Ako si dobar u nečemu, nikada to nemoj raditi besplatno

Prethodnih dana, kroz sve moguće društvene kanale, pokrenula se važna tema besplatnog rada i besplatnih praksi.

Za sve ove godine nikada nisam imao praktikante koji nisu bili plaćeni.

Jedan period svog života proveo sam predvodeći veliki volonterski tim, i u tom timu tada ni ja nisam bio plaćen, ali smo svi radili zajedno zato što smo verovali u zajednički cilj. I ništa nam nije bilo teško.

Kasnije, kada je novac došao i kada je pojavila mogućnost da neki od nas budu profesionalno angažovani, prvi su poziv dobili oni koji ga po volonterskom trudu i radu najviše zaslužili. Ako bi ga prihvatili, počeli bi da rade, ako bi odbili, ponuda bi išla ka sledećoj osobi na osnovu onoga šta je uradila u svom volonterskom stažu.

Rečenica iz naslova je izjava Džokera iz Betmena.

I ja se potpuno slažem sa njom, spreman sam da je potpišem… Samo što me je život naučio da stvari nisu baš uvek takve.

Nekada ćeš upravo zato što si dobar neke stvari raditi besplatno, zato što želiš da ih uradiš, a znaš da se sredstva za to nikada neće naći. Ipak, to je tvoja odluka. I ti biraš da svoje vreme i resuse staviš na raspolaganje nekom drugom bez naknade.

Koja god da je motivacija u pitanju, dokle god osoba ima pravo da raspolaže svojim vremenom, energijom i drugim resursima, koju god odluku da donese, ona je okej.

Da vas sad neko pita da li biste besplatno zasvirali sa bendom koji slušate godinama, zaigrali za svoj voljeni klub ili nešto drugo što volite i želite, da li biste zaista rekli ne? Da li biste tražili honorar?

Ali, okej, ovo nisu takve priče…

Vratimo se na Džokera.

Programer u meni u toj izjavi prvo vidi uslovnu naredbu – if, pa onda sve ostalo.

Dakle, ako si dobar u nečemu, nikada to nemoj raditi besplatno. Šta se dešava ako nisi?

Ako ti je to prvi posao ili praksa, gotovo izvesno nisi dobar u tome. Naravno, mnogi mladi ljudi, kada izađu sa fakulteta, misle da su odmah fantastični u svemu, i onda ih obično prvo iskustvo u „realnom sektoru“ demantuje.

Da li to onda znači da treba da rade besplatno? Nikako. Treba da rade za platu koja je odraz njihovog doprinosa firmi i koja će rasti tako kako će njihov rad doprinositi firmi.

Ima mnogo različitih vrsta poslova i različitih organizacija. U nekim praktikanti bez iskustva zaista ni na koji način ili gotovo ni na koji način ne mogu da doprinesu rezultatu firme. Jednostavno, nema poslova koje neko bez iskustva može da radi i da na takav način i sam stvara neku vrednost ili doprinosi.

Ipak, u većini slučajeva apsolutno je moguće dizajnirati sistem tako i napraviti prostor ljudima da uče, usavršavaju se, a da jedan deo vremena provedu radeći zadatke koji su jednostavni, ne zahtevaju neko preterano veliko znanje i iskustvo, a mogu da rasterete one kvalifikovanije da prosto ne moraju taj deo posla da rade.

Postoji jedan drugi problem sa celom ovom pričom koja se prethodni dana provlačila kroz medija.

To je problem da gotovo svi u Srbiji, za gotovo sve pozicije, od onih za koje nisu potrebne nikakve kvalifikacije do onih za koje su potrebne najviše moguće, ne mogu da nađu radnike. Radnike koje će zaposliti, prijaviti na neku platu koja najverovatnije nije zanemarljiva, naročito nekome ko razmatra besplatni rad ili besplatnu praksu.

Pre dvadesetak godina kada je moja generacija počinjala da razmišlja o prvim poslovima, nije bilo ni izbliza tako, i očekivalo se da ako određene poslove želiš da radiš, neko vreme provedeš kao kod zanatlija – šegrt – kalfa – majstor. To je vreme kada je bilo malo poslova, naročito dobrih, i mnogo nezaposlenih ljudi koji su uglavnom bili prilično očajni. To vreme je, hvala Bogu, odavno prošlo.

Nije svaki čošak Srbije Beograd ili Novi Sad, i nema svako mogućnosti kakve postoje u velikim gradovima, ali daleko od toga da mogućnosti ne postoje i da je danas teško ili nemoguće naći posao, kao i da je relokacija komplikovana i neizvodljiv stvar.

Ono što jeste i dalje teško je naći onakav posao kakav želiš. I to je teško bez obzira na godine iskustva i kvalifikacije. Mogućnost da na taj način biraju ima možda svega nekoliko procenata ljudi. Tako je i u Srbiji, Nemačkoj, Americi, Australiji, na Madagaskaru.

Mislim da svako od nas treba u svakoj fazi svog života da jasno odredi svoje prioritete. I onda kada ih zna, postupa u skladu sa njima.

Potpuno je u redu da u dvadesetim godinama želite da zaradite što više novca, ili imate što više slobodnog vremena, ili proputujete što više zemalja. Svaka od ovih stvari je za sebe ok izbor, ali svaka od njih podrazumava dosta različite puteve kroz život i poslovne angažmane.

Ako ste mladi, vredni, ambiciozni i uz to sve još obrazovani, imate pred sobom neverovatne izbore i prilike, koje za početak ne moraju da vas vezuju za ovo podneblje, kako poslovno, tako i životno. Ne kažem da treba da idete, samo kažem da imate tu mogućnost, ukoliko vam je to važno.

Ono što hoću da kažem je da ne treba nikoga slepo da slušate.

Ni mene, ni neke ljude iz podkasta, rulju sa interneta, vrlo verovatno ni ljude u vašem domu ili vašem okruženju. Ne treba ni da ih ignorišete, samo sve uzmite sa rezervom i provucite kroz vaše lične filtere.

Svako od nas ima svoju viziju za sopstveni život i svako od nas ima svoju ideju kako bi vaš trebao da izgleda, ali niko od nas neće biti tu da umesto vas prođe one neminovne teške korake koji su deo svakog velikog uspeha. Možda ćemo biti pored kao podrška, ali to je u najboljem slučaju uloga navijača.

A možda vas uspeh, naročito veliki, uopšte ne zanima? I to je potpuno okej.

Vi odgovarate sami sebi i jednog dana svojoj porodici, kada je formirate. Svi ostali nemaju pravo glasa.

Dokle god se „palite“ i ulazite u beskrajne diskusije na ovakve teme na internetu, ne bavite se svojim životom, a on prolazi.

Ne postoji pravi put i ne postoji jedinstveno rešenje. Postoji vaš put i vaše rešenje.

Odgovornost je, dakle, na vama.

Predivno, tako moćno, i pomalo zastrašujuće.