Disciplina jede motivaciju za doručak

Kažu da je najstrašnija stvar za svakog umetnika prazan papir ili platno. To kada nema ničega, i ni iz čega treba stvoriti nešto.

Pre mnogo godina pročitao sam priču o tome kako je, nakon izuzetno duge i plodonosne političke karijere, Vinston Čerčil odlučio je da se, ipak, povuče i da ostatak života provede sa suprugom. Jedna od stvari koju je voleo da radi je da u dvorištu svoje kuće iznese štafelaj i fotelju, i slika.

Međutim, uvek je početak nove slike bio najproblematičniji. Jednom je tako sedeo satima ispred praznog platna, razmišljao, nervirao se, ustajao, šetao, dok u jednom trenutku njegova supruga nije došla, umočila četkicu u crnu boju, koja je bila na paleti, i povukla liniju preko sredine platna.

On je poludeo od besa, a ona mu je samo rekla:

Sada imaš šta da popraviš.

Ja nisam umetnik, ja sam inženjer.

Posao inženjera je da rešavaju probleme. Da li su na nivou mehanike, fizike, elektronike, softvera ili nečeg drugog, suštinski nije važno, jer ishod nije stvar inspiracije, već pristupa, odnosno metoda.

Inženjer svakom problemu pristupa strukturisano i sistematično, pokušavajući prvo da ga sagleda i razume, zatim sakuplja podatke i analizira ih, nakon toga osmišljava moguća rešenja, radi procenu koje od opcija su adekvatne, implementira ih, testira, a zatim procenjuje da li je dovoljno dobro ili je potrebno razmišljati o unapređivanju kroz naredne iteracije.

Nekada izgleda kao da preskačemo mnoge od ovih koraka, ali, kao što računar u pozadini radi neke stvari koje ne vidimo, tako to radi i mozak inženjera.

Inženjerski pristup, takođe, podrazumeva da baš u tom prvom koraku sagledavanja i razumevanja problema napravimo korak ili dva nazad i pokušamo da sagledamo širu sliku.

Zašto je to ponekad važno?

Inženjer koji rešava problem praznog platna, zapravo, ne rešava taj problem. On ide „uzvodno“ jedan ili dva koraka i bavi se time zašto je uopšte platno bilo izbor ako ne znamo šta ćemo da radimo sa njim.

A često kreće od pripreme koja kaže, na primer, hajde da popišemo 50 stvari koje bismo mogli da slikamo na platnu pre nego što uopšte kupimo četkice, štafelaj i boje.

Zašto ja vama sve ovo pišem?

U trenutku dok spremam kolumnu sedim u jednom hotelu u Sarajevu i prvi put, nakon dosta meseci, dan pred objavljivanje, nemam spreman tekst.

Često i napisane kolumne ponovo pročitam dan pred objavljivanje i iskorigujem, ali ovoga puta pred sobom imam „prazan papir“ u Wordu i problem koji treba da rešim.

Oni koji me poznaju od ranije, i znaju kako pristupam poslu, čuli su ili čitali o tome kako ja uvek imam otvoreno mnogo tabova u digitalnom notesu koju koristim i vrlo često, pošto je on baziran na klaudu, pa se sinhronizuje između telefona i računara, dopisujem zanimljive teme i inspiracije.

Koristim i sve one napredne stvari koje računari daju, od bukmarkova u veb-brauzeru pa nadalje, ali realno na dnevnom nivou sačuvam mnogo više materijala za kasnije čitanje, slušanje i gledanje nego što ću moći da pogledam.

Zato ono najzanimljivije i najvažnije na kraju, ipak, iskopiram u notes.

Zahvaljujući tome, nemam samo prazan papir, već pored njega na ekranu imam i 43 potencijalne teme o kojima mogu da pišem.

Sve one su, da se razumemo, u različitim fazama i nisu sazrele sve da se o njima piše, ali ima više od deset onih kod kojih nema potrebe za inspiracijom. Nema potrebe za dodatnim istraživanjem. Sve što treba da uradim je da sednem i ispišem ono što mi je na pameti.

