Kolumne—Ivan Minić

Postoje ljudi koji uživaju u interakcijama, vole da ćaskaju s taksistima, lako ulaze u razgovor sa neznancima i bez problema će prići nekome da pitaju za pravac. Ja nisam jedan od tih ljudi.

U životu postoje trenuci kad prelazimo iz jedne u drugu fazu. Trenuci kad pravila koja su nas do tada vodila postaju nebitna, kad sve što smo znali više nije dovoljno.

Ne znam za vas, ali meni, a i mnogima s kojima sam razgovarao u prethodnih nekoliko nedelja, ova godina je bila izuzetno teška.

Nikada me nije privlačilo da budem u centru pažnje. Nisam bio ni od onih koji vole veliku scenu. Okolnosti su me, ipak, relativno rano stavile pred reflektor…

Nisam ljubitelj definicija. Da bi bile dobre, moraju pokriti sve slučajeve, a postoji velika razlika između prosečnih, uobičajenih i graničnih.

Kažu da je najstrašnija stvar za svakog umetnika prazan papir ili platno. To kada nema ničega, i ni iz čega treba stvoriti nešto.

Sve je počelo sa Olimpijskim igrama. Onim 1992. u Barseloni. To su bile prve kojih se zaista dobro sećam. Imao sam sedam godina i bilo je to neko čudno i teško vreme.

Pre 13 godina, jedne subote, 3. decembra, sa nekoliko prijatelja sam se iz Beograda zaputio za Novi Sad na TEDxNoviSad.

Trebalo mi je malo više vremena da smislim temu i napišem ovu kolumnu. Bez obzira na to što sam gotovo 100% vremena u klimatizovanim uslovima, temperatura koja je izvan okvira mojih malih oaza ipak utiče na moju kreativnost i produktivnost.

Prethodnih dana, kroz sve moguće društvene kanale, pokrenula se važna tema besplatnog rada i besplatnih praksi.

Pihtije dolaze sa godinama, a razumevanje šta su prave vrednosti u životu dolazi sa iskustvom. Istina, iskustvo najčešće dolazi sa godinama. Ne mora biti tako, doduše.

Često se genijalne stvari dešavaju u trenucima dokolice, jer konstruktivni ljudi i ove trenutke koriste da razmišljaju o stvarima za koje često nemaju vremena kada su potopljeni u posao.