam sebe kako ponavljam jednu mantru u krug i kosmos nikako da odgovori.

Priča mi prijatelj ushićeno kako je dobio od klijenta povratnu informaciju o svojoj poslovnoj i ličnoj filozofiji koju pokazuje u odnosu prema proizvodu i ljudima.

Idem iz male sredine u kojoj je glavna parola bila: “Sediš, učiš, siguran posao, sigurna plata”, pa još po mogućstvu učitelj, lekar, advokat eventualno.

Kada ste ocenili tu kurirsku dostavu, HR u kompaniji i nedostatak voća u prostoriji za odmor, da li ste to uradili kako biste upozorili druge ili kako biste nekog pomilovali po glavi, odnosno naučili pameti?

Kintsugi je japanska umetnost popravljanja grnčarije. Napukla ili razbijena grnčarija popunjava se ili spaja posebnim lakom koji u sebi sadrži zlato, srebro ili platinu u prahu. Rezultat su unikatni komadi grnčarije sa vidljivim pukotinama.

Nedavno sam naišao na citat Džona Stajnbeka: Nemoj da razmišljaš o tome da li ćeš završiti. Samo piši jednu stranicu dnevno. Iznenadićeš se kad stigneš do 400. strane.

Setio sam se jednog nekadašnjeg klijenta iz oblasti navodnjavanja.

Moj klinac voli svoj bicikl. Bicikl je mali, crven, lagan, bez pedala. Dve godine ga već voza naokolo i nijednom mi nije potražio novi.

Srž preduzetništva je posedovanje odgovora. Tržište postavlja pitanje, preduzetnik pruža rešenje, a korisnici to plaćaju. Lepo i linearno, zar ne?