Zašto programer ide iz firme na farmu

Poznanik programer je ostvario onu dobru fantaziju koja svako malo se pojavi na statusima na mrežama. Ostavio se kompjutera i otišao na selo da gaji povrće i čuva domaće životinje. Pored očigledne lične zasićenosti, akumuliralo mu se i realno stanje IT industrije u poslednjih godinu-dve. 

Sada zamišlja kako, nakon dugog radnog dana, svira gitaru. “Trebalo je da studiram neku umetnost, jezik, nešto.”

Zamislite moje iznenađenje pred tom izjavom; jer ja kao filolog poslednjih deset godina tihujem u kujni i mislim se kako je ipak možda trebalo više da učim matematiku i te programske jezike.

Sigurno duplo duže od toga slušam kako su društvene nauke inferiorne u odnosu na prirodnjačke.

Tamo se ipak barata zakonima, a kod nas nekim tumačenjima. Tamo projektuju zelene pašnjake u kojima će se odmoriti, dok mi opisujemo sve ono što se desi dok si na pašnjaku.

Ovaj eskapizam u šljivike i livade, tamo gde trava deluje zelenije, poslednjih nedelja dobija svoje uporište. Ne morate poznavati softverske inženjere u okolini da biste primetili kako stvari ne štimaju u poslednje vreme. 

Štaviše, usmerio bih vam pažnju na istraživanje Savezne banke za rezerve u Americi (eng. FED) koje pokazuje da trenutno u Americi, diplomci filozofije imaju veće šanse da pronađu posao u odnosu na diplomce računarskih nauka.

Vodeće laboratorije za razvoj tehnologije sve više zapošljavaju filozofe, lingviste, sociologe… Društvenjake.

Od 2023. odgovaram na svaka tri dana na pitanje da li će me zameniti neka mašina. Sad posmatram kako kompanije traže pisce koji će zameniti mašine.

Ima nečeg jednostavno… Sokratovskog u tom situaciji.

Proročica Pitija, među najmoćnijim figurama političkog života tada, rekla je da je Sokrat najpametniji čovek u Atini, na šta je Sokrat, kad su mu preneli te reči, uzvratio kako to nije moguće jer o tako mnogo čemu ne zna ništa. 

Taman misliš da ti algoritam rešava sve probleme. Gledaš u set koraka A-B-C koji zvuče kao čovek, klikću kao čovek, te po tom silogizmu, znači to je čovek. A ti si ga stvorio, znači ti si Bog.

Sve možeš da predvidiš, izmodeluješ, optimizuješ i… Onda se opet pojavi faktor čovek. Starbaks u Južnoj Koreji, zahvaljujući algoritmu, napravi slogan koji je uvredio čitavu naciju. I onda su zatvorili sve poslovnice na jedan dan kako bi se saznale neke stvari o nacionalnoj istoriji. 

Ups. Scio me nihil scire.

Ima i nečeg poetskog. 

Kada pokušavaš sve svoje probleme da rešiš neprestanim dodavanjem alata i procesa, u jednom trenutku problem postane nevidljiv i alat postane problem.

Tipa, postaviš tri alarma da te probude ujutru i stiskaš Snooze. Onda postaviš alarm dalje od sebe kako bi morao da ustaneš bukvalno i ugasiš ga. Ali se ipak vratiš u krevet. I onda platiš aplikaciju koja ti zadaje matematičke zadatke za gašenje alarma, kako bi ti se mozak aktivirao. 

Negde nestane podatak zašto ležeš svake noći u tri ujutru, mrtav pijan i nezadovoljan. Sistem alarma je sada bitan. Na primer.

Ima i psiholingvističkog.

Napisao je jednom Vitgenštajn da su granice mog jezika granice mog sveta. Kosmos u tebi se manifestuje kroz serijal glasova koji izlaze iz tebe i nose za tebe neko značenje. Širina tog kosmosa se vidi u svakom tvom izrazu.

(ponelo me, praštajte)

Unosimo organizacione promene i velike narative na široka vrata, uz utopijsko (distopijsko?) verovanje u večni rast, a onda ne umemo da opišemo otpore, proteste i izostanak utopijskog, i pored vidljivog progresa.

