Neću Zoom, hoću jagnje

Instagram. Tiktok. Reels. Threads. Facebook. Linkedin. YouTube. Reddit. Twitter. Njuzleter.

Big Data. Metaverzum. Veštačka inteligencija. Midjourney. Hladni mejlovi. Topli mejlovi. Zoom. Teams. Meets. Slack. Discord…

Mislim da ovo ne mogu u jednom dahu ni da pročitam, a niz se ne završava tu.

Nedavno mi je kolega prodavac, kad sam čantrao o nekim tamo moćnim tehnikama za prebitne korporativne njuzletere, napisao komentar:

“Dok ti to sve uradiš, ja čoveka odveo dvaput na jagnje i završili smo posao.”

Smejali smo se, ali kad bolje razmisliš – pa da.

Daleko od ekrana i Eksela i CRM-ova i poliranih objava i formata i smernica i strategija i taktika i… Odvija se ozbiljno poslovanje na primalnom nivou – prema govoru tela, kontaktu očima, jačini stiska ruke i uz miomirise pečenja.

Jedan. Jedini. Kanal. Tête-à-tête.

Kako god okreneš, gotovo uvek završiš sa ljudima za nekim stolom u kultnoj kafani (gde je nekad pevala ta i ta), renomiranom restoranu (poznatom samo lokalcima) ili širokoj kancelariji sa stolovima od mahagonija koji se protežu od jednog ćoška do drugog.

Čuo sam, doduše, da neki završavaju poslove i u klubovima posle 3 džeka i 2 redbula, odnosno na afteru, ali, što bi rekli portparoli američkih tajnih službi, can’t confirm nor deny.

Nije to tako ni čudna pojava, znaš. Mi smo, ipak, plemenska bića sa “paleolitskim emocijama, srednjovekovnim institucijama i tehnologijom bogova” (Edvard Vilson, prim. aut.).

Znaš li da je nazdravljanje kucanjem čaša i krigli nastalo negde u srednjem veku? Da, da, to se radilo kako bi se pića izmešala i tako dokazali da nema otrova ni u jednom piću. Tako se gradilo poverenje.

Podsvesno ili bukvalno kucanje kriglama, čašama, čašicama i ostalim kafanskim aksesoarom je nešto čega se nikada nismo odrekli – uprkos transformišućem iskustvu onlajn poslovanja i ma šta god vam mi iz marketinga govorili.

Dok ovo pišem, stiže mi i njuzleter (ironije li) čuvenog Dena Kenedija, jedan od veterana direct response marketinga. Piše kako možete sve da mu uzmete. Čitavu elektronsku prodajnu mašineriju. Sve što mu treba jeste provetrena prostorija sa 100 stolica, jedan šank i pola sata i on će moći da rasproda kome treba, šta treba, koliko treba.

Zvuči nadobudno, ali taj Den Kenedi je u svojim zlatnim godinama provodio nekad i šest meseci godišnje u raznim turnejama po seminarima i konferencijama, a spada u najplaćenije prodavce u printu na svetu.

Pa, i mi to radimo, zar ne? Koliko god se ćuškali kako nema ničeg novog po ovim lokalnim konferencijama, sve su to isti ljudi iste teme kme kme… Dođeš jer bude dobra žurka posle. Jer dođu ljudi koje samo znaš onlajn. Jer dolaze potencijalni klijenti.

Mesec dana pred događaj, moj nekadašnji saradnik bi danima držao telefon i popunjavao kalendar za blic sastanke u baru hotela u kom je konferencija.

“Sad se prodaje, Dačo, idem po plate”, govorio bi.

Zamišljao sam često svoju kancelariju kao laptop, timsove, slekove i zumove, pa mi je to bilo blesavo. Sve dok me jedan klijent nije pozvao u svoje prostorije.

Mali zadatak. Promotivna veb-stranica. Jedna.

Insistira. Ništa, sednem u auto i brm-brm.

Sedimo u rashlađenoj kancelariji kroz koju verovatno protutnji desetine ljudi dnevno. Ja sa jedne strane stola, sa druge strane vodeći menadžment firme. Oči u oči.

Ćaskamo sat vremena o svemu. Već sam se zapitao zašto sam trošio vreme na gorivo, ovo smo sve mogli da spakujemo u mejl…

Čak sam i prokomentarisao: “Možemo, eto, naredne korake i onlajn.”

Spremam se da krenem, a fini, stariji gospodin mi prilazi, rukuje se sa mnom i kao da je nanjušio sve nijanse u mojoj opasci, kaže:

“Bitno mi je da vidim s kim ćemo raditi.”

Obostrani klimoglav. Odlazi.

Shvatiš u tom trenutku punoću ličnog kontakta. Govor tela. Ritam disanja. Pauze. Da li sam slušao, jesam li čuo (bitna razlika), koliko sam pitao, šta sam rekao…

I bio je u pravu. Da, bitno mi je da vidim s kim ću raditi. Dan-danas odlazim povremeno na sastanke uživo u tu firmu – čak i kad nema angažmana. Još uvek dobijam i šaljem pozive pred svaki veći angažman da se “vidimo uživo na ::unesi jelo i piće::”.

Možda zvučim nekad kao lud, ali nisam neoludit. U eri digitala, ovo je golicanje svetih krava. Da, sav ovaj onlajn svet ima svoje prednosti. Sva tehnologija ima svoje mesto.

Samo kažem da živi kontakt još uvek živi. Počne onlajn kroz neki status ili demo ili šta god, ali završi se za nekim stolom. Barem sa onima s kojima ćeš dugo, dugo raditi.

Svejedno da li ste mali prodavac parfema ili firma sa 5-10-15 zaposlenih koja izliva plastične elemente za belu tehniku ili veća organizacija sa 100 ljudi koja razvija softverske skalamerije.

Glavni ritual nije da vičemo “Da li me čujete” u mikrofon dok se ne izbezoomimo, već da onako narodski rečeno pojedemo jedan džak soli zajedno.

Možda je digital pojeo dosta toga, ali to ne znači da nije ostalo pečenja i za nas.