Kolumne—Ivan Minić

Kažu da je najstrašnija stvar za svakog umetnika prazan papir ili platno. To kada nema ničega, i ni iz čega treba stvoriti nešto.

Sve je počelo sa Olimpijskim igrama. Onim 1992. u Barseloni. To su bile prve kojih se zaista dobro sećam. Imao sam sedam godina i bilo je to neko čudno i teško vreme.

Pre 13 godina, jedne subote, 3. decembra, sa nekoliko prijatelja sam se iz Beograda zaputio za Novi Sad na TEDxNoviSad.

Trebalo mi je malo više vremena da smislim temu i napišem ovu kolumnu. Bez obzira na to što sam gotovo 100% vremena u klimatizovanim uslovima, temperatura koja je izvan okvira mojih malih oaza ipak utiče na moju kreativnost i produktivnost.

Prethodnih dana, kroz sve moguće društvene kanale, pokrenula se važna tema besplatnog rada i besplatnih praksi.

Pihtije dolaze sa godinama, a razumevanje šta su prave vrednosti u životu dolazi sa iskustvom. Istina, iskustvo najčešće dolazi sa godinama. Ne mora biti tako, doduše.

Često se genijalne stvari dešavaju u trenucima dokolice, jer konstruktivni ljudi i ove trenutke koriste da razmišljaju o stvarima za koje često nemaju vremena kada su potopljeni u posao.

Dok pišem ovu kolumnu sedim u jednoj od najlepših hotelskih soba u kojima sam bio, u Indiji, u gradiću Kandolim.

Mnogo sam razmišljao o životu, poslu i ljudima, i analizirao tonu podataka i istraživanja u poslednje vreme i odlučio sam da sve što sam shvatio popišem u jednu, ovako malo dužu kolumnu…

Pre desetak godina, čitajući beleške jednog od ljudi koji su oblikovali advertajzing industriju na njenim počecima, naleteo sam na sjajnu diskusiju između njega, mladog kopirajtera, i njegovog šefa…

U prethodnih 15 godina razgovarao sam sa više od 500 ljudi koji su napravili nešto vredno, a da su pritom sa ovih prostora.

Nervozan sam nešto u poslednje vreme. Taj deo godine, mnogo posla, mnogo nekih stresnih situacija koje nisu baš mogle da se predvide…