Pričam si priču

Ćao! Jednom davno (pre dve nedelje, što je večnost kad čekaš odmor, a sekund dok si na njemu) pisao mi je dragi urednik.

Poručio mi je u svim prigodnim stilskim figurama, u kojima su prednjačila poređenja sa tovarnim domaćim životinjama, da bi trebalo konačno da pošaljem kolumnu.

Ostavio sam računar kod kuće, ali… Na njegovu (i svoju) sreću imam ja već skicirane ideje, i to pregršt u svojim folderima na telefonu, sveščicama i papirićima po torbi i štošta po glavi.

Uglavnom su to dosetke i misli koje pokupim u svakodnevnom opštenju s ljudima, pa posle prepakujem i preprodam, kao pravi trgovac sa drugačijim pogledom na stvarnost.

Bude dovoljno mesa na tim sirovim kostima da se može napraviti nešto jestivo. Uvek. Uostalom, gde ste videli pisca bez smotuljka koječega u džepu?

Ruku na srce, gde ste videli i pisca koji ne poleti ko svraka kad vidi nešto što šljašti u travi? Te tako stoji mi jedna beleška, a u njoj samo “Koje priče sebi pričaš?”

To je sve. Ni slovce dalje. Ne sećam se mnogo čega ni od danas, a kamoli kriptičnih beležaka. Listam ostatak na tren, čitam solidne teze…

Nemoj, Danijele, pusti to, imaš od čega brže da napraviš…

Ne, ovo je savršeni suvarak koji iznenada potpaljuje suncem omamljen um u malom bugarskom lokalu, kad već lokalni melos ne može.

Skrivam ekran dok kuckam jer obećao sam svečano ženi i prestolonaslednicima da “ove godine neće biti čuketanja u tastaturu dok smo na odmoru”.

One godine tamo sam smišljao slogan, pa one neke tamo završavao studiju slučaja. A kad smo počeli da živimo zajedno, na prvom odmoru sam završavao i master rad.

Izliv soli na mozak, endorfin u krvotoku i faktor 50 na koži možda ukazuju na turistu, ali slova na ekranu su jasna.

Pričam si priču. I moja žena si priča priču.

Kao što je pričam za tebe, tebe i tebe u raznim formatima svakog dana.

Ti si sad na odmoru. Mora postojati granica. On ne može na to da utiče, znaš, takav je…

Mi smo lideri u regionu. Mi radimo mnogo drugačije od onih do nas.

U cilju neprekidnog poboljšanja kvaliteta proizvoda i usluga…

Ne moram da vam prežvakavam onu dobru staru da “ljudi vole priče” kao što to radi svaki filer blog tekst/Linkedin status/Instagram objava.

Da, mi toliko volimo priče da smo ih pretvorili u brend narative, storitelinge, sinergiju iskustava za potrošače… Znaš već. Ako te nešto loži, sigurno neki marketar već osmišljava ambalažu za to. Pokušava da flašira, konzervira, uglavi u neki levak i isporuči ti vrednost.

E, ali vi ste stari lisci i lije. Prozreli ste to u jednom trenutku.

Obično kad popasete brend narativ dobre kampanje za poslodavce, zaposlite se i dočeka vas neka druga naracija.

Ili kad naručite uslugu kompanije kojoj je kupac u centru univerzuma, pa vam daju karte za stajanje 300 metara od bine. Sleva. Iza zvučnika. Dođe ti da storitelinguješ jednom tvrdom oklagijom sve po redu.

Ili kad vam neki namazani prodavac dobrano zagolica žlezde požude, izujete pola računa za taj neki novi proizvod tek stigao friška još se nije čulo znaš kako je to dobro baš za vaš slučaj slušaj kako je ova firma…

A vi onda igrate dodole da proradi. Kako god okreneš, mora vrač da se plati. U pozadini se čuje sočni narativ.

Ali, uprkos tome, mnogi si opet pričaju priču.

Priča je prava filmska koketa. Naperlita se, natopi dobrim parfemom, udahne dašak samopouzdanja ispred ogledala i cang-cang-cang.

Lagani topot, već je kod Skadarlije.

Taman misliš da je tvoja, a ona već namiguje drugom. Trećoj daje broj telefona. Četvrta zamišlja topli dom i sitnu decu. Peti je kune i naručuje duplog džeka da utoli bol dok psuje.

Sevdah puca.

A koketa izlazi u noć kao da se ništa nije desilo. Odlazi ponosno. Nekad i sa nekom drugom pričom.

Vraća se u finu sobu s modernim nameštajem. Zbacanje odeće. Vatromet. Jutarnja kafa, a u talogu nema koketa – samo onako kako jeste. Suva istina.

Je li ta istina dobra ili loša?

Zavisi kako si pričate priču.

Ovakve koketne avanture zaplaše pošten radni svet, nezavisno od titule. U neke firme kad uneseš ideju o priči (nedobog storiteling) uzjogune se svi od menadžmenta do Mileta portira.

Toliko je se uplaše da sakralnim glasom kažu mi nećemo da prodajemo bulšit, znaju ljudi da nanjuše, a i nama je muka toga. Samo direktno, u glavu.

I onda pišeš priču, ali tako da ne liči na priču. Maskiraš koketu. Ne sme da vrca. Niko ne sme da pomisli da diše kao priča. Golotinja. Minimalizam.

Obim struka 68. Visina 174. Pozovi odmah.

A priče, u punoj ratnoj opremi ili gole ko od majke rođene, žuljaju kao pesak u kupaćem.

Ili kao neproživljeni momenti tokom krize srednjih godina. Imate one biznise koji naglavačke skaču u novi narativ ne bi li dobro poznati kompanijski glas malo meandrirao i vratio živahnost u kancelarije.

Na zidovima su tapete. U fasciklama iste stare formule. A mi ćemo sada da napravimo novi koncept poslovanja u skladu sa modernim uslovima na tržištu.

(Pa makar morali da otvorimo TikTok kanal)

I formira se taj novi narativ. Tom procesu prisustvuju svi. Glina se sliva niz već izlivenu statuu. Otpadne komad ovde ili onde. Nema veze. Ne diraj keramiku.

Pomno posmatraju pepeo svog starog narativa i čekaju feniksa, kad ono…

Izleti priča koju si živiš.

Da.

Živeti priču. Raditi priču. Praviti priču. Nešto tako. Mi što glagoljamo ta komercijalna pripovedanja to uglavnom zovemo storiliving i storiduing.

Bitan sastojak priča jeste što one potiču iz stvarnosti, ne stvarnost iz njih. Suva grančica zapali vatru koja zapali šumu… ili greje grupicu planinara.

Priča je požar nastao od iskre stvarnosti.

Priče se lepe za druge stvarnosti i nalik elektricitetu, prodrmaju sva nervna pitanja. Neko tad prvi put zapita sebe ima li uzemljenje.

One koketiraju. Kakvu god da pustiš u svet, neće se vratiti ista. Ili hoće.

Zavisi kakvu si priču pričaš. Ili živiš.