Kratka priča o velikoj krizi male privrede

Ja sam malo proklet, i ako niste primetili to ranije, imam izraženu sklonost ka tome da primećujem sitnice i detalje, i često u slobodno vreme skrenem u duboke analize, pokušavajući da otkrijem uzrok i vidim smisao.

Sedim u restoranu u centru grada. Lokal je skoro pun, ljudi dolaze i odlaze, deluje prometno. Koleginica, sa kojom sam došao na sastanak, kaže: „Ne verujem da im ne ide, pogledaj koliko je ljudi.“

A ja gledam sve stolove oko nas. I tu se ogleda ta moja prokletost – vidim ono što drugi ne primećuju. Svi piju kafu. Jednu kafu. Možda poneki sok. Za jednim stolom doručak. Mi hladno ceđene sokove i vodu. To je to.

Sto zauzet sat vremena, račun 500 dinara.

I shvatiš gde je problem.

Ovaj restoran ima najlepšu priču u gradu. Sve domaće, iz njihovih bašti, na meniju piše ime porodice koja stoji iza mesa i sira. Tradicionalno, ali pripremljeno savremeno. Autentično. I jedva opstaje.

Zašto sam uopšte došao? Čuo sam da im ne ide dobro i da se baš muče u poslednje vreme. I čuo sam to od više ljudi. Došao sam da proverim da li su možda nešto pokvarili. Posustali. Prestali da se trude.

Nisu.

Tanka crvena linija

Ima jedna crvena linija u privredi – trenutak kad prestaneš da gledaš da li ide nabolje i počneš da brojiš dane. Brojiš ih, kao kada brojiš sekunde dok ispod vode zadržavaš dah. Mnogi su tu liniju prešli krajem prošle godine.

Svakodnevno sam u kontaktu sa ljudima koji rade razne stvari, koji imaju firme, koji pokušavaju. Imam i svojih nekoliko firmi. Pričam sa partnerima, dobavljačima, saradnicima – ista priča svuda. Ne pričaju o velikom padu odjednom. Pričaju o klizištu koje kliza polako, ali već jako dugo…

Ponekad kada se vozim noću gradom, gledam promene koje se dešavaju. U poslednjih dva meseca primećujem promene mnogo više nego pre – lokali samo nestaju. Bez cedulje, bez obaveštenja. Ugašeno svetlo, spuštena roletna, skinuta ili prekrivena reklama. Pekare, prodavnice, butici, frizeri, servisi. Mesta koja znaš godinama. Više ih nema.

I opet ta moja navika da primećujem ono što drugi preskaču – to nisu propali eksperimenti. To su mesta koja su trajala. Neka i decenijama.

Jedna divna, skromna porodica mi priča o svojoj radnji. Prodavnica školskog pribora – papir, lenjiri, rančevi, sveske. Glavni kupci su roditelji, studenti, nastavnici. Trideset godina posluju. Znaju sve o kapitalizmu. Lokal svoj, kupljen pre dvadeset godina na kredit koji su isplatili da imaju manje troškove. U minusu već devet meseci.

Šta prodaješ kad deca mesecima ne idu u školu? Kad su profesori bez plate?

Prijatelj, vlasnik knjižare mi kaže: „Spašava nas što imamo kafić u knjižari. Ljudi dođu, popiju kafu ili dve, prelistaju knjige. Retko ko nešto ponese. Živimo od toga što ljudi još uvek žele da osete prostor i obnove naviku. Vole da popiju kafu u miru.“

Izdavači se zahvaljuju Bogu za te improvizovane kafiće u knjižarama, jer se ljudi zadrže pa možda nešto i kupe. Jer publika koja je glavna, a to su prosvetni radnici i ljudi koji su na angažovani na fakultetima i institutima, mesecima su bez plata.

Prodaja polovnih automobila – potpuno stala. Niko ne želi da rizikuje i troši novac… Trebaće možda za nešto kritičnije.. Turističke agencije koje godinama zakupljuju veliki broj smeštajnih kapaciteta pokušavaju last minute akcije, spuštaju cene za septembar koji je inače prazniji. Sve da izvuku katastrofalnu godinu.

Na uzorku od pedesetak razgovora sa vlasnicima tradicionalni biznisa raznih delatnosti – promet pao 30-40% u odnosu na prošlu godinu. Zvanična inflacija 15%. Realna…

Kada mozak i srce kažu – dosta

Ovo nije samo ekonomska kriza. Ovo je i emotivno stanje.