Često su mi ljudi govorili da bi mnogo voleli da imaju pristup tim mojim zabeleškama, a ja sam im uvek govorio da sve što treba da urade je da počnu da prave svoje.

Te male rutine su izuzetno važne i one su, zapravo, način da se kroz vreme napravi velika razlika.

Po mnogo čemu živimo u najboljim od svih svetova, ali se, nažalost, osećamo lošije nego što smo se ikada osećali. I to je jedan od glavnih razloga za to što stalno tražimo inspiraciju i motivaciju da bismo nešto uradili.

To radimo pod pretpostavkom da moramo da budemo u pravom raspoloženju da bismo nešto uradili, a realnost je da se rezultati prave onda kada dugo u kontinuitetu radimo stvari, bez obzira na to kako je naše trenutno raspoloženje.

Razmišljate o tome ovako: Ako imate zdravstveni problem i svako jutro morate da popijete lek, da li je važno pije li vam se to jutro taj lek ili ne? Mogu da se složim da je primer malo ekstreman, ali često su za ilustraciju upravo potrebni ekstremni primeri.

Mi smo, ispod garderobe i svih gedžeta, u osnovi i dalje životinje, a životinje nemaju luksuz koji su ljudi sebi obezbedili i koji ih polako vodi ka samouništenju…

Mali zalog za veliku budućnost

Vreme koje uložite sada služi da olakšate vama u budućnosti nešto što treba da uradi. Priprema je, dakle, vaša investicija u vašu budućnost. Kao ulaganje u akcije: Kreneš od malog iznosa, dodaješ pomalo, i pustiš da se akumulira i kamati.

Ako uložiš 1000$ i dodaješ 100$ mesečno, uz 5% kamate godišnje, za 10 godina ćeš imati nešto manje od 17.000$.

Ako ne diraš to još 10 godina i nastaviš da dodaješ 100$ mesečno, imaćeš oko 42.500$. Ako izdržiš još 10, u 30. godini je to malo preko 84.000$.

U 50. godini ulaganja je više od 262.000$, a u 100. više od 1.500.000$.

Vrlo je slično i sa vremenom koje uložite unapred, umesto da ostavite za kasnije.

A šta ako, ipak, ne odvojimo to vreme?

Inženjer u meni pored discipline veruje i u entropiju, a ona nas uči da će u zatvorenom sistemu, kakav je život, sistem uvek težiti stanju veće neuređenosti, osim ukoliko se aktivno ne radi na uređenju sistema. I to je uvek tako, nema izuzetaka.

Prestanite da pospremate sobu, i za dva meseca ćete biti u haosu i pod debelim slojem prašine. Nemojte voditi računa o zdravlju aktivno i neminovno će se desiti da ono krene da proklizava čim više ne budete mogli da se oslonite na mladost.

U smislu organizacije, ekstremna manifestacija ovoga je prokrastinacija, odnosno odlaganje stvari do beskonačnosti, a siguran sam da oko sebe imate mnogo ljudi koji se bore sa ovim problemom.

Obično razlog nije samo lenjost, već niz kompleksnijih stvari, poput straha od neuspeha, nesigurnost i preopterećenost, ali ono što je glavni problem jeste što, kako vreme prolazi, stvari, prirodno, postaju gore i teže za rešiti, dok ne postanu nerešive.

A tada, čak i inženjeri, možda nemaju rešenje, jer inženjeri ne pretpostavljaju da svaki problem ima rešenje – oni se samo trude da, ako ima, isti pronađu.

Kada kontrolišete okolnosti, i obezbedili ste sebi lufta i manevarskog prostora, onda možete da izaberete i da uradite nešto mimo plana, i u mom slučaju napišete kolumnu o nečemu što nije među onih 43 teme, ali je u trenutku zaličilo da je sazrelo.