Dobrodošli u kapsulu – koncept koji je promenio japansko hotelijerstvo

Ako ste uspeli letos da šmugnete na „holidej“, ponekim detaljima ste verovatno posvetili više pažnje.

Sve i da ste načelno skromni, sigurno vam nije svejedno u kakvom smeštaju odsedate. A ako volite prostrane sobe, onda hoteli-kapsule verovatno nisu za vas – možda zbog ličnih preferenci, a možda i zbog iritantnog osećaja klaustrofobije.

Na pitanje ko bi smestio ljudsko biće u sobičak „2 sa 2“, odgovor valja potražiti na drugom kraju sveta, gde mentalitet, inače, slovi za dijametralno suprotan evropskom.

Na prvi pogled, hoteli-kapsule bi mogli da zaliče na naučnu-fantastiku. Ali, ako vas potraga ikada navede do smeštaja diljem Japana, možete da naiđete i na ovakvu ponudu:

Krevet u plastičnoj kapsuli, tek toliko velikoj da čovek može da sedne i legne. Kupatilo je zajedničko – dakle, dele ga svi gosti, a privatnost, umesto vrata, garantuje jedna zavesa ili roletna.

Evropljanima bi čak i paradajz turizam delovao kudikamo komfornije.

Ali, japanski hoteli-kapsule imaju sličnu prednost: neuporedivo su pristupačniji za običan džep. U gotovo svemu drugom, ideja poprilično odudara od svih standarda hotelijerstva.

Panoramski pogled? Ne, hvala

Mada je na glasu kao popularna destinacija za turiste, Japan bi se po nekim pitanjima mogao opisati kao prilično konzervativan. Prvo što „izvanjapancu“ padne na pamet je, recimo, spektakularan broj budističkih i šinto hramova. Malo upućeniji se možda sete starih zanata i nenadmašne radne etike.

Oduvek je u Japanu tako, pa je radnicima sasvim normalno da zaginu do duboko u noć. Ali, često se ni posle toga nije odlazilo kući. Sa ekonomskim prosperitetom i dugim radnim satima, rađala se nova tradicija: da se uveče sa kolegama ode na večeru i piće.

Problem je nastajao ako „kosooki“ redovno zaginu do iza ponoći. Mogli su da se oproste od odlaska kući – javni prevoz uveliko spava, a nemaju baš svi luksuz sopstvenog prevoza ili taksija.

Ovo se razotkrilo kao problem još 70-ih godina prošlog veka. Naravno, radni narod se snalazio tako što uzme sobu u hotelu, po mogućstvu bliže stanicama vozova i metroa. Ali, ako neko baš ima običaj da zagine, takvo snalaženje je umelo dobrano da načepi novčanik.

Uostalom, umoran radnik nije ni tražio luksuz. Jedan krevet i krov nad glavom, sasvim dovoljno.

Kišo Kurosava, arhitekta iz Osake, mogao je da se stavi u tabor tih vrednih, skromnih radnika. Godinama je istraživao ideje modularne arhitekture – načina izgradnje koji podseća na sklapanje lego kocaka.

Suštinski, ideja je da se izgradnja objekata realizuje po principu unapred osmišljenih i standardizovanih modula. Na primer, imate zgradu banke, za koju već postoje fabrički sastavljeni blokovi kancelarija, šaltera i pomoćnih objekata. Ti blokovi onda mogu da se kombinuju po potrebi, da se dodaju ili zamenjuju, renoviraju ili proširuju, a bez da se čitava zgrada pretvori u gradilište.

Ideja je bila vrlo praktična, pogotovo za državu koja je prednjačila u razvoju – što ekonomskom, što društvenom. Kišo Kurosava se, pritom, zanimao još jednom idejom: kako da se prostor maksimalno iskoristi.

Kurosava je dobro poznavao tada aktuelnu radničku boljku. Ako su uzimali sobe u hotelima samo da bi odspavali koji sat, radnici su u svom budžetu imali nepotreban trošak.

Njegova ideja je bila radikalno jednostavna: ponuditi gostima nešto poput najmanje moguće „privatne jedinice“, koja bi zadovoljila potrebu za iole kvalitetnim snom. Umesto standardnih hotelskih soba, osmislio je – kapsule.

Skromno u krugu dušeka i utičnice

U kvartu Umeda u Osaki, otvoren je u februaru 1979. godine „Capsule Inn Osaka“ – prvi u svetu, a prvi i u Japanu. Bilo je to čedo arhitekte Kurosave, iz kojeg je iznikao, za ono vreme, jedan od neobičnijih poslovnih modela u hotelijerstvu. Desetine omanjih kapsula su poređane na dva nivoa: svaka duga oko 2 metra, široka približno metar i visoka oko metar i 25 centimetara.

Naravno, kapsule su, iako male, bile prilično komforne. Moglo je da se udobno legne i sedne, da se nešto pročita i da se pogleda televizijski program.

