Ne znaju oni šta mi ne znamo

Rečenicu iz naslova rekao je legendarni košarkaški trener Vlade Đurović, koga ćemo, verujem, ovih dana ponovo dosta gledati na „malim ekranima naših TV prijemnika“ jer Svetsko prvenstvo u košarci samo što nije počelo.

Ovo neće biti kolumna o košarci, za slučaj da ste se zabrinuli, biće o preduzetništvu kako i dolikuje, ali inspiracije za neka razmišljanja, barem u mojoj glavi često dolaze iz sporta.

Često se brinemo o stvarima za koje postoje jako male šanse da se dese. Brinemo se, i to nas iscrpljuje i parališe, a vrlo je izvesno, iako ne 100% sigurno, da se to neće desiti. I rečenica iz naslova, izrečena je na jednom tajmautu u kojem je Đura iskoristio priliku da smiri svoje igrače koji su počeli da brinu o tome kako će protivnik iskoristiti sve njihove slabosti kao tima, a u realnosti – potrebno je mnogo vremena i analize da upoznaš protivnika i znaš njegove slabosti, a zatim i dosta trenerske veštine, ali i resursa i veštine igrača, da bi te slabosti mogao da iskoristiš.

Ne postoje savršeni timovi, kao što ne postoje savršene situacije i savršeni proizvodi. Postoje, pak, timovi i proizvodi koji neke stvari rade toliko dobro da nije važno što postoje slabosti na drugom kraju. One nisu zanemarljive, ali su prednosti toliko dominantne da slabosti prosto padaju u drugi plan.

Biraj svoje bitke

Zašto je ovo važno? Zato što je ključna stvar za šansu da napraviš uspeh odabir bitaka u kojima ćeš se boriti. Ne može sve ili ne može odmah. Ako želiš automobil koji dostiže neverovatne maksimalne brzine, sigurno neće biti mali potrošač. Ako odeš baš u ekstrem, verovatno neće biti ni savršeno upravljiv ili udoban. Jednostavno, potreban je fokus, a zatim su potrebni i kompromisi da bismo imali šansu za cilj.

Kada praviš proizvod, praviš ga za nekog. Taj neko nije jedna osoba. Nije ni prosek većeg broja osoba, jer prosek, osim što je zanimljiv fenomenološki, u realnosti nema neku preteranu vrednost. To što je tvoj proizvod u proseku najbolji izbor, ne znači da je idealan ili optimalan izbor za dovoljan broj realnih ljudi.

Prosečni ljudi ne postoje

Prosečna veličina cipela za muškarce je 44 i ovu veličinu nosi oko 12% ljudi. To znači da prosečna veličina ne odgovara 88% muškaraca, a ovde pričamo o proizvodu koji ima samo jedan parametar – dužinu. Parametara koji opisuju stopalo ima mnogo više, ali neko je doneo odluku da je dužina ključna, a da su ostale stvari prilagodljive ako napraviš obuću tako da širina i visina budu prilagodljive.

Ako, kao kupac, želiš cipele po meri, one će biti najbliže savršenstvu, ali nećeš ih kupiti za 50 ili 100 EUR, i nećeš ući u radnju i izaći sa onim što ti treba posle par minuta. Ako, kao proizvođač, želiš da praviš ovakve cipele, nećeš napraviti isti par nikada u životu i svaki dan ćeš morati da budeš fokusiran.

Kada si preduzetnik, imaš mali biznis, proizvodiš nešto, nije važno koliko ima ljudi kojima tvoj proizvod nije zanimljiv ili im ne odgovara. Važno je da li ima dovoljno onih koji ga žele i spremni su da ga plate onoliko koliko si procenio da treba da košta. Ako možeš da proizvedeš 100 komada mesečno i imaš potencijalno 1000 kupaca, ti si verovatno sasvim ok sa tržištem da možeš lepo da radiš.

Ne moraš da ideš kuda i svi ostali

Da li si ok sa tim ili želiš da rasteš? Sada je svima nametnut imperativ da biznisi moraju da rastu. Da li za rast imaš prostora? U ovim okolnostima ne, ali možda prostor može da postoji. Da bi ga zaista stvorio, moraš da komuniciraš sa onima koji nisu tvoji kupci, ali razmatraju – moraš da ih uveriš da treba da probaju. Taj kupac te košta. Novca, vremena, energije, ali svakako košta. Nije isto kada kupca treba samo da informišeš i on je spreman, i kada moraš da gradiš odnos poverenja. Da bi to mogao, da se vratimo malo unazad, moraš da razumeš šta je ljudima zaista važno.

Apple proizvodi razne računare, ali najprodavaniji je Macbook Air. Zašto? Pristupačan je (u odnosu na ostale), ima odlične performanse koje zadovoljavaju čak i zahtevnije korisnike, lagan je, tanak, i ima bateriju koja traje više od 10 sati. To je odgovor na ono što je (realnim) ljudima (zaista) važno.

Tržište ima svoja pravila

U tržišnoj igri ne praviš ono što želiš, već ono što možeš i što ima svoju publiku. U sportu, kada igraš jednu utakmicu za trofej, možeš i da kažeš, kao Duško Vujošević, „Realnost nije briga na koju se mi obaziremo“.

Možeš jer u specifičnom setu okolnosti svako može da pobedi svakog. Jedan dobar ili loš dan sa druge strane, jedan igrač koji se to jutro okliznuo na zagrevanju ili zakašljao i ukočio… Kada se sve sublimira u jedan konačan trenutak u vremenu, možeš da probaš i nešto suludo jer ako se nekim čudom ispostavi kao genijalno, uradićeš ono što je naizgled nemoguće. Balašević u pesmi Jaroslava kaže: „Neke se pobede dobijaju na juriš.“

Ali, biznis gotovo nikada ne funkcioniše ovako. Biznis uspeh zahteva predvidljivost, ponovljivost i što manje odstupanja od standarda kvaliteta koji ste postavili u očekivanjima svojih kupaca.

Postoje u sportu i takvi primeri. Recimo, obično u trkačkim sportovima kao što su Formula 1 i MotoGP ne pobeđuje vozač koji vozi najbržu sektor kruga ili često i sam krug, već vozač koji je pravio najmanji broj grešaka i najmanje odstupao od projektovanog idealnog kruga. Kod strelaca, situacija je slična – svako može da pogodi idealan krug, ali pobednik je onaj koji ima kumulativno najmanja odstupanja od idealnog kruga.

Važno je da ne preteraš

Ali, vi znate da nešto može biti bolje? To je u redu. Znam i ja, da često, ponešto može biti bolje, ali to nije važno. Ono što je važno je da odgovori na očekivanja. Ako je kreativni posao, sigurno ćeš u naletu inspiracije uraditi bolji posao…

Često moraš i da iskontrolišeš svoju potrebu da bude bolje jer dovoljno dobro je ono čemu treba da težiš. Bolje je možda preskupo, možda će zakasniti sa izlaskom na tržište, možda je prekompleksno proizvodno ili neodrživo za broj primeraka koji ti je potreban u jedinici vremena.

Svet menjaju ljudi koji sebi komplikuju život, ali oni koji u tome preteruju… kod njih svet nikada ne stigne na dnevni red.