Zašto ti, pobogu, znaš te stvari?

Kažu da mala deca u jednom periodu odrastanja postavljaju nekoliko stotina pitanja dnevno. Nemam lično iskustvo roditeljstva, pa ne znam kako izgleda kada vas neko od ranog jutra pita zašto je nebo plavo, kako avion ne padne, gde Sunce ode kada padne mrak i zašto ne može čokolada za doručak. Verujem da ume da bude naporno, posebno kada ste umorni i apsolutno vam nije do toga da dvadeseti put objašnjavate nešto za šta možda ni sami nemate naročito dobar odgovor.

Ali dete ne pita da bi vas nerviralo. Pita zato što ne zna. A zanima ga.

I možda je jedno od zanimljivijih pitanja odrastanja upravo šta se dogodi između tog deteta koje želi da zna sve i odraslog čoveka koji više gotovo ništa ne pita.

Moja generacija je imala sreću da odraste uz Hiljadu zašto, hiljadu zato, Dečje sveznanje i slične knjige. Ako roditelji nisu znali odgovor, postojala je dobra šansa da će ga neka od tih knjiga imati. Dečje sveznanje je bilo posebno dobro osmišljeno, jer svet nije delilo samo na oblasti, nego na pitanja – šta je, ko je, zašto, kako radi, šta radi, gde je. Neko je vrlo pametno shvatio da radoznalom detetu ne treba samo gomila odgovora. Treba mu pokazati koliko još pitanja postoji.

Imali smo i ozbiljan obrazovni program, domaći i strani, koji nam je pokazivao da postoji ogroman svet izvan nekoliko ulica u kojima odrastamo. Priroda, životinje, nauka, istorija, tehnologija, svemir. Ako si bio dete koje svašta zanima, imao si čime da se zabavljaš godinama.

Ja sam, osim toga, imao ogromnu sreću sa ljudima oko sebe. Moji roditelji su bili potpuno različiti ljudi i zanimale su ih potpuno različite stvari, ali su oboje beskrajno zanimljivi i imali su vremena za mene. Ćale je imao gomilu hobija – fotografiju, elektroniku, akustiku, pecanje, maketarstvo, majstorisanje. Rastavljali smo stvari da vidimo kako rade, popravljali stare uređaje, pravili igračke, restaurirali nameštaj. Fotografisali smo na crno-beli film i sami razvijali fotografije. To je za dete bila magija, samo što je pored mene bio čovek koji je umeo da mi objasni kako ta magija zapravo radi.

Keva je bila potpuno druga priča. Od nje sam pokupio jezik, osećaj za ljude, pregovaranje, traženje kompromisa. Sa dedom sam satima mogao da pričam o ratu, vojsci, bašti, gradu, tome kakav je ćale bio kao klinac ili bilo čemu što bismo videli kroz prozor dok se vozimo autobusom ili tramvajem. Od drugih ljudi sam učio o zvezdama, sportu, muzici, filmovima, prirodi, šahu.

I sve je to završavalo na jednom mestu – u glavi.

Ne uredno složeno u fioke, nego više kao veliki magacin u kome na prvi pogled ništa nema veze ni sa čim, dok jednog dana ne shvatiš da baš ima.

Naravno, nemaju svi tu sreću. Mnoga deca odrastu u okruženju u kome odrasli nemaju odgovore, što je sasvim normalno, ali umesto „ne znam, hajde da saznamo“, ponude „nemoj da smaraš“, „nije to važno“ ili čuveno „zato što ja tako kažem“.

A onda dete ode u školu.

Škola je, uz sve divne učitelje i profesore koje sam imao, ipak sistem koji mnogo lakše nagrađuje dobar odgovor nego dobro pitanje. Postoji gradivo, postoji pitanje, postoji očekivani odgovor i postoji ocena. Radoznalost je administrativno prilično nezgodna osobina. Radoznalo dete pita nešto što nije u programu, dođe do tačnog rezultata putem koji nije predviđen rešenjem ili, još gore, postavi pitanje na koje odrasla osoba ne zna odgovor.

Ja sam imao sreću da mi je škola uglavnom bila laka, pa mi je ostajalo mnogo vremena za stvari koje su me zaista zanimale. Vrlo rano sam shvatio i nešto što me prati do danas – gotovo svaka stvar može da se nauči ako uspeš da razumeš kako funkcioniše.

