Ništa lično

Moj klinac voli svoj bicikl. Bicikl je mali, crven, lagan, bez pedala. Dve godine ga već voza naokolo i nijednom mi nije potražio novi. Iz duše ga voli, a bicikl radi ono što treba bez mane. Totalno nebrendiran. Made in China. Sumnjivo plastičan. Radi to što treba. Prevozi jedno dete bez štucanja.

Na nekoliko meseci izvadim alat za bicikl, odvrnem onih nekoliko šrafova i podignem mu sedište jer moj sin raste kao iz vode.

Pre neki dan, opet, ritualno podizanje sedišta. Stoji do mene sinčić na ovom suncu, a ja vadim svoj prenosni alat, kupljen na pumpi uz neki lojalti popust pre tri godine. Sav sam ponosan, kako i dolikuje ocu milenijalcu, ali i digitalcu koji mašta kako će imati svoju radionicu jednog dana, pa sav taj kupljeni alat ima neku svrhu već sad.

Odvrćem one šrafove, nameštam sedište, dajem i njemu da drži jedan ključ. On gori od ponosa jer s tatom sređuje bajk.

“Tata, eno servisa preko, što ne odemo tamo da oni to odrade časkom?”, pita me ćerka, vidno smorena i zbog vrućine i nas dvojice. Pubertet dolazi na velika vrata. Svi smo dosadni. Naročito nas dva dečaka.

“Hej, pa nema potrebe, pile, ima tata alat i zna da sredi, nije to toliko komplikovano!”, uzvraćam dok podižem pogled da vidim kako je kod komšije. A on sedi, puši i gleda negde u daljine.

U našoj ulici, koja je u Novom Sadu poznata kao “ulica majstora i tehničkih pregleda”, bilo je sijaset servisa za bicikle. Od jednog sam kupio ćerki prvi bicikl. Pumpali smo gume kod njih. Sređivali kočnice. Na tim mestima su sad neki kafići, pekare i ćevabdžinice.

Ne znam tačnu statistiku koliko sada ima više ili manje servisa za bicikl, ali, eto, gledam u jedan prekoputa ispred kog sedi čovek, puši i gleda u daljine. Ništa ne zvecka odande.

O čemu li razmišlja?

Možda mu prolazim ja kroz glavu, kako svojim multipraktik alatom, kupljenim na pumpi za 20 evra, njemu uzimam posao. Možda čeka neke klince da im napumpa gume. Razmišlja o nekom drugom servisu, ali ga sprečava čitav niz okolnosti u tome – od obrazovanja do sveumora.

Pita se zašto je odabrao servisiranje bicikala kao profesiju. Ili se ne pita. Samo razmišlja šta bi mogao naredno da radi. Ili se ne opterećuje ni time, samo razmišlja o nekoj Vesni.

Ne znam, deluje vrlo zamišljeno. Deluje da će mu naići neki Zoran iz zadnjeg dela radionice da zajedno popuše cigaretu, a onda da puste radio i leškare. Otvoriće verovatno kasnije Instagram uz pivo i naići na oglas koji je postavio neko od mojih kolega, koji će im govoriti da nisu dovoljno dobri i da postoji prilika za lakšu zaradu, samo ako bi se još potrudili.

Nasmejaće se jer imaju već kilometražu sa raznim obećanjima. Besno će možda promrmljati u brk kako “samo lažu ovaj narod”, ali sa potajnom željom da ta takva lagana sloboda dođe.

Ako jedan od njih vidi ambiciju i potencijal u sebi, možda će razmišljati o vrsnoj specijalizaciji za sportske bicikle. One za koje je potrebna izuzetna veština, preciznost i alat. Jest da ima određene godine, ali ako se samo potrudi malo više i uspe da dobije opet mesto šegrta… Prilike su dobre.

Trik je što zamišljenog Zorana to ne interesuje. Razmišlja o baušteli ako sve propadne. Odavno razmišlja o baušteli samo nikako da se natera. Život je jedan. Ide kraj radnog vremena. Stavi sve pod ključ.

Sutra ponovo. Čekaj bicikle. Razmišljaj o životu. Otvori internet, listaj vesti i između još nešto, primi savet, čeprkaj po realnim životnim opcijama, malo i po sebi i svojim mogućnostima. Gledaj u nekog oca prekoputa kako alatom od 20 evra podiže sedište i zateže kočnice zajedno sa sinom.

