Mislim da sam konačno otkrio tajni sastojak

U kolumnama i tekstovima koje pišem često se nalaze primeri iz oblasti sporta i popularne kulture. To je tako, pre svega, zbog toga što su predstavnici u ovim disciplinama, oni čije ponašanje prati najviše pogleda i na njih se najveći broj mladih i ne samo mladih ljudi ugleda.

Sportisti i umetnici, ukoliko su postali globalno prepoznati i izuzetno uspešni, sigurno su proveli duže od decenije i uložili više hiljada veoma fokusiranih sati da im to pođe za rukom.

Mnogo sam razmišljao o životu, poslu i ljudima, i analizirao tonu podataka i istraživanja u poslednje vreme i odlučio sam da sve što sam shvatio popišem u jednu, ovako malo dužu kolumnu, jer mislim da sam konačno shvatio koji je tajni sastojak koji imaju sve vrhunske organizacije i kako on može da nam pomogne da popravimo ovu planetu.

Nežni džin iz Boljevca

Početkom 2018. godine imao sam priliku da prisustujem nekim NBA utakmicama u svojstvu novinara.

To nikada nije bila moja profesija, već hobi, ali pozicija novinara, koji je akreditovan i ima pun pristup svlačionici, trenerima i igračima omogućava da doživiš celo iskustvo na jedan mnogo zanimljiviji i sveobuhvatniji način.

Par nedelja pre nego što ću ja stići u Los Anđeles, u ekipu Clippersa stigao je Boban Marjanović trejdom iz Filadelfije, a prethodno je u ekipi već bio Miloš Teodosić. Znali smo se od ranije i imali dobar odnos i veoma sam se radovao da ih opet vidim.

Milošu je to bila debitantska sezona, a Boban je već nekoliko godina igrao na NBA parketima. Uglavnom, epizodne uloge, ali uvek imao fantastičan odnos sa trenerom, ostalim članovima ekipe i publikom.

Na konferenciji za štampu, pre početka utakmice između Clippersa i Orlando Magica, trener domaćina Doc Rivers, nekadašnji NBA šampion sa Bostonom, odgovarao je na pitanja novinara.

U tom trenutku Bobi je bio senzacija u Los Angelesu i često su navijače skandirali njegovo ime i želeli da ga trener uvede u igru. Sa određenom dozom podsmeha, jedan novinar je pitao trenera Riversa da li će Bobi zaigrati na ovoj utakmici, a on se u momentu naljutio, promenio izraz lica i veoma ozbiljnim tonom rekao (parafraziram):

Nije u redu da potcenujete Marjanovića. On je jedan od najboljih evropskih igrača i nije ovde slučajno. Ono što ne znate je da je on, pored toga što je odličan igrač, i fantastičan čovek, i da smo mi sa njim postali mnogo bolji ljudi i mnogo bolja organizacija nego što smo bili. On je momak koji, kada dođe na utakmicu, srdačno se pozdravi sa svima, od portira, preko čistačica, do obezbeđenja, i ima fantastičan odnos sa saigračima i svim članovima ekipe. On zaista voli sve ljude. Zahvaljujući njemu, mi smo postali mnogo bliži i mnogo brižniji jedni prema drugima. I da, igraće zato što zaslužuje da igra, zato što je sjajan igrač, ali zahvaljajući i njemu, ovo je najbolja grupa momaka koju sam ja u karijeri trenirao.

Ko god je upoznao Bobana, zna da je ovo što je Doc rekao tačno.

Prgavi Škot sa dobrim srcem

Tačno u ovo vreme 2013. godine shvatao sam da mi britanska viza ističe za mesec dana, i da imam prilike za još jedan odlazak, i pomislio sam da okušam svoju sreću na sajtu Manchester Uniteda i probam da kupim karte za neku utakmicu.

Obično je sve rasprodato mesecima unapred, međutim nosioci sezonskih karata imaju mogućnost da vrate svoju kartu u pool karata koja se prodaju, ukoliko znaju da neće moći da prisustovaju utakmici.

Pogledao sam i video da postoje neke slobodne karte za utakmicu Uniteda sa Southamptonom na Old Traffordu. Kliknuo da pogledam i shvatio da je to jedna jedina karta, u jednom od prvih redova iza gola. Koštala je 40-ak funti i ja sam je kupio, a onda počeo da tragam za avio-kartama i opcijama da uopšte stignem tamo.

Manchester United volim godinama. Sve je počelo 1992. sa Ericom Cantonom, a nastavilo se zbog ser Aleksa Fergusona, prgavog Škotlanđanina i verovatno najvećeg trenera u istoriji fudbala. Svakako najtrofejnijeg.

Obožavao sam taj klub zbog mnogo stvari. Prvo, zato što je imao krajnje neobičnog protagonistu, jer Cantona je sve samo ne tipični fudbaler, a onda zbog toga što je to klub iz manjeg grada, koji je kroz svoju školu stvorio fantastičan tim, koji je u narednim godinama i decenijama osvojio sve.

Upravo generacija 1992. je ona u koju je uvedeno desetak igrača iz omladinske škole, od kojih su neki proveli i više od 15 sezona u klubu, kao što su Scholes ili Giggs.

Kada je iz štampe izašla Fergusonova biografija, sa pažnjom sam je pročitao.

Ono što mi se urezalo u sećanje jesu priče o tome kako je ser Alex uvek znao sve šta se dešava svim ljudima koji su deo kluba. Ne samo prvotimcima, već i svim onim u mlađim selekcijama i ne samo u fudbalskom delu, nego i svim onim ljudima koji su deo pomoćnog osoblja.

U njegovom sistemu svako od njih je bio izuzetno važan za sve one rezultate koje je klub ostvario.