Ostale prostorije su bile zajedničke. „Capsule Inn Osaka“ je imao zaseban prostor za odmor, te kupatila i toalete koje su koristili svi gosti. Torbe su se ostavljale u za to namenjene ormariće, a u samoj kapsuli se nalazilo samo najosnovnije: dušek, jedno svetlo, ventilacija i alarm, a docnije, utičnice, televizor i Wi-Fi.

Ako se posmatra bez ikakvog konteksta, hotel-kapsula je čak delovao kao vetar u leđa konkurenciji – a u hotelijerstvu ona nimalo nije nežna. „Capsule Inn Osaka“ je, naizgled, zaista nudio mnogo manje.

Nije bilo luksuznih soba, niti posluge i panoramskog pogleda. A gosti uglavnom zato i biraju (što bolji) hotel, naročito ako vole da se malo razmaze na „holideju“. Ali, hoteli-kapsule su gađali potpuno drugačiju ciljnu grupu.

Zato su po pravilu nicali nadomak poslovnih četvrti, aerodroma i železničkih stanica. Nisu bili destinacija sami za sebe, već neka vrsta produžetka urbane infrastrukture. Upravo zbog toga, svojoj ciljnoj grupi – običnom, radnom narodu – nudili su ono što je najpotrebnije, i tamo gde je to najpotrebnije.

Potreba – atrakcija – pomodarstvo

Mada je nastao kao odgovor na svakodnevni problem, hotel-kapsula je, pokazaće se, potpuno promenio ekonomsku računicu.

Pre svega, manji prostor je automatski povlačio niže troškove izgradnje i održavanja. Pošto su objekti imali zajednička kupatila, to je dodatno smanjivalo investicije. Zauzvrat, gostima se nudilo ono što im je značilo isto kao i par sati neometanog sna: značajno niža cena noćenja.

U skladu sa tim, gosti prvih kapsula su bili japanski poslovni ljudi – svi oni koji zaginu do kasno u noć, bilo u kancelariji ili na druženju sa kolegama. Hoteli poput „Capsule Inn Osaka“ su počeli da se šire i po drugim japanskim gradovima.

Dosta vremena je prošlo pre no što su počeli da ih otkrivaju i turisti.

Strancima je koncept bio neobičan koliko i interesantan. Kapsule su isprva nalazili samo u Japanu, pa su ih doživljavali kao autentičnost svojstvenu lokalu. Malo po malo, pored umornih radnika su počeli da noćivaju i znatiželjni turisti. A time je, malo po malo, počeo da se menja i prvobitni koncept.

Minijaturna sobica sa dušekom više nije bila dovoljna. U hotele-kapsule su se uselile biblioteke, saune i teretane, a neki su se prilagođavali i digitalnim nomadima, nudeći im coworking prostorije.

Vremenom, počela je da se menja i percepcija ovakvog tipa smeštaja.

U početku, hoteli u stilu „Capsule Inn Osaka“ su se doživljavali prevashodno kao (naj)jeftinije opcije za prenoćište. Ni danas nisu daleko od toga, jer se cene kreću između 2 i 7 hiljada jena (nekoliko desetina evra). Međutim, reč se među turistima brzo raširila, pa ih mnogi stranci biraju prvenstveno zbog iskustva.

Naredni korak je, takođe, došao vrlo spontano. Turisti su se vraćali u svoje domovine i tamo proširili reč, a to su, dakako, čuli i hotelijeri van Japana.

Tako su kapsule počele da se grade u Kini, Evropi i SAD.

Širenje ovog koncepta po svetu je dolazilo uz još jednu savremenu aktuelnost. Za razliku od vremena pre četiri ili pet decenija, i turisti su se suočili sa novim boljkama: inflacija je dramatično podigla cene turističkih (a i ne-turističkih) smeštaja.

Dobar deo njih se, hteo-ne hteo, odricao luksuza. Umesto lepih soba sa pogledom, često im je bio dovoljan koliko pristupačan i praktičan smeštaj.

To, naravno, ne znači da je dašak luksuza sasvim iščezao – naprotiv, mogli su i hoteli-kapsule da ponude nešto više od sobice „2 sa 2“.

Takav ugođaj, recimo, nudi „First Cabin“ lanac hotela. Spram prvobitnih, kao što je to bio „Capsule Inn Osaka“, ovaj japanski lanac je inspirisan kabinama prve klase u avionima. Smeštaj je nešto prostraniji, usluga malo bogatija, pa je i cena samim tim viša. Ali, filozofija je suštinski ista – maksimalno iskorišćen prostor, uz minimalan utrošak resursa.

U odnosu na prvobitnu ideju arhitekte Kurosave, poneki detalji jesu prilagođeni savremenim potrebama. Ali, čak i u najkonkurentnijim industrijama (ili možda upravo u njima), ponekad model ne mora da se svede na šta mogu da dodam, već – šta mogu da oduzmem.