Brutal Belgrade:
Brutalizam Beograda izliven u betonske minijature

Čime se bavi Brutal Belgrade?

Mi pravimo upečatljive skulpture od betona, inspirisane brutalističkom arhitekturom, kojima ljudi daju suštinu. U principu, to su sive, betonske minijature, ogoljene svih nepotrebnih detalja, a sve što kasnije vidite je na vama.

Ja se bavim tehničkom stranom izrade samih skulptura, pošto je to poprilično zahtevno. Trudimo se da svaka skulptura bude betonska i da maksimalno izvučemo što tanje elemente iz betona. To je kontradiktorno, jer beton, što je deblji, to je čvršći, a što je tanji, to je krhkiji. Ipak, naše skulpture su dovoljno čvrste da mogu da posluže.

Dok je kolega Bojan Krak, kao arhitekta, zadužen je za modele, dimenzije, proporcije, dizajn i sve ostalo što se tiče same arhitekture.

Kako ste se vas dvojica združili snage?

Zajedno smo bili u Petnici na seminarima. Ja sam znao da je on arhitekta, on je znao da ja pravim skulpture. Kada mi je kasnije pala na pamet sama ideja za Brutal Belgrade, bila mi je potrebna pomoć arhitekte, jer je to neizostavno. Tako smo skupa realizovali ovaj poduhvat.

Kako je sve počelo i zašto ste odabrali baš brutalizam?

Bojan i ja smo godinama primećivali da je nama nekako glavni predstavnik Beograda upravo brutalizam. Zapazili smo da toliko pažnje nije posvećeno brutalizmu u Beogradu, iako je Beograd predstavnik tog arhitektonskog pravca. Globalno postoji veliko interesovanje za taj pravac, a mi, gde smo najbolji u tome, nekako to nismo primećivali.

Onda smo hteli da napravimo nešto što bi moglo da skrene pažnju na to lokalno. Da, faktički, pokažemo prstom na to i kažemo: „Ovo je kvalitetno, i nešto što je jako vredno i što treba da čuvamo u konačnici.“

Počeli smo od Genexa, odnosno Istočne i Zapadne kapije. A onda je usledio i Hotel Jugoslavija, koji je bio pred rušenjem, ali smo uspeli da napravimo skulpturu i da je uslikamo pre nego što je sam hotel srušen.

Ljudi su to počeli da prepoznaju, da se interesuju za naš rad, da podržavaju projekat i da nam daju ideje šta bi moglo sledeće da se radi. Za sada se najviše fokusiramo na Beograd, ali ćemo verovatno malo skrenuti i na spomenike za celu Jugoslaviju, pošto je i to poprilično bitan element svega.

Zašto ste odabrali beton kao materijal za izradu skulptura?

Zato što je konceptualno najpodesnije za ovo što mi radimo. Sve te zgrade imaju tu vrednost i jednostavno su iskrene u svom dizajnu i svom obliku, baš zato što su od betona i zato što su nastale u tom društvenom uređenju koje je bilo fokusirano na čoveka.

Nama je bilo bitno da svaki element, pored samog oblika, preslikamo i u skulpturi, a onda je logičan sled da i ona bude od betona.

Iskreno, beton nam je zadao popriličnu glavobolju, baš zato što se u skulpturarstvu nije popularno koristio, niti se inače koristi za tako male dimenzije. No, nekako nam se čini da je upravo to dalo vrednost celoj priči. Jer da je bio bilo koji drugi materijal, jednostavno to ne bi bilo to.

Kako izgleda proces proizvodnje jedne minijature?

Sve počinje sa 3D štampom. Zašto 3D štampa? Zato što je to trenutno najprecizniji način da se napravi nešto što postoji u fizičkom obliku. Od toga pravimo silikonski kalup. Beton prosto zahteva tu mekoću silikona, a koristimo izuzetno fini silikon koji može da preslika sve te suptilne detalje.

Onda izlivamo beton u tom kalupu. Što se tiče samog betona, to je prilično jednostavna stvar: bukvalno su cement, pesak i voda. Ne postoji ništa dodatno, iako dobijamo na pretek pitanja šta još ide. Jednostavno, mi volimo da ispitujemo granice i istražujemo načine da bi to ispalo onako kako ispadne.

Svaka skulptura se dva dana suši, i to je jedan od razloga zašto smo sudržani po pitanju širenja obima proizvodnje i upliva na druga prodajna mesta.

Možete li kalup da koristite više puta?

