Kolumne Danijel Milošević

Tri(k) pitanja

Konsultanti mnogo pitaju. Mnogo, mnogo. Barem oni koji svoj posao shvataju ozbiljno. Mnogo više pitaju nego što daju neke odgovore. Nekome se to ne sviđa, ali dozvolite za trenutak da odbranim tako jednu plemenitu veštinu na jednostavan način.

Tačno je da odgovore na pitanja nije lako naći, ali, verujte, dobra pitanja mnogo teže. Ako imam 6 sati da oborim drvo, četiri sata oštrim sekiru. Tako je sa pitanjima.

Dobro pogođeno pitanje otvara prostor za diskusiju. Odgovor stavlja granice. Dobro pitanje ih širi i pušta mnogo drugih odgovora u svest. A kad imaš paletu odgovora, svet odjednom postaje dosta široko igralište, ne samo iluzija izbora.

I ja postavljam mnogo pitanja. Kaže kolega, uz podsmeh, da prevrnem svaki kamen. Volim kad postavim tako dobro pitanje da nastane tišina nekoliko minuta. Pored očito dobrog filmskog momenta, postoji posebna draž u tome što to znači da su nam se svima raspalili neuroni.

A među dobrim pitanjima, volim kad postavim trik pitanja. Trik pitanja su dobra, jer nemaš pogrešan odgovor, a šta god kažeš, otkriva mnogo i utabava neke staze. Za danas, iz prakse, imam za vas tri koja često koristim.

Do čega je vama zaista stalo?

Vrlo nezgodno pitanje, koje tresne o sto kao dnevnik o katedru pred kontrolni. Ljudi vas gledaju u neverici, jer… Naravno, malo ko će reći ovde “Ni do čega”, jer, pa svima je stalo do svega, zar ne? Do ovoga u šta gledaš nam je stalo, pobogu.

Praksa kaže nešto drugo.

Pre više godina radio sam sa programerskom firmom iz Rusije na izradi više veb-stranica za novi softverski proizvod. Entuzijastični sastanci. Veliki planovi. Očekivanja kroz plafon.

Prvih nekoliko nedelja komunikacija je tekla tečno: dokumentacija, sastanci, intervjui, natezanje tamo-amo oko zahteva i fidbeka… Standardne stvari. U jednom trenutku komunikacija staje. Oteže se. Čekam na odgovore.

Javlja mi se tadašnji projektni menadžer firme, a ujedno i Team Lead i dolazi na sastanak:

“E, svejedno mi je, uradi kako misliš da treba, ja ionako idem iz firme.”

Tišina nekoliko minuta.

Malo dublje, kroz razgovor, saznao sam da je projekat bio interna inicijativa koju je on gurao, jer je hteo više para, a sada, kako ide iz firme, svejedno mu je kako će se uraditi taj projekat. Firmi je bilo bitno da se proizvod predstavi na platformi GitHub (prim. aut. popularna zajednica za programere), a samoinicijativu svog ključnog čoveka podržali su zato što su hteli da ga zadrže.

Možemo da završimo, ima poente, a i ne moramo. I jesmo završili. Veb-stranice nikad nisu objavljene, projektni menadžer je otišao iz firme, honorari isplaćeni… I sve se završilo na GitHub-u, za koji ja nisam ni bio zadužen. I tu priča staje.

Da li je tu zaista ikome bilo stalo? Pa, jeste, ali ne do toga. Bilo im je stalo do totalno nekih drugih faktora. Koji su pravi faktori do kojih je vama zaista stalo? To je pravo pitanje koje treba postaviti trezveno, sa strane.

Ako ništa drugo, makar zbog investicije entuzijazma.

Kad utvrdimo do čega nam je zaista stalo, volim da podmetnem  jedno: “Morate… ili mislite da morate?”

Često se velike stvari pokrenu zato što se i konkurent pokrenuo. Pojavio se novi trend. Nešto se tiktokizovalo (prim. aut. sveopšte pomeranje marketinških planova uz pojavu TikToka kao trenda bez čvrstog oslonca).

Moramo sad i mi, inače smo u zaostatku. Samo, da li zaista jurimo konkurenta i trendove ili… Idemo po inerciji, jer se konkurent, pomerivši se, zahvatio i nas? Konkurencija ili inercija?

Reći ćete da je sasvim prirodno pratiti konkurente na tržištu i pratiti trendove. Topla voda, moš misliti. Volim da uzvratim idejom: Pomeraš li se zato što misliš da moraš ili zaista moraš?