Tako je bilo i sa pisanjem. Godinama mi je objašnjavano da je to neka gotovo mistična disciplina za koju moraš da imaš poseban talenat. Meni to nije pomagalo. Onda sam shvatio da priča ima strukturu, da možeš da je rastaviš na delove, razumeš šta koji deo radi i ponovo je sastaviš. Odjednom više nije bilo mistično. Bilo je rešivo.

Taj princip sam kasnije primenjivao na gotovo sve – rastavi, razumi, probaj, budi loš, nauči nešto, probaj ponovo.

I ne moraš u svemu da budeš najbolji. Dovoljno je da znaš toliko da razumeš, da se orijentišeš i da ono što si naučio možeš jednog dana da spojiš sa nečim drugim.

Problem je što nas kasnije u životu svi guraju u suprotnom smeru.

Specijalizuj se. Izaberi oblast. Odluči šta radiš. Postani ekspert.

I nema ničeg lošeg u tome. Svetu su potrebni ljudi koji neku oblast poznaju suludo dobro. Ali preuska specijalizacija ima svoj rizik. Šta ako se svet pomeri? Šta ako ono za šta ste se specijalizovali prestane da bude relevantno?

Poznavao sam ljude koji su deset godina pravili sajtove i aplikacije u Flashu. Bili su odlični u tome. Nisu ništa pogrešno uradili. Samo se svet promenio.

Kod nas se često kao argument kvaliteta koristi rečenica: „Mi ovo tako radimo dvadeset ili trideset godina.“ Nekada je to zaista vrednost. Ako pravite vino, violine ili čuvate neku posebnu zanatsku tehniku, iskustvo i tradicija su dragoceni. Ali u mnogim drugim slučajevima to je samo podatak.

I dinosaurusi su veoma dugo imali sasvim uspešan model funkcionisanja. Onda su se okolnosti malo promenile.

Zato relevantnost nije pozicija koju jednom osvojiš. Relevantnost je sposobnost da nastaviš da učiš i da se pomeraš.

Kada ljudi pogledaju moj CV, relativno često dobijem pitanje: „Koliko vas ima?“

Ima nas jedan. Samo taj jedan ima malo previše interesovanja.

Nikada nisam naročito patio zbog toga što ne mogu da izaberem jednu stvar koja me zanima. Zanima me svašta. Neke stvari dovoljno da im posvetim godine, neke nekoliko meseci, neke samo jedno veče i dobar dokumentarac. I danas slušam podkaste o stvarima koje nemaju nikakve veze sa mojim poslom. Gledam dokumentarce, čitam, pitam ljude. Kada upoznam nekoga ko zna mnogo o nečemu o čemu ja ne znam ništa, vrlo često mi je teško da se zaustavim.

Sviđa mi se osećaj kada u deset uveče ne znam gotovo ništa o nekoj temi, a nekoliko sati kasnije znam makar dovoljno da razumem koja pitanja sledeća treba da postavim.

Mnogo toga što sam tako naučio nikada mi nije direktno trebalo. I to je potpuno u redu.

Mislim da smo znanje predugo procenjivali pitanjem: „A šta će ti to?“

Ne znam.

Možda ništa.

Ali nikada unapred ne znaš koje će se dve stvari jednog dana sresti u tvojoj glavi i napraviti nešto zanimljivo. Kreativnost često upravo tako funkcioniše. Ne moraš da izmisliš nešto što svet nikada nije video. Dovoljno je da dve poznate stvari, koje se obično ne stavljaju jedna pored druge, spojiš na način koji ima smisla.

A da bi mogao da kombinuješ, moraš da imaš od čega.

I tu dolazimo do vremena u kome živimo.

Nikada nam odgovori nisu bili dostupniji. Veštačka inteligencija danas za nekoliko sekundi može da objasni gotovo bilo šta, pronađe informacije, napravi rezime, analizira podatke, napiše tekst, predloži ideje i uradi dobar deo razmišljanja umesto nas.

I baš zato mislim da radoznalost postaje važnija, a ne manje važna.

Godinama smo ponavljali da je sadržaj kralj. Danas mi se čini da je mnogo zanimljiviji deo jednačine kontekst.