Ljudi već duže žive u režimu surovog preživljavanja. Troše kad apsolutno moraju. Kupuju kad baš nema izbora. Krpe stvari koje su nekad bacali. Produžavaju sve. Dugmići na jaknama, nada, poverenje. Samo da izdrži još malo.

Problem je što ovaj naš današnji svet nije pravljen da traje. Pravljen je da se kvari i menja. Da se stimuliše potrošnja i cirkulacija. A kad se ne troši, sve stane.

Za razliku od pre nekoliko decenija, kada su stvari bile dizajnirane da izdrže – danas su dizajnirane izdrže koliko je obavezna garancija. Neke od tih stvari koje danas pune 30, 40 ili 50 godina se i danas koriste, i kako izgleda, neće se skoro menjati, dokle god budu mogle da se poprave.

Stanje je vakuuma. Nema letovanja. Nema unapređenja. Nema kredita. Nema ideja. Nema planova. Sve je „čekaj da vidimo još malo“.

I najgore – ništa se ne raspada odmah, snažno i naglas.

Samo gledaš u ambis. I on ne progovara.

Tržište ne šalje nikakve poruke. „Radio silence“, što bi rekli Britanci. Nemaš signal da digneš cenu. Nemaš prostor da spustiš. Nemaš za koga da menjaš asortiman. Stojiš i čekaš. Znaš da te niko neće pogurati.

Kada te izdaju pravila igre

Najteže je onima koji su decenijama igrali po pravilima. Radili normalno, pošteno, pristojno. Gradili sistem koji nije bio ni velik, ni rizičan, ali je bio njihov.

Danas više nisu sigurni da ima smisla.

Ne zato što su slabi. Zato što su ostavljeni.

Čekaju da neko dođe i popravi stvari. Država, grad, sistem, tržište. Neko.

Znate onu priču koju psihoterapeuti vole da pričaju? Nathaniel Branden je zapisao kako je jedan od najvažnijih trenutaka u terapiji jeste kada klijent konačno shvati da niko neće doći. Niko neće doći da popravi njegovo nesrećno detinjstvo. Niko neće doći da ga učini srećnim. Niko neće doći da ga spasi. Ako želi da poboljša svoj život, mora nešto učiniti sam.

Jednog dana, klijent sa grupne terapije sa očitim smislom za humor, primetio je: „Stalno nam govorite da niko neće doći! Ali, vi ste došli!“

„To je tačno. Ali, ja sam došao samo da vam kažem da niko neće doći.“

I tu je poenta. Niko neće doći ni ovde.

Kraj početka ili početak kraja?

Dok ovo pišem Spotify vrti kroz neku moju, veoma šarenu plejlistu, gde ima raznih i baš sada, kada je vreme za zaključak, ide Vranjković i „Zadrži svoj dah“.

I dok razmišljam kako zaista svuda „isti pogled, ista priča, svako čudo za tri dana svene“ i da je stih „hajde uzmi me i prestani da vitlaš sa tim lasom oko mene“ možda baš nastao u nekoj ovakvoj situaciji, ipak, imam potrebu da se vratim na to da niko neće doći.

Neće, i to znači da moramo mi da napravimo korak.

Svaka velika ideja je obično krenula tako što je neki „ludak“ iskoračio i počeo da gura, a vremenom su mu se, jedan po jedan, drugi „ludaci“ priključivali. Kada ih bude dovoljno mnogo, više neće biti „ludaci“. Brojnost sledbenika ideje određuje šta je u društvu „normalno“.

U ovakvim situacijama – „normalno“ je odustati. Racionalno. Odustati i prepustiti se struji, pa gde nas odvede. Ali, sve velike stvari koje je čovečanstvo postiglo desile su se kada neko nije odustao onda kada su mu sve okolnosti i okruženje govorili da je vreme.

Verujem da mnogi ne mogu da pomognu, jer se bore za goli život, ali i dalje veruejm da ima dovoljno nas koji možemo da pokušamo, umesto što većina čeka i gleda šta će biti.

Ako nastavimo da gledamo, a ne bacimo se u akciju, uskoro nećemo imati šta više da gledamo.

Lokalni kafić, zanatlija, frizer, pekara, knjižara.

Svaka akcija je pokušaj da zupčanici ne stanu, i da vremenom, uz mnogo truda, počnu malo brže da se vrte.

I to je početak. Skroman, ali važan. Najvažniji.

Bez pompe, discilipnovano.

Veštačko disanje, dok se pluća ne oporave i ne ojačaju.

Dan po dan.