Kada će nama, napokon, biti bolje?

Dok pišem ovu kolumnu sedim u jednoj od najlepših hotelskih soba u kojima sam bio, u Indiji, u gradiću Kandolim. To vam verovatno ne znači previše, ali ime pokrajine u kojoj se ovaj gradić nalazi vam verovatno znači dosta više – Goa.

Ako ste bili, ili ste i dalje ljubitelj elektronske muzike, znate za žurke na plažama i Goa trance, pravac ove muzike nastao ranih devedesetih upravo ovde.

Ono što verovatno ne znate je da je Goa do 1961. bila pod kontrolom i vlašću Portugalaca, i da je tek tada postala deo Indije. Portugalci su bili na vlasti 451 godinu, što se prilično vidi kada se malo provozate ovde, jer ima mnogo katoličkih hramova. Doduše, i ostatak Indije je bio britanska kolonija do 1947. godine.

U zemlji sa više od milijardu stanovnika ova provincija ih ima oko milion i po, ali je godišnje poseti više od osam miliona stranaca.

Zašto dolaze? Pomenuti noćni život je jedan od 5 najboljih na svetu, a plaže, koje se protežu stotinama kilometara su, takođe, dosta dobra motivacija, jer su savršene, i one se često kotiraju u top 10 na svetu. Cele godine temperatura je od 28 do 30 stepeni, bez velikih varijacija. Ne treba preskočiti ni to da je prilično bezbedno, kao i da ljudi nisu ni izbliza naporni kao u nekim drugim zemljama u kojima sam bio.

Treba uzeti u obzir i to da, iako ja sedim u toj prelepoj, komfornoj, preudobnoj i divno klimatizovanoj sobi, i iako je ona jedna od najlepših u kojima sam bio, nije ni blizu najskuplja. Dakle, osim što je zaista prelepo i zabavno, prilično je pristupačno. Recimo, značajno je jeftinije nego kod nas, iako je isto tako i značajno skuplje od onoga što je prosek Indije u drugim regionima, koji nisu toliko okrenuti turistima.

Klopa kida, iako se ne igramo da jedemo po ulici, već biramo najbolje restorane. Ne moramo da gledamo da uštedimo, jer nema trika da tri odrasla muškarca, koji su ceo dan proveli na nogama, pojedu i popiju više od 40 €.

Zašto ja vama ovo pričam?

Lepo je. Ljudi su srećni. Nasmejani. Predusretljivi. Konobari su sjajni. I kada naletite na osobu koja ne razume engleski, što nije često, naći će način da se sporazumete i da vam pomogne.

Turisti su nasmejani, lokalci su nasmejani, i koliko god se trudio da te to ne zarazi, ne možeš da ostaneš ravnodušan i ne počneš da se osmehuješ.

Putevi su daleko od savršenih, automobili su relativno stari, ima mnogo motorića i rikši, a čak i nova vozila su za naše pojmove prilično skromna. Ima dosta gužvi u saobraćaju, i generalno su prilično bučni…

Juče smo imali druženje sa kolegama u jednom restoranu na plaži, i skrenuli su nam pažnju da obratimo pažnju na zalazak sunca iznad površine okena, i zaista bilo je izuzetno lepo i koloritno, a jedan kolega je pitao domaćine: „Kako je moguće da izgleda ovako i ima sve obe boje koje se prelivaju po nebu?“ I oni su mu odgovorili kratko, uz osmeh: „Zagađenje.“

Dakle, nije savršeno, ali… dobro je, i bolje je mnogo nego što je bilo, i deluje da će biti sve bolje, iako je i njih, kao i sve turističke destinacije, kovid usporio.

I kao u onom starom vicu, gde je odgovor na skoro svako pitanje – zavisi, tako i u svakoj situaciji u kojoj treba da doneseš procenu nečega, obično je najbolji način da to uradiš, a da i ostali to razumeju, da ga uporediš sa nečim. I onda, zavisno od toga sa čim porediš, ista stvar može biti dobra ili loša. Dakle, kontekst je važan.

Kada svoje iskustvo i sve što sam video ovih dana pokušam da kvalifikujem i kvantifikujem, i stavim u kontekst ovog dela sveta, čini se da je ovo (i za lokalce) raj. Ili makar jedna verzija raja, jer različiti ljudi žele različite stvari.

Kakve to veze ima sa nama?