Da, ali samo određen broj puta. Beton je abrazivan i čupa taj silikon, pa počnu da se gube detalji. Tako da je to najskuplji element našeg procesa. Da bismo postigli nivo detalja koji želimo i koji nam je zadovoljavajući, moramo kontinualno da menjamo te kalupe.

Kada ste počinjali pre dve godine, šta vam je bio najveći izazov?

Najviše nam je sam materijal zadao glavobolju. Kao što rekoh, beton je jednostavno nepredvidiv kao materijal i teško je ući u kontinuitet da svaka skulptura ispadne identično. To nam je, iskreno, najveći izazov.

Recimo, kada je u pitanju Kosmaj, kao naša najtanja skulptura, sve vreme smo pokušavali da zađemo u što manje detalja. I to je nešto što smo sami sebi nametnuli. Te skulpture bi mogle da budu i veće, neki ljudi su čak i tražili da budu veće, ali mi jednostavno ne želimo. Želimo da to bude minijatura.

U isti mah, naši klijenti i te kako imaju razumevanja, ali i strpljenja za to, i uopšte im ne pada teško da sačekaju poručenu minijaturu.

Kako ste se skrasili u ovom studiju u Genexu?

Iskreno, sasvim slučajno, i to nakon nekih godinu dana postojanja. Uzeli smo ga zato što je stan u originalan i uopšte nije renoviran otkad je kupljen osamdesetih godina prošlog veka. Trudimo se da ga zadržimo u tom originalnom, izvornom stanju i koristimo ga kao naš kreativni prostor.

Takođe, pogodan je i kao showroom za ljude koji bi da se upoznaju sa našim radom ili koji bi da sarađuju sa nama. Sve nam je ovde izloženo, tako da mogu da pogledaju i da uzmu u ruku Brutal Belgrade skuplture, koje teže oko 500 grama.

Koliko ste modela do sada napravili i koji je najprodavaniji?

Za sada imamo deset modela. Jedini koji nije brutalistički jeste K67 kiosk. Jedan smo restaurirali i onda napravili skulpturu istog kao uspomenu. Vozili smo ga po Beogradu i slikali ispred svake brutalističke zgrade. To je neka vrsta podsetnika na taj projekat.

Što se tiče najprodavanije skupture, to je trenutno gorepomenuti kiosk. Kosmaj je, takođe, jako tražen, kao i Istočna i Zapadna kapija, tj. Rudo i Genex.

Koja vam je omiljena skupltura?

Rudo, što konceptualno, što izvođački. Taj trenutak socijalizma i te okrenutosti jednih prema drugima i zajedništvu posebno privlači pažnju. Živimo u krugu i cilj je da budemo okrenuti jedni prema drugima. I kad stanete ispred Ruda, osećaj momumentalan.

Sa druge strane, i sam dizajn je zanimljiv. To je, takođe, kapija, odnosno više neki portal. Kapija jeste, ali gde? Nemam jasnu percepciju kapije kao kod Genexa, gde je jasno da je to kapija u Beograd. Ovo jeste kapija, ali je malo više filozofska.

Ujedno, sama činjenica da je to gradila Vera Ćirković, u svojoj 63. godini, sedamdesetih, za mene je neverovatna. Da žena u to vreme vodi toliko veliki kapitalni projekat za grad Beograd stvarno je izuzetno veliki uspeh. Sve što je znala, ulila je u taj projekat. To je bilo njeno životno delo.

Šta je to što brutalizam čini specifičnim?

Brutalizam je, jednostavno rečeno, iskren. On je okrenut ka čoveku. Sam dizajn ne služi da bude prijatan za oko, nego da bude prijatan za čoveka koji tu živi.

Iako onima koji nisu dovoljno upoznati sa brutalizmom ne čini se tako, jer sve te zgrade deluju sivo i hladno, kvalitet života u njima je, u stvari, jako dobar. To su stanovi koji su trostrano orijentisani, koji su podeljeni na dnevnu i noćnu zonu. Jednostavno, fokus je bio na čoveku.

Sve ono što je kasnije bilo neophodno da se uradi ostavljeno je tako da se vidi, jer nije bilo potrebe da se prikriva bilo kakvim ukrasima ili detaljima koji su nepotrebni. Jednostavno je sve ogoljeno i ono što je ostalo jeste to što mi vidimo danas.

Recimo, ako posmatramo Genex, ti cilindri sa strane su stepenište, a mostić koji spaja dve kule je stvarno prolaz koji ih spaja. Tako da ono što vidimo jeste ono što, zapravo, jeste. Ako je beton, onda je beton; ako je cigla, onda je cigla. Ne postoje nikakve imitacije drugih materijala.

A kada su u pitanju spomenici?

