Kolumne—Ivan Minić

Ja sam malo proklet, i ako niste primetili to ranije, imam izraženu sklonost ka tome da primećujem sitnice i detalje, i često u slobodno vreme skrenem u duboke analize, pokušavajući da otkrijem uzrok i vidim smisao.

Pitanje koje mi često postavljaju u razgovorima i intervjuima je: „Šta ti je najveći uspeh?“ A moj odgovor je uvek isti – najveći uspeh su ljudi koje volim i koji vole mene.

U naslovu je stih iz pesme “Sine, sine” Šabana Šaulića, sa albuma “Pomozi mi druže, pomozi mi brate”, iz 1990. godine. I to je možda najbolja rečenica koja sažima ono o čemu intenzivno razmišljam poslednjih nedelja.

Godina je 1993. U zemlji koja se nekada zvala Jugoslavija, a tada već sabijena na značajno manje okvire, besni građanski rat, a novčanice se štampaju brže nego što se troše.

Pred Olimpijske igre u Londonu 2012. puno sam radio pokušavajući da budem deo nekog od timova podrške koji će biti tamo.

Postoje ljudi koji uživaju u interakcijama, vole da ćaskaju s taksistima, lako ulaze u razgovor sa neznancima i bez problema će prići nekome da pitaju za pravac. Ja nisam jedan od tih ljudi.

U životu postoje trenuci kad prelazimo iz jedne u drugu fazu. Trenuci kad pravila koja su nas do tada vodila postaju nebitna, kad sve što smo znali više nije dovoljno.

Ne znam za vas, ali meni, a i mnogima s kojima sam razgovarao u prethodnih nekoliko nedelja, ova godina je bila izuzetno teška.

Nikada me nije privlačilo da budem u centru pažnje. Nisam bio ni od onih koji vole veliku scenu. Okolnosti su me, ipak, relativno rano stavile pred reflektor…

Nisam ljubitelj definicija. Da bi bile dobre, moraju pokriti sve slučajeve, a postoji velika razlika između prosečnih, uobičajenih i graničnih.

Kažu da je najstrašnija stvar za svakog umetnika prazan papir ili platno. To kada nema ničega, i ni iz čega treba stvoriti nešto.

Sve je počelo sa Olimpijskim igrama. Onim 1992. u Barseloni. To su bile prve kojih se zaista dobro sećam. Imao sam sedam godina i bilo je to neko čudno i teško vreme.