Prethodnih godina obišao sam neke od najrazvijenijih zemalja sveta na svim kontinentima, ali i neke od onih koje su po svim kriterijumima daleko od razvijenih i teško se mogu nazvati prijatnim mestima za život.

Uzevši to sve u obzir, mi nemamo prava da se bunimo niti da budemo nezadovoljni.

Piter Draker kaže „ne možeš da upravljaš nečim što ne možeš da izmeriš“, te s tim u vezi hajde da stavimo neke parametre i koliko je to moguće, objektivne kriterijume na sto.

U kontekstu celog sveta, mi smo u boljoj poziciji od dve trećine, ako gledamo BDP po glavi stanovnika. Ako pogledamo našu geografsku poziciju, istorijske okolnosti, prirodne resurse i lepotu i raznovrsnost flore i faune, našu lokalnu i regionalnu kulturu, umetnost. Taj melting pot, koji je na kraju iznedrio neverovatnu raznovrsnost, koju je vreme prosejalo kroz mnogo sita da bismo na kraju dobili ono najbolje. Snalažljivost je, takođe, ugrađena u DNK, i možda bi bilo lakše da nije tako, ali pošto jeste, obično se uvek i svuda snađemo. Na kraju dana i generalni genetski potpis ovog regiona, i to deluje kao dobitak na lutriji, što vidimo i na sportskim takmičenjima.

Imamo mnogo razloga za zadovoljstvo, iz ugla najšire slike.

Problem je samo to što kada kontekst promenimo i malo više lokalizujemo, ishodi i rezultati se dosta menjaju. Ako pogledamo sa aspekta našeg kontinenta, mi smo u 15% poslednjih po istom kriterijumu, a nije mnogo bolje ni ako se fokusiramo na naše šire okruženje.

Ako razmislimo i malo analiziramo unazad, čini se da smo nekako čak i kada donesemo ispravne odluke, završavali na pogrešnoj strani istorije, čak i kada smo bili najhrabiji, nismo za to nagrađeni. Vremenom se, čini se, i manevarski prostor smanjio toliko da i kada prividno imamo mogućnost da izaberemo, pravi izbor, zapravo, i ne postoji, jer šta god odabrali, desiće se na kraju isto.

Pre 15-ak godina naleteo sam na TED talk „The Paradox of Choice„, i u njemu Barry Schwartz kaže sledeće:

Razlog zašto sve je bilo bolje, kada je sve bilo gore, je da kada je sve bilo gore, bilo je moguće da je čovek mogao da ima iskustvo koje je bilo prijatno iznenađenje. Sada, u današnjem svetu — mi imućni, industrijalizovani građani, sa očekivanjem savršenstva – jedino možemo da se nadamo da će ishodi biti toliko dobri koliko očekujemo da će biti. Nećete nikad biti prijatno iznenađeni zato što su vaša i moja očekivanja značajno povećana. Tajna sreće – zbog ovoga ste došli – tajna sreće je u niskim očekivanjima.

To je jedna od onih pilula užasno teških za progutati.

Previše dugo čekamo da nam bude bolje i očajni smo, a jedini način da nam, zapravo, bude bolje je da smanjimo očekivanja i prestanemo da sebe konstantno razočaravamo. Dovoljno smo izmučili svoj psihološki imunitet do sada.

Treba da smanjimo očekivanja od drugih, jer to ne možemo da kontrolišemo – možemo samo da budemo dobar ili loš primer.

Onda i očekivanja od sebe, jer često ćemo biti potpuno nerealni u sagledavanju svoje trenutne pozicije u odnosu na prošlost ili budućnost.

Dok se ljudi oko nas bore sa „pravim problemima“, mnogi od nas enormnu količinu energije pretvaramo ni u šta, frustrirajući se stvarima koje su bez ikakve dubinske vrednosti i uticaja na život.

Ne kažem da treba da odustanemo, naprotiv.

Samo treba da se povučemo, razmislimo malo šta zaista ima smisla, i šta će nam zaista život učiniti boljim i da se fokusiramo na to, i pustimo stvari koje su nebitne.

Ako to ne uradimo, i dalje će nam pričati kako smo lepi ljudi, ali će nas stranci i dalje pitati zašto se nikada ne smešimo na ulici, i zašto su svi sređeni i našminkani kao u izlasku, iako je podne.