Spomenici se često jednostavno ubacuju u isti koš sa brutalizmom. Oni su konceptualni zato što su, za razliku od, recimo, Istočnog bloka i Rusije, gde su se skulpture jako puno koristile kroz realizam da bi se ispričala neka priča, kod nas su arhitekte i skulptori istu priču pričali na apstraktnom nivou.

Prosto su uzeli sebi za slobodu da probaju da istu stvar kažu na potpuno drugačiji način. Tako svaki spomenik na prvi pogled može da bude dvosmislen, ali kad se malo zagrebe po površini, ima jako veliki koncept i ima priču koja i dalje traje, iako su neki građeni pre 50 ili 80 godina.

To što su oni zamislili i dalje je aktuelno. Toliko su umešno realizovali svoj koncept da on svoju poruku šalje i toliko vremena nakon toga. Dok, recimo, stvari koje se danas dižu već nakon deset godina mogu da postanu irelevantne. Zato volimo da ih zovemo i spomenici. Kada pričamo sa strancima, kažemo spomenik, zato što nije isto – to nisu monuments, to su zaista spomenici.

Kada ste pokrenuli Brutal Belgrade i napravili prvu skulpturu, kako ste se uopšte prezentovali tržištu? Kako ste došli do prvog kupca?

Ceo poduhvat nije počeo sa idejom da ćemo mi to ikada prodavati. Jednostavno smo napravili profil koji je služio da dokumentuje naš proces proizvodnje nečega. Nije nam stvarno ni palo na pamet da će ljudima biti interesantno da to kupe.

Ali, nakon Genexa smo napravili Rudo i onda je to privuklo ljudima pažnju. Počeli su pristižu upiti putem Instagrama: „Šta će biti sledeće? Da li bih mogao ja to da kupim za poklon?“, itd. Dakle, prodaje je došla kao posledica emocionalnog elementa. Neretko se skulpture naručuju zbog dela grada u kom žive, gde su išli u školu ili gde su živeli dok su studirali.

Ko su vam kupci? Da li su turisti zainteresovati za minijaturne skupture?

Imamo prodajna mesta su Beogradski izlog i Muzej Jugoslavije, tako da je svakako logično da ima turista koji tamo kupuju.

Sa druge strane, ljudi koji se nama lično javljaju obično su zainteresovani za naš rad. Ima i stranaca i ovdašnjih ljudi, koji prate naš rad i svaku skulpturu uzimaju za svoju kolekciju.

Ono što je zanimljivo jeste da je sve više mlađih ljudi zainteresovano za ovaj pravac. Oni baš ogole ceo koncept, oslobode ga društvenog i političkog sistema u kom je nastajao i fokusiraju se samo na dizajn, odnosno na taj umetnički element svega što su ljudi, arhitekte i umetnici tada gradili.

Da li imate kupce iz bivših republika?

Da, iz Crne Gore, Bosne, Hrvatske… Za njih uglavnom saznamo kad kupe skulpturu u Muzeju Jugoslavije ili Beogradskom izlogu, pa nam se pohvale na Instagramu sa slikom iz njihove domovine.

Gde se sve mogu naći Brutal Belgrade minijature?

Pored Muzeja Jugoslavija i Beogradskog izloga, imamo i sajt, koji smo pokrenuli nakon izvesnog vremena. On nam je i te kako olakšao život, jer je dovoljno da zainteresovani uđu na sajt i poruče željenu skulpturu.

Kakav je plan za budućnost? Hoćete li širiti broj modela?

Plan nam je, svakako, da pokrijemo što veći broj beogradskih brutalističkih zgrada. Paralelno ćemo raditi i spomenike i sve što ide uz to. Ipak, ne žurimo sa izbacivanjem novih skulptura – tek kad budemo zadovoljni, one će ugledati svetlost dana.

Recimo, trenutno radimo na beogradskim blokovima 61, 62 i 63. Izuzetno su zahtevni zato što je to najveća i najuređenija urbanistička celina u Beogradu. Nije fokus na jednoj zgradi, nego na celom urbanom delu. Onda pokušavamo da napravimo balans između veličine i obuhvata, jer ako obuhvatimo sve, veličina će biti izuzetno mala, a ako ne obuhvatimo dovoljno, neće biti to to. Imamo neki prototip, a verujem uskoro će biti i prava skulptura.

Takođe, nakon što je crveni kiosk dobro prošao, počeo sam da razmišljam da otelotvorim jedan simbol Beograda – vrapca. Glavno pitanje je kako koncipirati, možda svedenih oblika, bez suviše detalja, ali o tom potom.