Danas je sve AI-powered, iako korenitih slučajeva povećanja produktivnosti ni na vidiku. Rečima Benedikta Evansa, imamo čekić, ali nemamo ekser. Pre nekoliko godina sve je bilo na blokčejnu i web3. Videli smo kako se to završilo.

Imate nebrojen broj slučajeva korenitih promena pozicioniranja brenda, jer misli se o moranju. Učestvovao sam u izradi brend strategije koja je tri puta promenila krovno pozicioniranje zbog različitih trendova. Iz meseca u mesec.

Moramo. Moramo. Moramo.

Na kraju je implementirano nešto četvrto. Izbačeno nešto peto, ubačeno nešto šesto. Frankenštajnovo čudovište. Možete misliti kako to izgleda onda iznutra. Voleo bih da intervjuišem zaposlene opet i pitam čime se sada bave.

Često uzimam kao primer kompaniju Volvo, čija se cela brend strategija može svesti na reč bezbednost. To je njihova ključna asocijacija u automobilskoj industriji. I dok imate velike kuće koje se utrkuju na polju tehnologije i performansi…

Volvo je 2020. godine najavio da će sva njihova vozila imati ograničenje na 180 km/h. Jer… Bezbednost.

Da li se pomerate zato što morate ili mislite da morate?

Nekad je dobro držati korenje tu gde jeste.

Na kraju, kad vidim do čega je ljudima zaista stalo i šta se zaista mora… To me dovodi i do trećeg trikić pitanja: Šta je zaista na kraju duge?

Tada, kao u Slagalici i asocijacijama, otvaraju se neka nova polja koja se tiču ciljeva. Dok procenjujem ima li posla za mene u nekoj firmi (drugim rečima, da li je dobra prilika ili pakao u najavi), volim da pitam šta je na kraju duge.

Ako ovo čitaju ljudi koji su radili sa mnom, verovatno se sećaju koliko puta su zastali kod tog pitanja i uzvratili: “Ali zašto baš ovako formulisano?”, ili, “Pa, ne znam, pare, mislim” (što je legitiman odgovor po sebi).

Pa, šta je zaista na kraju duge? Cilj ili želja za ciljem?

Razlika je tako suptilna, a tako bitna. Ukratko, ako imate cilj, radimo ka njemu i fokusirani smo. Ako imate želju za ciljem, rasuti smo, te prvo radimo na pronalasku cilja, pa tek onda sve ostalo.

Čovek mora da se opeče više puta na ovakve stvari pre nego što doživi punoću tog pitanja.

U slučajevima kada je na kraju duge samo ideja o cilju, naletećete na hiljadu inicijativa koje nije moguće staviti u izveštaj, jer… Ako radiš na komunikaciji koja treba da donese ne-znam-šta i meriš ne-znam-šta, ne možeš da opravdaš fakture.

Rasute kompanije, kao i naši današnji rasuti umovi, sprovode aktivnosti da bi ih sprovodile, ne zato što one vode nečemu. One jure, kao svoj rep, ideju o imanju cilja.

Sećam se slučaja jedne uspešne tehnološke firme. Naglašavam “uspešne”, jer, srećom, ovaj sitni primer nije uticao direktno negativno na profit, što može biti kolumna za sebe.

No, ukratko, tišina. Tišina. Tišina. Nekoliko kvartala.

Odjednom, radi se ribrending. Peti put u tri godine. Angažuju se novi ljudi za upad na novi segment tržišta. Pokreće se pet linija aktivnosti za još jedan interesantan segment. Sve zuji, ljudi po hodnicima. Prođu dva-tri kvartala, novi žeton, počinje druga vožnja i sastanci su puni tišine, jer…

Pogađajte sami. Kad sam se ja pojavio sa svojim pitanjima, za mene je odgovor bio: “Pa, morali smo da se pokrenemo.”

Šta je zaista na kraju duge? Odgovor mnogo kaže.

Čvrsto verujem da će dobra pitanja spasiti svet. Ne možemo da imamo baš sve odgovore, ali ne treba da prestanemo da tragamo za pitanjima.

Naoružani ovim mojim trik pitanjima, možda možete da pokrenete već sutra neku diskusiju za okruglim stolom. Uz trik pitanja, naravno, pripremite se i na trik odgovore, poput famoznog “Zavisi”.

U tome je lepota magije – svakog mami da izvede i on jedan trik.

Dopao Vam se tekst?
Podelite ga sa prijateljima!

Autor

Tip koji pomaže dobrim kompanijama da dođu do reči. Kreativni rad doživljava kao miks podataka, diplomatije i lucidnosti, a odnos u tom miksu još utvrđuje. Fokusiran na tehnološke kompanije u bilo kom sektoru.

Više o Danijelu