Nije to ništa novo. Drvo, kamen, gvožđe. Ljudi koji su lupali po prozorima kao budilnici. Prva mašina za štampu. Svećice za Jugo koje su se kupovale na trafici. Fotošop. Kanva. Spisak ide.

Marketari, programeri, dizajneri, a među njima i mnogi drugi digitalci, uveliko gledaju kako im igračka koja košta 20 evra mesečno izmiče nešto što im se činilo sigurnim poslednjih 10-15 godina. Neki kažu “transformiše”. Neki kažu “izjednačava očekivanja”. Neki kažu “ovo je poziv za dalje samousavršavanje”. Neki kažu “kuku meni”. A neki kažu “nije to ništa, neće to mene”.

Sa druge strane, gomila biznisa vidi u tim igračkama priliku da “sami našteluju sedište”, mnogo brže i jeftinije (negde i efikasnije) uz (citiraću sentiment na poslovnim mrežama) “manje natezanja sa drugim ljudima oko većeg broja zahteva”.

Sa treće strane, ljudi u direktnom kontaktu sa drugim ljudima i oni u manuelnom radu još uvek ne smatraju ovo nikakvom promenom i podsmevaju se katkad svim neuspesima mašine.

I sa četvrte strane, oni u kompleksnijim tehničkim sistemima ne vide nijednu od prve tri strane jer previše je varijabli koje treba kontrolisati “da bi ijedna mašina uopšte mogla da proba to da automatizuje”.

U kojoj god da ste kategoriji, neću vam stajati na žulj nekim parolama o “očuvanju ljudskosti, kreativnosti, komunikacije” jer… Mislim da je vreme da se stane na loptu. Da se opipa realnost. Biznis je biznis i primarno će težiti profitu. Naročito u ovom ekonomskom poretku.

Sve je neuporedivo brže i postaje sve brže i industrijalizuje se svaki segment života. Ako ste u uslužnoj industriji, svesni ste da sve što radite, ima za cilj da vašem klijentu pruži neku vrstu koristi. Od profita do lične satisfakcije.

Ako ste biznis, vi ste već svesni da je vaš biznis oduvek jedna velika Eksel tabela i brojevi pričaju finalnu priču. Ništa lično.

Ako želite da dotaknete ovu realnost tamo gde jeste, uradićete sledeće.

Istražićete napretke u robotici. Video sam nedavno kako mašina postavlja keramičke pločice. Istražićete agentske sisteme. Dobio sam gotov (kakav-takav, ali gotov) sajt uz dva upita za 30 minuta. Kolega je dobio gotov doktorat kao eksperiment. Pogledaćete kako velike platforme za oglašavanje (Meta) idu ka tome da eliminišu posrednika između biznisa i potrošača (čitaj: agencije).

Istražićete malo kako funkcionišu botovi u analizi podataka pacijenata. Kako sve više ljudi koristi specijalizovane botove za samostalnu psihoterapiju. Kako kompanije zatvaraju čitave kol centre jer glasovni modeli sada rešavaju probleme sa većom stopom uspešnosti.

Videćete kako su platni procesori u kombinaciji sa četbotovima omogućili da kupujemo pomoću samo jednog upita “imam 20 evra, nađi mi to-i-to, treba mi za to-i-to”.

Razmišljaćete o tome “kako napraviti i isporučiti bolji alat od onog koji koristi onaj otac prekoputa da podigne sedište za svog sina”. Ili kako da napravite bicikl na kom neće biti potrebno štelovanje sedišta.

Videćete i prednosti i mane svih ovih sistema, od bizarnih do naučne fantastike. I isplivaćete, na ovaj ili onaj način. Ne dozvolite se uplašiti, koliko god to bilo teško. Sve će se to negde iznivelisati i nije to toliko veliko (ali ni toliko malo) koliko kažu. Biće čupavo, ali dokvalifikovaćete se. Unapredićete nešto. Ili nećete.

Ali, biće to jednostavno nekako okej, u to zdušno verujem. Mi smo rezilijentna vrsta, nije nam prvi rodeo.

Samo… Ne zaboravimo da ima i onih servisera prekoputa u nekim godinama i sa drugim životnim kartama. Koji mogu samo da nas gledaju. Ništa lično, ali… Šta da je obrnuto?