Veliki trener, slobodno mogu da kažem i najveći, smatrao je da su problemi malih ljudi u klubu… problemi onih koji su taj klub izgradili u prethodnim decenijama, podjednako važni, i činio sve da im pomogne kada je to moguće.

Jedan savršeni sistem, ako treba da funkcioniše kao švajcarski sat, svi njegovi, pa i najmanji delovi i zupčanici, moraju da budu u optimalnom stanju.

Čovek od čelika iz Padinjaka

U vreme kada sam završavao sa svojim mladalačkim pokušajima da se ozbiljnije bavim košarkom jedan neobični nasmejani momak iz Padinske skele je pravio prve velike korake na šarenim parketima. Zvao se Dejan Milojević.

Bio je baš onaj tip igrača koji sam ja najviše voleo. Nešto niži i nešto teži od idealnih gabarita za poziciju koju igra, uvek je to sve nadoknađivao neverovatnim radom i velikim srcem.

Imao je sjajnu košarkarsku karijeru, u kojoj je stigao i da osvoji zlato u dresu sa državnim grbom, a čak tri puta uzastopno je proglašen za najkorisnijeg igrača Jadranske lige.

Bio je fizički neverovatno snažan i dominantan, ali ono što mnogi ne znaju je da ta karijera, zapravo, nije ni trebala da se desi. Povreda iz mlađih kategorija, u kojoj su stradali prednji ukršteni ligamenti, trebalo je da mu završi karijeru. Tad je još uvek nije bilo moguće da igrač nakon operacije nastavi da se bavi košarkom.

To je i profesor Stanojković rekao, ali našem Dekiju to nije bilo važno. Košarku je previše voleo da bi od nje digao ruke, i mesecima je predano radio i ojačao svoje noge toliko da je mogao da igra i bez prednjeg ukrštanog ligamenta.

Profesor Mića kaže da je on dokaz da je i u medicini nemoguće ponekad, ipak, moguće.

Kao trener, radeći sa mladim igračima napravio je neke neverovatne stvari. Znanjem, stavom, ali pre svega iskrenom brigom i ljubavlju koju je prenosio na njih. Jer kada ti u ruke dođe dete od 14 ili 15 godina, mnogo je važnije da mu pomogneš da postane čovek, nego da postane igrač.

U kasnijoj fazi života i karijere često smo se sretali, jer smo živeli u istom kraju i često sedeli u istom kafiću. Ponekad bi se pozdravili, ali nismo bili bliski.

Ipak, sve se promenilo prošlog leta, kada su se desile neke stvari koje su nas zbližile… Imali smo prilike da nekoliko navrata razgovaramo i shvatili smo koliko nam prija da budemo u istom društvu…

Zapravo, ja sam shvatio koliko mi prija njegovo društvo, jer ja sam taj koji ne voli preterano druge ljude, a on je shvatio, verovatno, da ima nešto ispod tog oklopa koji nosim svaki dan.

Meni je to leto bilo dosta teško. Mnogo loših i tužnih stvari se desilo i ja sam bio previše umoran i emotivno iscrpljen. Čini mi se da je on to osetio i da je kao jednu svoju mini-misiju odlučio da to popravi koliko može.

Svakih nekoliko dana počeo bi od ranog jutra da me zove da siđem u omiljeni kafić. Meni, generalno, nije bilo do druženja, ali nisam mogao njega da odbijem.

Kada bih stigao, obično bi već bilo tu nekoliko ljudi, među kojima često je neki drugi heroji mog odrastanja, i ja bih satima sedeo sa njima i, uz dobru klopu, slušao priče i anegdote, od kojih sam se često smejao toliko da padnem sa stolice.

Jednom je čak i rekao: „Evo, ja sad moram dalje, ali računam da sam te popravio da sad možeš na posao.“

Ima nešto uzvišeno u tome kada neko ko je najjači, i može sa dva prsta da te zgromi, izabere da čitav svoj život bude nežan i brižan. Kada neki „slabić“ to izabere, on suštinski nije ni imao izbor…

Deki je bio jedan od najboljih ljudi na svetu. Verujte mi kad vam to kažem, jer ja ne volim ljude i vrlo ih pažljivo analiziram i procenjujem, a takođe znam ih i previše. Ali, on – on je bio jedan od najboljih na svetu. I to znaju svi koji su ga poznavali, i nemaju, ama baš, nikakvu dilemu oko toga.

On je bio dokaz da osmeh radi na svim jezicima i svim meridijanima, i da zaista pomera planine, ako je iskren i iz srca. I da na ljubav niko ne može da ostane imun.

Nažalost, nije uspeo još jednom da nam pokaže da je medicinski nemoguće – moguće, i ova planeta je izgubila jednog od autentičnih, diskretnih superheroja koji su je činili podnošljivom za život.

Kakve veze sve ovo ima sa biznisom?

Empatija je stvorila temelje za najbolje organizacije na ovoj (istina ne tako sjajnoj) planeti, jer mnoge stvari koje nismo spremni da uradimo za sebe, jesmo za nekog drugog ko nam je važan.

Nekada, kada ne verujemo u cilj, sve što je potrebno da se on realizuje je da nas ka njemu povede neko kome bezuslovno verujemo.

Parafraziraću Ajnšajna – logika i racio mogu da nas odvedu samo od A do B, a mašta (i poverenje) mogu da nas odvedu bilo gde.

Možda ova planeta nije sjajna, ali za sad nemamo bolju, i vreme je da zasučemo rukave.

…

P.S. Deki, hvala ti, zbog tebe smo svi postali bolji ljudi. Dejan Milojević – 1977-2024