Postoji čuvena Sapir-Vorf hipoteza kako jezik utiče na tvoje misli i percepciju realnosti. Kako govoriš o stvarima, tako ti se i oblikuje razmišljanje. Različite kulture različito razmišljaju jer govore u različitim terminima. 

Danas je ta hipoteza uslovno prihvaćena u blažem obliku, ali intrigantna je.

U Ilijadi se ne spominje nijednom plava boja, iako postoje opisi okeana i neba. Kada govoriš strani jezik, promeni ti se ponašanje jer preuzimaš kulturni kôd. Eskimi imaju 15 reči za sneg (što je ipak mit koji takođe dokazuje koliko mislimo da znamo pa na tome baziramo dalje teze).

Kakve su ti misli, takav ti je život, tako nekako. Zato nas i psihoterapija radi kako nas radi. Dok god je sa drugim, organskim Čovekom u prostoriji. 

I pored sintetičkog Čoveka koji nema granice, uvek povlađuje i sluša neprekidno, potreba za uslugama iz sektora mentalnog zdravlja raste.

Ma naprosto je dramski preokret. Meta uloži milijarde u kreiranje sintetičkih agenata (virtuelnih zaposlenih) i otpusti 8000 ljudi u tom procesu. Uloži milijarde u PR. Berza gori.

A onda se njen čelnik pojavi i kaže kako “ne ide baš kako su planirali. Ide znatno sporije.” A tvoj portfolio gori. Već spaljen jer je predsednik neke zemlje tvitnuo nešto diskutabilno.

Čovek stavlja sve na crveno jer zakon verovatnoće kaže tako. A onda kuglica počne da se vrti. Tu počinje život.

Ovo nikako nije likovanje nad nekom imaginarnom propašću (računarskih nauka) niti najava epohalnog povratka filozofije (kao da je nekud otišla). Nije ovo Teodorina kletva prema IT industriji (pozivam da istražite, zabavno je).

Tržište se menja. Poslovi se menjaju. Ljudi ostaju isti. 

Tehnologija je divna stvar i, na kraju krajeva, omogućava da se preko nje izrazim. Ja sam jezičar, ali vidim muziku u matematici. Ja sam nekadašnji profesor jezika i najnaprednije alatke koje sam imao u učionici jesu tabla, marker, laptop… Nekad kasetofon i CD. 

Vidim prednosti unapređenja nastave kroz softver. 

Ne može da se ospori značaj točka. Zupčanika. Satelita. A nije to ni poenta.

Moj fokus je to ekstremno pomeranje klatna. Disbalans.

Čitav ovaj ciklus učitavanja jednog, jedinstvenog rešenja u jednu matricu – kao što sada radimo sa tehnologijom i korporacijama – društvene nauke su takođe na ovaj ili onaj način obradile, samo iz drugih uglova.

Može vas iznenaditi da su neke države vodili umetnici, poput Ludviga II Bavarskog, koji je izgradio zamak Nojšvanštajn (i koji je poslužio Dizniju kao inspiracija). 

Uopšte nije poenta sukoba društvenih nauka sa prirodnjačkim. Niti beg iz kancelarije u prirodu. Poenta je sužavanje fokusa na samo jednu matricu i samo jedno rešenje.

Kada čitav svet, ovako bogat i koloritan, a istovremeno mučan i težak, svodiš slepo na jednu ulicu… Ma, na mikronivou, kada svoj život (ili biznis, mada možda je to sve isto danas) svodiš na jedan sokak… 

Naravno da ti nije jasno zašto ti se parametri ne podudaraju.

Ne žele ljudi iz kanca “samo” u prirodu. Ne žele tehnološke kompanije filozofe da im “samo” citiraju Kanta. Ne žele ljudi tehnologe, društvenjake, ove ili one… Perspektive su nam potrebne. Umrežene. Isprepletane.

Često se dobra rešenja pojave tek kad otvoriš vrata i nečemu nepoznatom i neuklopivom. Treba stoički podneti tu neizvesnost, zar ne?