CIA, snajka, CIA

Slušao sam jednom Dejva Trota (legendarni britanski kopirajter) kad je držao radionicu u Beogradu. Pričao je priču koju stalno spominje i u svojim knjigama. Gomilu kampanja je smislio tako što se on i art direktor zatvore u kanc, dobro napiju, izoluju od sveta i čvaketaju.

Ne veruje u prezentacije i neke formule, šablone i beskrajne sastanke gde se secira svaka ideja i reč i biraju rešenja koja se svima dopadaju, kao na vašaru. Posao ti je da prodaš svoju ideju, a ne da je upodobljavaš svakome ko misli naglas. 

Spakuješ čedo, zavrneš rukave i pravac u prostoriju. Kao u seriji Mad men. Ta romantizovana slika izolovanih kreativaca mi se uvek dopadala. Imaš slobodu, ali imaš i odgovornost. Stojiš i braniš nešto. Imao sam sreće da surfujem nekoliko godina na tom talasu pomalo nesputanog razmaštavanja.

Kako li je to nekad bilo, kad je Dejv bio mlad. Znaš i ti te romantizacije u glavi.

No, vremena se menjaju. Advertajzing odavno nije sveti čuvar komercijalne kreativnosti, nije ni realno, klijenti žele sve više da se uključuju u procese, a posao se ubrzava neprekidno i… 

Eto nas u 2026. godini, kada provodimo više vremena na sastancima i (internoj) diplomatiji nego u realnom poslu; toliko da čuveni meme “this meeting could have been an email” jednostavno ne zastareva. 

Štaviše, evoluirao je i u “this meeting could have been a prompt”.

U industriji smo se prilagodili tome poslednjih godina tako što smo ubacili ko-kreativne sesije u rad sa klijentima. Kad već sastančimo više, hajde da zamiriše usmereno. 

Vole i oni. Tu smo, na nekom zamišljenom terenu, i uloge blede. Kreativna mišljenja se ubacuju u kotlić, malo mirođija, malo luka, malo mesa i slanine, omakne ti se malo više bibera katkad, ali mešamo svi zajedno.

Pronalazim lepotu u i toj (dodatnoj) diplomatiji jer nekad prođu dani, a da ne razmenim ijednu reč sa saradnicima. Prija da odigramo ping-pong na Zumu ili uživo kad god je moguće, da razmenimo neku energiju. Čuješ nešto novo. Otkriješ neki ugao.

Gradiš odnose, na kraju krajeva. Oguglao sam odavno na kasapljenje predloga jer ako se dovoljno dugo zadržiš u kreativi, naučiš kako da napipaš struje u prostoriji te ih usmeravaš. Odmotavaš klupko i raspetljavaš čvoriće. Doneseš deset predloga umesto jednog. 

Ma, naučiš i da pustiš ili ne zajuniš bez potrebe. Taman sam se navikao na taj žamor.

A onda se na tim ko-kreativnim sesijama pojavio odjednom uticajni kolega. Ili koleginica, ne znam. Levitiraju iznad prostorija. Ne znaš kad su tu, ali nisu kada ti jesi. Citiraju ih. Ne dovode ih više ni u pitanje. Nekad ne znaš da su to njihova mišljenja. Tek kada pitaš nešto, pa ti kažu da su tako čuli od njih direktno.

Izuzetno uverljivi. Autoritet. Okrenu poslovnu odluku za nedelju dana. Donesu suprotne predloge sa kojima su svi odjednom saglasni. Nekad ti tako saseku sve što doneseš i isporuče još veće dokumente od tvojih, sa izuzetnom racionalizacijom.

Treba mi malo intermezzo kako bih dočarao auru tih autoriteta.

Kad sam se doselio u Novi Sad pre petnaestak godina, kolege kreativci su mi uzbuđeno govorile, ako me interesuje true kreativa, treba da zakažem sastanak sa čuvenim gospodinom Peterom Gregsonom.

Kako je svakom od njih transformisao život, postoje priče i priče. Koliko njih je samo promenilo, na primer, odluke u dizajnu ambalaže jer je gospodin Gregson pogledao i na keca dao predlog.

Ja nisam nikad probao jer nisam verovao da ja mogu doći do tako uticajne osobe tada, ali znam ljude koji jesu. Neću vam namerno otkriti epilog jer verovatno cirkuliše još uvek. I zabavno je, realno. Ali recimo, potražite obavezno gospodina Petera Gregsona. Odmah sada. Zakažite sastanak sa njim. Mislim da još uvek može. I pozdravite ga, naravno.

E to je ta aura. Jaka glava koja upravlja odlukama iz senke. Kuloarske legende. Kao munja. CIA, snajka, CIA.

E tako u dobrom delu mojih projekata ove čudne 2026. godine. Oglase se ti neki autoriteti i… Puf. Amin.

Možda je do toga što su stranci, zapitam se nekad. Da, to znam od starta. Da nisu naši. Možda je na nacionalnoj osnovi, eto. Stereotipi su čudo. 

Jer kako drugačije objasniti da je tu neki Klod uvek u pravu u odnosu na celu prostoriju? Kad Astra nacrta i sasloži? Pa to je ozbiljna referentna tačka, a ne još jedan predlog u izobilju naših. 

Ako ih i uhvatite u grešci, pa još više puta uzastopno, nema veze. Nema posledica. Sad će oni sastaviti novo. Uvek orni.

Eto, zamislite, prošle sedmice sam zamolio čoveka koji se pozvao na gospodina Kloda na 19 strana dokumenta, da mu prenese kako, začudo, istoimeni gospodin Klod iz moje kancelarije ima neku drugu vizuru na čak 35 strana dokumenta.

Zato zamoliću da vaš kolega Klod to pregleda i možemo nastaviti, ali moramo staviti limit na 50 strana jer ovaj moj ožedni preko tog limita, mnogo vode pije.

Odlučismo da mi nešto od posla i poradimo dok se naša gospoda rasprave.

Pre nego što sam našvrljao ideju za ovu kolumnu, javio mi se klijent i obavestio da obustavim projekat na nedelju dana, jer Astra je to sastavila i sad vide da štošta nije baš tačno te mora neko da proveri ponovo. Nakon što je tim tri sedmice radio sa Astrinim informacijama i smernicama.

Pa pobogu, Astra?!

Čudni neki inostrani modeli rada. A stvarno volim diplomatiju. Kad plovimo ili izazivamo jedno drugo ili pravimo nešto. Kad mi se rašire zenice. Kad se namrštiš. Kada muneš onog do sebe ispod stola, misleći da ne vidim, u fazonu ovaj nije čist. Kad se nasmešiš jer uh, dobar.

Kad ga nas petoro mislimo i sledeće sedmice ga predomislimo i nadomislimo, a tek tamo negde razmislimo. I onda objavimo, pa se sladimo.

Volim. Pa čak i kad se uključi organska CIA, CEO, CFO ekipa… Posle dva meseca. Tete-a-tete, Zoom, možda i kafana, nekako old-skul. Pa makar i morao da padne potpuni klimoglav. Radimo nešto. Postoji neki lanac odgovornosti. Mućnemo glavom, srcem katkad.

Znamo šta radimo. Ovako, kad prepustiš sve tim stranim agentima iz CIA… Pardon, CAI… Samo radimo. I radimo. I radimo… Treba okrenuti taj redosled. Da oni rade. A mi da budemo mozak iz senke.

Valja pitati Kloda šta misli o tome.