Muzika na garanciju

„Kume, znaš kakva je svadba bila”, priča mi kum, “Acko uzeo muziku na garanciju, vidi…”

Slušam ga, “Muzika na garanciju?”

“Jeste, to ti je znaš ono kad muzika uzme fiksno pa bakšiš pa… Ma nego slušaj”, i ode priča.

Ne beše mi mrsko, pa potražim taj izraz. Navodno, orkestar dogovori sa slavljenicima zagarantovani honorar za veče i naplaćuje se preko bakšiša.

Ako bakšiš ne dostigne tu svotu, slavljenici dodaju novac do nje. Ako je premaši, onda se višak deli po dogovoru, mada kažu onlajn (a i meni kum posle) da se ostavlja sviračima.

Čoveče, kako dobra fora. Praktično, zavisiš od atmosfere, sposobnosti da je stvoriš i karaktera ljudi oko sebe. I ti i slavljenici, u tangu poverenja i raznih izbora, pa sad…

Cirkulišu mi te misli, dok mi prijatelj tokom večere priča kako je potencijalni klijent odbio ponudu po tom modelu. Ono, da on odsvira svoje od programskih jezika, iskomponuje sve šta treba, ali da dele fifti-fifti. Jok. Ć. 

Probao sam i ja pre koju godinu takve ponude na našem tržištu. Kružila je priča (kao i uvek, uostalom) o marketarima prodavcima magle i zašto se neko ne veže za rezultate. Dobro. Ponudim uz redovni cenovnik, fiksno nešto + neki posto za mene, eto. Odbijen glat. Uvek.

Uzgred, kopirajteri (u direktnom marketingu) u Americi poslednjih 70-80 godina radili su tako. Fiksna nadoknada i redovni procenat (eng. royalty fee) za vreme upotrebe kampanje. To je autorsko delo, a eksploatacija se redovno plaća. Motivišuće. 

Ne znam je li još uvek neko tako može da naplati poslednjih godina.

Istovremeno, u moru thought-leadershipa spominje se ponovo outcome-based marketing kao zahtev tržišta, sada kada je znatno opala cena produkcije.

Neću citirati procente, ali recimo da konsultantske kuće navode tu orijentisanost na rezultate kao ključnu potrebu u globalu i marketari moraju tome da se prilagode.

Zapitam se šta smo, pobogu, radili do sad, ako navodimo rezultate kao kriterijum. To je kao ono kad pročitaš istraživanje kako je kreativnost veština budućnosti… Za kreativce.

Ali dobar je alarm. Neprijatan, kao svaki.

Nije korektno govoriti baš o svim razlozima koje sam čuo zašto nije mogla do sad npr. olovka na garanciju, a harmonika može bez problema. I zašto sada mora da bude, a nikako da se desi. Ima ih sijaset, a ljudi smo.

Jedan bih, doduše, rado izdvojio jer verujem da je suštinski važan kako za biznis, tako i za kreativce danas. I nije novije prirode, samo sad postaje nezaobilazan.

Hronični nedostatak odgovornosti. Da, odgovornost lagano prodire u svest i realno smo je zaboravili. Srećom, poslednjih dana je sve više u etru.

Sa marketarske strane, ne braniš više samo koncept. Ne završava ti se posao kod ispunjavanja brifa. Treba i da zalegneš sve više svojom težinom da će to nešto i postići. A treba da znaš i šta.

A treba i ostati postojan kada se to ne desi. Jer realno, neće se uvek desiti.

I jer ono da-se-ima-nešto-i-na-kilo sad košta 20 evra i malo mentalnog zdravlja mesečno.

Postaješ odgovoran i za druge segmente van komunikacija. Taj mali šanac uske specijalizacije polako nestaje. Ulaziš u finansije, u proizvod, u biznis model, istraživanje… Da, ono što marketing (na papiru) i jeste. Funkcija biznisa, ne društvene mreže. 

Da li u izobilju prilika za produkciju ili u beskrajnom podilaženju zahtevima… Nažalost, dopustili smo da nam to isklizne negde.

Sa one biznis strane, pak, tehnologija je donela renesansu. Automatizacije, brzina brzina, ušteda, manje ljudi za više posla… I jeste renesansa, iskreno. Iz tih, a i maločas navedenih razloga.

Međutim, opet izbija na površinu nedostatak odgovornosti. Dozvolite da ilustrujem.

Pre nekog vremena, ujutru me je dočekao niz mejlova sa 17 verzija početne stranice sajta, generisanih u Klodu. Otprilike su se do jutra dogovorili sa velikim jezičkim modelom kako to treba da izgleda i kako to treba da zvuči i kako to treba da se isprogramira i šta treba da piše…

I ništa nije imalo veze sa inicijalnim pozicijama i pravcima. Ni našim ni njihovim. Iz više verzija. Kažu, veži konja gde ti gazda kaže, ali gazda je potrošio novac na kreativce, tokene i melatonin. A konja nigde. Mirne savesti to baš ne možeš da gledaš.

I ovo stvara beskonačno mnogo situacija u kojima se odgovornost razvuče kao lastiš. Rezultat na realnom tržištu treba da preuzme neko. Za odluku “to je to, ovako radimo” takođe. Za izveštaj iz prodaje takođe.

A ekran ćuti. Ranije si bar znao. Malo se dogovoriš sa menadžerom, malo finansije zatežu, malo nabavka… A sad, ekran i data centar.

Konkurenti ne čekaju. I svi tovare na kilo na rastrgnuti raspon pažnje… I kad nađeš tim ljudi koji tvrdi da te može izdvojiti, treba preuzeti odgovornost za investiciju u taj pokušaj. Za poverenje. 

Nimalo zgodna pregovaračka pozicija, znam. Šta ako im (ne) uspe?

Tako da bih ja preporučio da se zahtev outcome-based zapravo preoblikuje u responsibility-based. Ono, vezano za odgovornost. 

Da mi iz marketinga pogledamo u sopstveno dvorište i preuzmemo odgovornost za vakuum. Da osmislimo nove biznis modele. Preoblikujemo stare. Propagiramo neke druge vrednosti. Mislim, to nam je posao, zar ne? 

A da se biznis više dogovara sa sobom šta hoće i ko to hoće. I da pri nekim odlukama i ostane čak i u neizvesnosti. Čak i pod pritiskom brzine. Tako će bolje uvideti kada i koju funkciju treba uvesti, verujem. 

Nasumično počinje, bogapitajkako, Romanija Halida Bešlića baš dok kucam ovaj red, i dok razmišljam kako bih platio i petnaest garancija, samo kad bih to mogao čuti uživo… 

Istovremeno razmišljam kako nema mnogo opcija. Ili da sviramo zaista na garanciju. Ili da se uhvatimo za uši i igramo.