Ako istom alatu postavite isti, podrazumevani problem i date mu podrazumevani kontekst, velika je šansa da ćete dobiti podrazumevani rezultat. Razlika nastaje kada neko kaže: čekaj, ovo me podseća na nešto iz potpuno druge industrije. Ili na biologiju. Istoriju. Sport. Fotografiju. Razgovor sa čovekom koji pravi nameštaj. Nešto što je pročitao pre petnaest godina i za šta su ga tada pitali šta će mu.

Alat je isti. Kontekst nije. A taj kontekst je zbir svega što ste tokom života čitali, gledali, probali, pravili, rastavljali, pogrešili i ljudi sa kojima ste razgovarali.

Godinama smo ponavljali onu čuvenu rečenicu – content is the king. Onda smo shvatili da sadržaja ima beskonačno mnogo i da sama činjenica da nešto postoji više nije naročito vredna. Mnogo važnije je u kom kontekstu se nešto pojavljuje, sa čim ga povezujemo i iz kog ugla ga posmatramo. Zato bih danas pre rekao da je context the king.

To postaje posebno važno sa veštačkom inteligencijom. Statistički model je neverovatno dobar u tome da u datom kontekstu pronađe obrasce, poveže informacije i ponudi ono što je verovatno smislen nastavak. Ako mu postavimo uobičajen problem na uobičajen način, dobićemo vrlo dobar, ali najčešće i prilično očekivan odgovor. Ono u čemu čovek i dalje ima ogromnu prednost jeste sposobnost da kaže – čekaj, hajde da potpuno promenimo okvir.

Da problem iz marketinga pogledamo kao problem iz biologije. Da organizaciju firme uporedimo sa sportskim timom. Da nešto što svi rešavaju kroz tehnologiju pokušamo da razumemo kroz psihologiju, istoriju ili zanat koji postoji nekoliko stotina godina. Model može da obradi takvu vezu kada mu je ponudimo, pa čak i da je dalje razvija veoma dobro. Ali mnogo ređe će baš on prvi napraviti onu čudnu, ličnu i naizgled besmislenu asocijaciju koja čoveku padne na pamet zato što je pre petnaest godina nešto rastavljao sa ocem, juče gledao dokumentarac, a jutros razgovarao sa nekim ko se bavi potpuno trećom stvari.

I upravo zato mislim da će širina znanja postajati sve vrednija. Što više različitih svetova nosimo u glavi, više konteksta možemo da promenimo. A kada promenimo kontekst, često promenimo i problem koji rešavamo – pa samim tim i odgovore koje uopšte možemo da dobijemo.

Baš zato smo ovog septembra, kada deca ponovo kreću u školu, za veliki intervju za Našu mrežu izabrali Uroša Petrovića. Teško je naći boljeg sagovornika za priču o radoznalosti, kreativnosti, mašti i učenju. U razgovoru je rekao da bi uspešnom školskom godinom smatrao onu u kojoj dete na kraju ima više pitanja nego na početku. I još jednostavnije – škola uglavnom bolje nagrađuje dobar odgovor, dok život veoma često nagradi dobro pitanje.

Kada smo stigli do veštačke inteligencije, zaključak je bio još zanimljiviji. Što mašine budu bolje u davanju odgovora, ljudska vrednost će sve više zavisiti od toga šta umemo da pitamo.

I ne samo kako ćemo pitanje formulisati, nego zašto nam je baš to pitanje uopšte palo na pamet.

Zato mislim da će nam trebati ljudi kojima nije teško da kažu „ne znam“, ali žele da saznaju. Ljudi koji imaju hobije. Koji razgovaraju sa ljudima iz drugih profesija. Koji umeju nešto rukama. Koji čitaju, slušaju, gledaju, rastavljaju i ponovo sastavljaju. Koji ponekad nauče nešto potpuno beskorisno samo zato što im je zanimljivo.

Imam više od četrdeset godina i dosta sam uložio u to da taj deo sebe ne izgubim. Ne zato što će mi sve što naučim jednog dana sigurno koristiti. Verovatno neće.

Nego zato što, kada želiš da stvaraš, moraš da imaš od čega da stvaraš.

Zato je odgovor na pitanje iz naslova prilično jednostavan.
Zašto ti, pobogu, znaš te stvari?
Zato što me zanima. Zato što mi je važno da razumem.
I nadam se da nikada neću postati toliko ozbiljan, stručan i odrastao da prestanem da pitam: A zašto?