Nikad se ne zna(m)

Prođem često pored prodajnog mesta Državne lutrije Srbije u centru Novog Sada, tamo kod Trčike, i svaki put mi izmami osmeh natpis Nikad se ne zna. Ma, sjajno. Voleo bih da upoznam osobu koja je gvirnula u tu jednostavnu istinu i samo je zapisala. Častim piće.

Posebno mi dobro legne onih dana kad se mislim treba li nešto probati.

Da li da pokrenem ovaj projekat? Da li da napustim sve i odem na Tajland? Da li da je poljubim iako se vidimo prvi put? Da li pustiti sina da pojede još tri kugle sladoleda posle onih šest, iako se drži za stomak, a sad ćemo u auto?

Nikad se ne zna. Zaokružiš neke brojeve. Ako si dovoljno dokon, kupiš one knjižice sa Loto sistemima, pa igraš kombinacije. 

Nekadašnji tast, Bog da mu dušu prosti, voleo je te kombinacije. Nikad nisam razumeo kako funkcionišu, ali ta staloženost s kojom je popunjavao sveščice? Zen. Dobio je nekoliko puta peticu, inače.

Prkosiš nepredvidljivosti. Planiraš je, seciraš, analiziraš do iznemoglosti i tražiš jednu, dve fore koje ipak daju osećaj kontrole. Želiš obrazac u nemilosti bubnja.

Volimo da pogledamo u sudbinu u natalnim kartama, nasmejemo joj se u brk te tvrdimo da ne postoji. Da se busamo u grudi zbog sopstvenih odluka, dok kuckamo u drvo jer nikad se ne zna.

Volimo da se igramo jer tako se živi ovaj život pun apsurda. Tako kaže moj drugar koji je dobio ponudu za vođenje zabavne emisije. Iako je čitav imidž izgradio na ozbiljnosti.

• Hoćeš prihvatiti?
• Ma hoću.
• Ali…
• Malo da se za*ebavamo. A i nikad se ne zna, vidiš kako je ludo vreme…
• Ali to nisi ti…
• Ma koga briga, sve ti je to predstava.

Ludo vreme, uistinu. 

Nedavno sam gledao meč između hrvatskog boksera Hrgovića i britanskog boksera Itaume. Hrgovića su otpisali već pri prihvatanju borbe jer ipak je dosta stariji, nema tu agilnost, a ni razornost kao dvatesetjednogodišnji Itauma koji je četrnaest mečeva zaredom dobio nokautom.

Na pitanje novinara pred meč (parafraziram) šta kad primi te razorne udarce, Hrgović je u svom lakonskom maniru odgovorio – Šta ako ostanem na nogama?

Što se i dogodillo. U kampu je radio na izdržljivosti i kondiciji, pa šta bude. I desilo se to da se daleko mlađi protivnik, uz objektivno više zadatih udaraca, izmori preko svih granica i izgubi. Ostalo je bio lak posao za Hrgovića.

Sada Hrvatska ima svetskog šampiona u boksu.

Znaš, izgradiš čitave sisteme na matricama i frejmvorkovima i dobrim praksama. Ma siguran si i… Onda ti pristigne odnekud felš. 

Kao što je na tržište stigao generator slova, slika, videa i nota koji više nije naivan.

Tako je poznanik za samo tri godine prešao iz medija i profesure u sektor savetovanja za implementaciju AI rešenja. U počecima su modeli bili smešni i “nedorasli” ljudskom radu. On je svoju fascinaciju studiozno delio iz dana u dan. U slobodno vreme. Nakon posla. Noću, danju. 

Sada ima uspešan biznis i najtraženiji je predavač u regionu.

Marketinške agencije, prve na udaru AI talasa posle firmi za softversko inženjerstvo, razvijaju uveliko svoje agente i botove. Prodaju ih klijentima i otvaraju nove grane poslovanja.

Nagrađivana lokalna agencija Žiška, poznata po svojoj oštroj ljudskoj kreativnosti, podelila je interno razvijenog bota za procenu kvaliteta kampanja tokom proslave desetogodišnjice rada. 

Varničavo. Kreativno. Izuzetno hrabro. I profitabilno, sudeći po reakcijama njihovih partnera.

Neke druge agencije, pak, nastavile su još jače oldskul trasom uprkos pretnjama kako će zaostati ako se ne prilagode. 

Tako je frilens kopirajter Kušagra Oberoi objavio na Linkedinu jednog običnog radnog dana anti-AI bilbord za Parker olovke sa ispisom – 

An idea generation tool that doesn’t deprive the planet of water.

Endru Tindal, zaposleni u kompaniji za merenje efektivnosti advertajzinga System1, podelio je objavu uz pohvale i pozvao druge da predlože kako bi prodali Parker olovku u doba AI?

(aluzija na čuveno pitanje Sell me this pen)

Trebalo je da privuče malo pažnje, standardna objava za podizanje vidljivosti, ali… Pristigle su bukvalno stotine komentara kreativaca. Na kraju se uključila i kompanija Parker Pen i odlučila da 10 najupečatljivijih rešenja nagradi i postavi na bilborde na Tajms skveru, poput Think.

Nikad se ne zna. Čuješ hiljadu puta kako nešto neće raditi. Kako ne treba tako. Kako postoji neki tamo ispravan pravac i samo taj jedan. A onda neko iskoči potpuno iz šablona, pusti se u nepoznato i desi mu se avantura.

Ne nužno i uvek uspeh, šta god to bilo. Ali avantura sigurno. Što je možda uspeh po sebi.

Znate sigurno desetine takvih primera. Možda ste i vi taj primer.

Gledam biznise i preduzetnike u grčevima planiranja i traženja savršene prilike. Još jedan kurs. Još jedna knjiga. Još jedan konsultant. Iz istih resursa kao drugi. Šta ako krenete sad?

A gledam i one u izgaranju izazvanom neprekidnim kretanjem. Nema se kad. Radi, radi, radi. Samo tako smo sigurni. Šta ako usporite?

Šta ako samo probaš? Šta ako kreneš sporednim putićem? Šta ako zaokružiš danas neke nasumične brojeve? Povučeš taj potez?

Pokojni Mihail Talj, čuveni šahovski velemajstor, žrtvovao je skakača u nekoj partiji protiv velemajstora Vasiukova na šampionatu USSR. A razlog za žrtvu je sve, samo ne racionalan.

Računao je 40 minuta različite varijacije i u jednom trenutku setio se ruske priče o “vađenju nilskog konja iz močvare”. 

I dok su mislili da on računa još uvek, on je samo razmišljao kako se pobogu vadi nilski konj iz močvare. Pošto nikako nije mogao da smisli, ljutnuo se u mislima “ma nek se udavi”.

U tom trenu, za njega je skakač na tabli postao taj nilski konj, i treba da se udavi, i shvatio da ne može da izračuna je li dobra žrtva. Samo zna da će ta dosadna partija sigurno postati interesantnija zbog toga.

Pobedio je, a sutra u novinama je saznao da je dobro analizirao. Intuitivne žrtve donele su mu nadimak “Mađioničar iz Rige” i učvrstile mu mesto u istoriji šaha.

Eto. Nikad se ne zna. Pa što se ne bismo poigrali?