To nam je do metabolizma

Nedavno sam naišao na citat Džona Stajnbeka:

Nemoj da razmišljaš o tome da li ćeš završiti. Samo piši jednu stranicu dnevno. Iznenadićeš se kad stigneš do 400. strane.

Kako je tu lepo sažeto strpljenje, mislim se. Korak po korak. Odlična parola protiv overthinking-a.  Bez zamišljanja krajnjeg rezultata, već radiš i priznaš sebi da često ni ne znaš šta će ispasti na kraju. Biće nešto.

Čista vera.

Za biznis u 2025. godini, u ovim okolnostima, u ovoj buci… Presudno je da dela. Da stalno preduzima neke akcije. Ipak, sinulo mi je da se krije tu i nešto drugo, ispod te neprestane akcije. Pre nego što podelim šta, pođite sa mnom 20 i kusur godina unazad kroz vreme.

Nekad su se kupovale igrice na diskovima. Da, bilo je i to vreme, za slučaj da se neko ne seća. Došao sam kući sav ushićen. Kupio sam od džeparca igricu Hugo. Znate, to je ona igrica koja se igrala tako što pozoveš televiziju u živom programu…

I onda roditelji odlepe jer su telefonski impulsi za čitava tri pokušaja (ako te uopšte i uključe) koštali kao dnevna nabavka.

Pokušavam da instaliram, ne uspevam. Jednom. Pet puta. Deset puta. Ništa. To su bile one igrice koje krekuješ (pssst, Balkan!). Onako ljut, preostalo vreme za kompjuterom iskoristio sam da se vratim do prodavnice na drugom kraju grada. U prodavnici red. Ljudi kupuju. Pitaju. Proveravaju računarsku opremu.

Ništa, ćutim, pušim se, gledam na sat.

Dolazim na red, objašnjavam šta sam radio… Pogleda me, nasmeje se… Uvidi da sam omašio i kaže mi šta da probam drugačije, ali mi i drugarski zameni disk.

Vraćam se kući… Razmišljam kako nema on baš pojma, ma disk nije radio. No isteklo mi je vreme za računar, nisam mogao da probam. Ništa, sačekaj sutra, a do tad u glavi rešavaj i razmišljaj.

Sedam sutra za računar, pokušavam svoje korake ponovo… Ne radi. Tvrdoglav, u krug. Sedim ljut… Zveram u prazno i na kraju… Rekoh hajd da probam tako kako su mi rekli u radnji… Proradilo. I pomoglo mi je za mnoge druge softvere tih godina.

Kakve to veze ima sa biznisom?

I dan danas, u 2025. godini, uhvatim sebe ponekad kako muštram alate u krug pre nego što pitam podršku ili pronađem jednostavniji način. Vidim kolege koji izvuku karticu i kupe kurs jer konkurenti rade nešto novo, a tržište je surovo.

Vidim biznise koji štancaju i ne osvrću se na analitike. Vidim ljude koji proglase kraj već u prvoj četvrtini.. A potom u drugoj… Pa u trećoj. Na kraju, kad se slavi, svi su znali. Ali i kad se ne slavi.

Ovaj tempo u kom živimo klik-novo-klik-brzo smanjuje nam sposobnost za metabolisanje… I na kraju veru u proces. Često smo na dva ekstrema.

Overthinking ili impuls. Misli i planiraj dok se ne parališeš… Ili lupaj dok ne proradi.

A sve što treba da uradimo jeste… Da malo posedimo i pustimo da metabolizam uradi svoje.

Mislim na onaj metabolizam u duši – kad sediš sa nestrpljenjem nakon što nisi uspeo da izmisliš točak… Ili ne guraš kao sivonja. Da slegne.

Imamo masovna ulaganja u „the next big thing“ i medijsku mašineriju koja to gura… A onda se pojavi Gartner istraživanje koje tvrdi da će “40% projekata investiranja u AI agente propasti do 2027. godine i to je okej”.

I to ne zato što su agenti loši, naprotiv! Već zato što se ubacuju stihijski i bez metabolisanja procesa koje automatizujemo, s namerom da se “dela” i “ne zaostaje”.

Danas možete mnogo toga što je bilo nezamislivo pre pet godina. Na klik generišete, napišete, isporučite. Ma, zamenite čitave sektore u cugu, kao pojedine firme… A onda ih vraćate na posao istom tom brzinom.

Na dva klika kupite seriju i naručite hranu. Za pola sata siti i napiti… Uz tužan pogled na aplikaciju za merenje kalorija. Nastao problem u poslu, u banci, u životu? Odmah na story, na post, na video… Na klik, ljudi sviraju kraj, gotovo, nema šanse…

Trik je zapravo u tom vremenu između. Između planiranja i akcije. Pustiš da ti dođe. Da svašta prođe. Tad se kuva. Dinsta. Metaboliše. Pa i iščisti.

To je vreme koje ne služi samo rezultatu, nego procesu. Vreme koje nije vidljivo produktivno, ali je ključno za razumevanje i za zrenje.

Ne govorim o tome da kršimo ruke… Nije ovo poziv na pasivnost.

Govorim o tome da se danas potcenjuje strpljenje dok si u pokretu. Da ne uradiš samo da bi rekao „uradio sam“. Da ne ideš samo zato što si čuo da treba brzo da ideš.

Ta omiljena mantra tehnološke ekipe „move fast and break things“ liči na odlučnost, ali je često niz impulsivnih poteza koje većina sebi ne može da priušti. Akcija radi akcije, koja pak retko ostavlja nešto trajno.

Govorim o mikroprostoru između koraka. Onaj deo kad zastaneš da vidiš šta si zapravo radio, zašto, i šta to znači za tvoj sledeći korak. Za tebe. Da, ne možeš da isplaniraš sve unapred, niti treba… Ali možeš da metabolišeš dok radiš.

Ne možemo da usporimo svet, ali možemo da ne izgubimo sebe u njemu. Osetiti kada treba dalje, kako dalje… Koja je mera stvari… A kada treba reći “Dosta”.

Ti oblikuješ proces, ali i taj proces oblikuje tebe. Sve je u metabolizmu.